Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Представа „Црвено слово“

Премијера несвакидашње представе „Црвено слово“ у режији прослављене уметнице Оливере Катарине, биће одржана средином месеца маја у дворани београдског Дома синдиката. Ексклузивно за читаоце „Гласа са Цера“ први у Србији доносимо информације о овој представи.
Писац сценарија је Мане Шакић. Представа на до сада невиђени начин обрађује врлине српског народа, опомиње на хероје који су бачени у заборав, критикује наше мане и указује на то ко смо били и где идемо. Исто тако покушава се дати одговор на питање шта је суштина српске традиције и духа.
Представа почиње сценом предаје пехара кнеза Лазара, младом деспоту Стефану Лазаревићу. Приликом предаје пехара кога не треба схватити буквално већ као асоцијацију на српско јунаштво, кнегиња Милица заветује младог деспота да чува српски завет и да негује. Пехар који је симбол завета и јунаштва вековима се чува у рукама највећих српских хероја. Централна тема представе је лик мајора Драгутина Гавриловића који својом трагичном животном причом асоцира на судбину српског народ. Мајора, чији је чувани говор браниоцима Београда ушао у готове све антологије говорништва, комунисти по повратку из немачког заробљеништва муче до смрти, а сахрањују га у гробницу без имена и у туђој униформи.
У представи се појављују и два лика који својим деловањем представљају сталну борбу српског народа против његових непријатеља. Један је поручник Петровић који има завет чувара пехара, а његов противник је аустро-угарски каплар који нам касније постаје вођа и „највећи син наших народа и народности“. Крај представе је смештен у 1945. годину када почиње владавина новог режима. Да ли ће завет чувања пехара-традиције бити настављен сазнаћете ако будете гледали ову изванредну представу.
Насловне улоге играју Славиша Чуровић (мајор Гавриловић) и Стефан Урош Тешић (поручник Петровић), а запажену улогу кнегиње Милице игра Оливера Катарина. Остале улоге тумаче: Милан Босиљчић, Јелена Јовичић, Лазар Дубовац и Драгана Ненадић. На сцени ће осим глумаца учешће узети и хор и оркестар под управом Ивана Марковића. Одрађени су одлични сценски ефекти, а потпуном угођају помоћи ће и одлична кореографија. Планира се да на сцени буде преко седамдесет учесника.
Приликом креирања представе аутори су ликове и догађаје заснивали на истинитим догађајима, проверајући све могуће изворе у неколико архива. Ова представа је повратак Оливере Катарине на позоришне даске после четрдесет година. Врсној уметници Оливери Катарини је ова представа, друго дело које режира.
Улазнице за ову представу по повољним ценама биће у продаји на билетарници Дома синдиката од 25. марта. После београдске премијере представа ће бити постављена и на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, у Нишу и Бања Луци, а највероватније и у неколико европских престоница. По мотивима ове представе планира се и снимање филма ове године.

 

Интервју: Стефан Урош Тешић

 

О представи и садашњем стању у српском културном животу говори млади глумац Стефан Урош Тешић, који игра једну од главних улога у представи „Црвено слово“.


Да ли је могуће у овој представи премостити јаз између подилажења широким народним масама са јаким маркетингом и уметничког које све чешће постаје елитистичко?
У Србији је то готово немогуће јер владају медиокритети. Најважније је да се ти медиокритети придобију и то постаје срж српског позоришта и уметности уопште. Декором и раскошним костимима, а не садржајем ви публику купујете, јер су људи необразовани.
Данас је тешко да премостите историјску тему и начин како ћете третирати гледаоца. Шта ће то њега привући? Намеће се питање да ли је рецимо тема мајора Гавриловића актуелна. Али не треба сумњати у богато животно искуство Оливере Катарине и чињеницу да је она од свих могућих историјских личности узела ону која је тотално заборављена. Овом пројекту је приступљено искрено, ми говоримо језиком који је разумљив публици, а уметничким средствима помажемо да имају потпуни доживљај. У представи ће бити богатих костима, промене светла, сјајних кореографија и глумачких бравура. Ми чак идемо и по архивима да бисмо добили историјску подлогу а онда ослушкујемо глас публике.

Како данашњем човеку који је заробљен у транзицији и коме је основни задатак борба за егзистенцију, показати да је ова прича важна? Зашто би њега занимао мајор Гавриловић?
Ја тврдим, на основу својих и туђих искустава да смо ми данас изгубили своје достојанство. Ми смо склони да свему дамо туђе име уместо свога, јер нам оно звучи много модерније и боље. Слушамо страну музику уместо своје, јер нам се чини да је она боља. Исто тако величамо туђе, а своје уопште не ценимо. Ова представа се бави о свима нама, о нашем пореклу и прецима. Ако је вама прадеда погинуо на Солунском фронту, ви не можете бити равнодушни према тој чињеници. Треба поставити следећа питања. За кога се он и зашто борио? Ми данас имамо чињеницу да немамо војску и мислимо да ратова више никада неће бити. То није тачно, до рата увек може да дође. Ко ће нас бранити?
Жалосно је то што се овом пројекту не помаже, што иза њега не стоји ниједна институција и што до данас ништа слично није овоме направљено. Ми ћемо радије помоћи оно што нам је страно и што нам не значи ништа. Зашто би ми морали знати све детаље из Америчког грађанског рата а не познавати своју богату историју. Ретко ко зна да је Душанов законик донет пре свих европских законика. Ко смо ми били тада? Нека ваши читаоци прочитају тестамент Арчибалда Рајса или Дисову песму „Наши дани“ која нас опомиње. Ако ми немамо свој идентитет, а у представи се управо говори о српском идентитету, шта ће бити од нас?! Ја знам колико глобалистима смета сваки помен националности. Али наш национ почиње још од времена Светог Саве. Зашто појединцима смета Свети Сава, кнез Лазар, наша историја, родољубиве песме? Исто тако не схватам како младог човека то не може да интересује а да га занима најјефтинији и најприземнији хумор. Свако ко буде дошао да погледа нашу представу видеће причу о српском страдању, јунаштву, али и опомену и прекор што смо заборавили мајора Гавриловића који је бранио Београд. Да ли ми сада имамо такве личности? Зар нас то не дотиче, а занима нас живот неке полупримитивне естрадне сподобе. То је оно што ја мислим да ће привући сваког Србина и надам се да ћемо га дирнути.

Да ли је прича о српском националном духу, падовима, јунаштву изражена у лику мајора Гавриловића, путоказ да дамо признање људима који су данас заслужни а чаме у мраку заборава?
Ова представа је путоказ томе. Ми пре свега не поштујемо сами себе, а камоли величине. Да поштујемо сами себе, своје порекло и род можда би се нешто променило. Наравно да ми треба да признамо своје величине и уметнике. Шта треба рећи више од примера да је познати српски комичар Чкаља умро у беди! Какви су наши узори данас? Уместо да су нам узори велике историјске личности то су данас примитивци.
Један у низу српских величина је мајор Гавриловић. Какве смо ми само величине имали и шта су све они урадили! Нажалост њих нико не помиње и не могу да добију место у медијима. Ми ако се не пробудимо нестаћемо! Коме ћемо оставити ову земљу? Ми нисмо народ са историјом старом двеста година већ вековном. Довољно је само сетити се ко су били наши научници, песници, писци, хероји. Представа је и путоказ, али и опомена да се сетимо, да почнемо да праве ствари вреднујемо. Замислите само ту величанствену сцену генерал Макензен подиже споменик Србима за време Првог светског рата и говори: „Ја сам се борио са Србима који су као јунаци из бајке“. То је рекао наш непријатељ пре скоро сто година а данас би невладине организације да нас убеде да не ваљамо и да немамо корене. Зашто је данас у Србији срамота бити Србин? Није ово прича о српском хегемонизму, већ позив да се позанимамо ко смо и где смо.

Да ли ће представа успети у томе? Хоће ли гледалац после ње кренути да уради нешто набоље?
Ако направимо било какав помак у свести човека који буде гледао представу то је за нас велика ствар. Наша представа је мисија а како ће публика реаговати ми то не можемо знати. Свакоме ће се надам се она бити занимљива. Ја верујем у свој народ и да још увек имамо своје достојанство. Заиста мислим да неће бити равнодушних. А ипак ако их буде ја морам да се запитам: ко си ти? Ако то не знаш ова представа ти не може помоћи.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

28. марта 2011. - Posted by | Број 20, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: