Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Опроштај са владиком Николајем

Уцвелила је америчке Србе смрт владике Николаја. И нове и старе. Просто им је језа заледила крв. Али, свима срце резнежила. Излило се у млазу као што се излива у данима народног бола. Ништа подобније нисмо осетили од јаука ојађеног Београда над одром краља витеза. Тада као и сада све је проплакало. И они којима је ситан разум за живота великана срце рђом нагризао. Ипак понос је бол блажио: Србија је својој посестрими на небу подарила једног од својих најдостојних синова.
Срби и Српкиње Њујорка, Лакаване, Чикага и околних великих српских насеља похрлили су да виде упокојеног владику, на његовим застанцима у бесмртност. Да му се поклоне, да га пољубе у десницу која је само за благослов знала, у којој је целог века зрачила зубља божанска. Стизали су као на ходочашће, скрушенији него икад, свеснији његове величине него икад. И плакали су над њим и над собом. И над Србијом, чији је витез Крста заклопио очи.
У Чикагу, у храму Воскресенија Христова, слегло се и старо и младо да се над одром владике Николаја помоли за његову и своју душу. Надахнута беседа месног пароха, који је владици био синовски близак и одан, изразила је дивно оно што нам је у срцу превирало – оковала је славу његову, колико то немоћно људско слово успева.
У Либертвилу, од канадских страна па све до далеког америчког Запада, из свих српских насеобина дошли су најдостојнији представници Срба да у име својих саплеменика одају пошту великану немањићке Жиче.
Часно српско свештенство, у до сада невиђеном окупу, изразило је кроз реч, побожно појање и уздах своју љубав и благодарност према првосвештенику своме. Сви су осећали да се од живе Србије одвалило нешто што је причињавало неизмерно њеној величини. Руско свештенство придонело је молепствију излив ненадмашно побожне руске душе, у којој Православље има најдубљи корен. Храм је одјекивао усрдном молитвом, јецајем и светосавским заветним шаптајем.
Наш манастир у Либертвилу подсећао је на црквени сабор у Николајевој Жичи. Ни зима, изненадно оштра, ни радни дан, ни даљина, често огромна – ништа није спречило хиљаде Срба да се запуте у манастир Светог Саве на поклоњење упокојеном владици Николају. И тог тмурног дана, скоро кроз временску непогоду, јаукале су борове и чемпресне гране над ковчеког владичиним. Ветар је болно завијао и уплетао своје јадикововке у људске јецаје, молитве, речи, исповести и мисли, све везане за одар на коме је блажено почивало уморно тело владике Николаја. Све је било прирасло уз ковчег. Изгледало је да га тај снуждени скуп српски неће ни одвојити од себе. Отуда и није се имао утисак да су га у раку спустили само свштеници, његови следбеници, већ да су га хиљаде Срба унеле у гроб, нежно и благодарно и скрушено положиле као што се полаже свој најрођенији.
И док су Срби плакали, ветрови јаукали, српски прваци, – црквени и световни, покушали да осветле владичину величину, на куполи манастира Светог Саве, непомичан и снужден, стајао је кротак голуб. Ни фијук ветра, ни ледена киша, ни жубор око манастира, ни никада раније виђен призор у порти манастирској – ништа га није узнемиравало. Анђелски скрушено и самопрегорно стајао је голуб на манастирској куполи, све осматрао и ослушкивао на земљи. У томе часу – када се ближе небу него земљи – изгледао нам је као весник неба, расплаканог над раком свога изабраника владике Николаја Велимировића. Личио је на гласоношу из далека који је апостолски ревносно дојездио да све ослушне, види нешто немушто саопшти онима који језик без речи разумеју, па да се опет вине одакле је долетао – к небу у облаке тмурне и гневне.
Шареница с родне груде штитила је упокојеног владику од олује, као што му је била штит за живота од штетних притруса. Српско село га је однеговало, надахњивало до издаха. И славу му искивало вечну. Због тога топлијег покрова није могао ни зажелети при окончању овоземаљског живовања – на друму у вечност. Ништа није могло прикладније оивичити његов светитељски лик од митре епископске и шаренице српских монахиња из Србије косовске.
Тог острошки светачког дана Бог је бдео над раком бесмртника Светосавља у задужбини либертвилској.

 

ПЕТАР М. БУБРЕШКО, командант четничког Требињског среза

Advertisements

28. марта 2011. - Posted by | Број 20, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: