Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Хортијевска рација (1)

Злочин геноцида назван „Рација“, без преседана је у светској историји, свеобухватан, бруталан, систематичан, учињен с предумишљајем! Већ је сама та чињеница довољна да Хорти Миклоша прогласимо за једног од највећих убица српског и јеврејског народа и честитих људи! „Рација“ – наводно „чешљање терена“ у потрази за илегалним припадницима отпора хортијевској идеологији – показује злочиначко наличје њеног покровитеља кроз чињеницу да је идентификовано 310 побијене деце до 10 година старости, 168 старих преко 70 година и велики број омладине.
Посебно упада у очи да је у послератној Југославији чињено много тога да се затре сећање на геноцид „рацију“ тако што је број жртава умањен до бесмисла са очигледном намером да се нарочито заташкају размере страдања два народа – српског и јеврејског! Ништа мањи злочин је тајење идентитета жртава мађарског и немачког порекла у „Новосадској рацији“ и што никада није установљен тачан број ромских жртава. Послератна идеолошка историја је знатно умањила и размере страдања Русина у Ђурђеву, а број и идентитет Словака које су хортијевци покупили јануара 1942. у склопу „рације“ у јужној Бачкој никада се не спомиње. Вишегодишња борба за истину о јануарском геноциду тежи да очува сећање на све жртве подједнако и баци светло на врховног команданта тог злодела без преседана у мађарској историји – Миклоша Хортија!
Одлуку о такозваној рацији донео је сам регент (намесник) Хорти на предлог Ференца Сомбатхеља, команданта Петог домобранског корпуса у Сегедину, шефа мађарског краљевског генералштаба. Ту чињеницу је утврдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини (III група масовних злочина „Рација“ (убиства и покољи – систематски терор; мучења грађанских лица; силовања; пљачке)) – МСРБ број 2115 од 11. октобра 1945, архивски број А Р 1938 (Увод). Речима је претешко сажети патње које је хортијевски систем власти нанео нашем народу у Бачкој.
У Шајкашкој (троугао Тисе и Дунава), Новом Саду, Србобрану и Бечеју је према подацима до којих је дошао Ендре Бајчи Жилински истребљено најмање 12.763 становника.2

 

Хортијевска рација у Шајкашкој

 

Надљудским напорима ентузијаста и истраживача на прикупљању и обради података о жртвама Рације до овога часа је идентификовано 3.080 жртава из шајкашких села. Нажалост, многе жртве, понајпре из Чуруга и Жабља, није могућно утврдити пошто су представници хортијевске мађарске државе затрли целе породице и лозе.
У Вилову су фашисти прописали да се за одстрел мора одредити 80 људи. Идентификована је 71 особа које је убио мађарски окупатор (једна особа је имала преко 70, а 9 мање од 18 година (од којих једно дете до 10 година). Хортијевци су тог јануара, поред земљорадника и домаћица, којих је велики број жртава у свим шајкашким селима, ликвидирали једног чиновника, двојицу занатлија, општинског бележника, судију, општинског редара, месара, угоститељаи једног гостионичара. Убијена су два активна припадника илегалног отпора фашизму.
Село Гардиновци се налази на обали Дунава, тако да је јасна судбина 54 идентификованих жртава из тог места, од којих су три особе до 18 година старости (од којих двоје деце до 10 година). У нападу на цивилно становништво хортијевске хорде су истребиле земљораднике и домаћице, сеоску бабицу, општинског бележника, рибара, калуђера, гостионичара, учитеља, 3 трговца и четворицу занатлија.
На основу расположивих података, хортијевски војници и жандари су погубили најмање 95 грађана села Госпођинци. Пошто је црквена општина пописала жртве, може се основано претпоставити да су сви убијени у „Рацији“ у том месту идентификовани имајући у виду приљежност којом црква приступа тако одговорним пословима. Међу жртвама је 21 особа до 18 година старости (две до 10 година) и 2 преко 70 година, што укупно чини 24.21% госпођиначких жртава. Хортијеви „храбри“ војници оставили су Госпођинце јануара 1942. године без два чиновника, једног бележника, једног свештеника, једног лекара, 6 трговаца, тројице занатлија, једног радника, једног адвоката и једног полицијског наредника, земљорадника и домаћицу.
На основу најстаријег српског документа о „чишћењу терена“ и сећања сведока и рођака жртава геноцида у режији Миклоша Хортија у Ђурђеву, утврђен је идентитет 347 побијених у том месту. Тај кључан податак потврђује истинитост тврдње у том документу да је у Ђурђеву убијено око 350 особа, а уједно указује и на класичан пример знатног умањивања броја жртава који је после рата умањен на 210.
Услед значајног успеха у успостави идентитета жртава јануарског геноцида 1942. у Ђурђеву, а следећи траг најстаријег српског документа, може се недвосмислено тврдити да је идентификована огромна већина жртава жртава из тог села. Међу убијеним мештанима су три чиновника, агроном, тројица бележника, деветоро учитеља, свештеник, петнаесторо трговаца, 27 занатлија, 2 апотекара, лекар, писац, пастир, студенткиња, млада песникиња Леона Ердељи и бројне домаћице, земљорадници, ученици и деца. Десеторица младих Ђурђевчана убијени су у непосредном сукобу са далеко надмоћнијим геноцидним окупаторима. Размере похода окупаторских снага на Ђурђево и чудовишност хортијевске идеологије којом су се водили најсликовитије се огледа у чињеници да је побијено 75 особа до 18 година старости (међу којима 24 детета до 10 година) и шесторо стараца преко 70 година, што укупно чини 24.17% ђурђевачких жртава.
Хортијевски државни органи су у Жабљу кренули у оштар обрачун са голоруким цивилним становништвом чим су брзо и ефикасно неутралисали безначајни „Шајкашки одред“ улогорен у атару те општине. До овог часа идентификовано је тек 871 од 3.500 убијених у том месту према једном од најстаријих написа о рацији.3 Међу жртвама је 163 особа до 18 година (од тога 46 деце до 10 година) и 15 особа преко 70 година старости, што процентуално износи 20.60% идентификованих жабаљских жртава. Осим земљорадника и домаћица, који су у највећем броју жртве „Рације“ у Шајкашкој, мађарске убице истребиле су 68 занатлија, 43 трговца, 13 радника, 10 чиновника, 5 адвоката, 3 свештеника, најбогатијег земљопоседника у крају, 4 лекара, 5 студената, 12 гостионичара, једну удовицу, 3 пастира, четворо учитеља, једног штампара, коњичког капетана, путара, жандармеријског наредника, чувара судског затвора, полицајца, 4 општинска бележника, млинара, двојицу питомаца подофицирске школе, црквењака, црквеног појца, апотекара, фотографа, надзорника путева, 5 адвоката, ветеринара, надзорника долме, чувара долме, шофера и двојицу слугу.
Идентификовано је 67 жртава из шајкашког села Лок. Убијено је 8 особа до 18 година старости (једно дете је имало мање од 10 година) и две особе преко 70 година. Током такозване рације мађарски крвници су убили једног трговца и девет занатлија, чувара насипа, општинског подбележника, учитеља, лугара, инспектора фабрике у Црвенки, два гостионичара, једног подофицира, путара и полицајца.
На основу расположивих података до сада је установљено да су хортијевске снаге у Мошорину побиле 251 жртву. Сачувани су бројни документи који сведоче о брижљивом припремању „чешљања терена“ много пре јануарског погрома. Сва трагедија и геноцидни план „Pације“ се може сагледати увидом у број поклане младости до 18 година, стараца и мирних обичних људи. Многи злочинци, попут њихових саучесника са других стратишта, измакли су земаљској правди. Хортијевци су у Мошорину побили 64 особе до 18 година старости (од којих 28 деце до 10 година) и 4 особе преко 70 година, што процентуално чини 26.79% идентификованих мошоринских жртава. Поред домаћица и земљорадника, мађарски државни органи су у крвавом походу потаманили 3 студента, 2 гробара, 7 занатлија, 5 трговаца, 2 радника, полицајца, богослова, свештеника-протојереја, свештеникову служавку, једног професора, подбележника, учитеља, чувара канала и економа.
Мађарски крвници су у Темерину позвали Јевреје да се јаве у општину. Онима које нису затекли код куће послали су телеграм. Са Јеврејима су покупили двоје Срба и једну мешовиту породицу и ноћу их довезли у Жабаљ на обалу Тисе. Тај сурови злочин, тако својствен нацистичком истребљивачком уму, однео је 56 идентификованих жртава темеринске „рације“. Осим домаћица и земљорадника, хортијевци су очистили Темерин од једног апотекара, 7 трговаца, инжењера хемије (активног учесника отпора), 2 службеника и 2 лекара. Међу жртвама су 4 особе преко 70 година старости и 10 особа до 18 година (7 испод 10 година) – што чини 25 одсто темеринских жртава. Такав постотак у темеринском покољу даје хладнокрвном злочину посебну димензију и чудовишност!
У Тителу је хортијевска рација спроведена без буке. Приметно је да у погрому нису убијане жене и деца, мада је погубљен један малолетник. Хортијевци су се окомили на црквењака, протонамесника, гостионичара, студента, надзорника канала, официра, лекара, учитеља, 2 трговца, једног радника, 4 занатлије, службеника, полицијског наредника, књижара, двојицу слугу, 2 чиновника, једног посредника и неколико земљорадника. Ухапшен је активни руководилац отпора Андраш Лукач и стрељан у Новом Саду.
Како је 30 одсто Чуруга истребљено у Рацији, а идентификовано мање од половине жртава (1.285 од 3.500 према напису у „Слободној Војводини“ 1944. и прорачуну мештана), то се потпуно јасно може сагледати истребљивачка природа Хортијевог режима. Извршитељи Хортијевог налога о „рацији“ су леденог јануара 1942. потаманили 137 младића и девојака до 18 година (у тој омладини је 22 деце до 10 година) и 30 особа преко 70 година старости. Процентуално гледано, 14.11% младих и старих се налази у идентификованом броју чурушких жртава. Међу жртвама је 86 занатлија, 68 трговаца, 25 радника, 2 адвоката, 3 студента, 2 млинара, 2 службеника, рабин, шофер, 2 лекара, послужитељ, послужитељ у школи, 2 лекара, 2 оџачара, 2 свештеника, свирач, 13 гостионичара, 6 чиновника, 2 апотекара, техничар, општински бележник, 4 учитеља, 2 сточара, 3 поседника, инжењер агрономије, општински благајник, богослов, фијакериста, пивар, подбележник, срески начелник, 2 железничара, содар, рибар, чувар канала, много земљорадника и домаћица, као и 14 припадника отпора. Према исказу једног сведока, хортијевци су у Чуругу убили чак 3.800 људи, што је најбоље огледало лика и дела ратног регента Мађарске.4
У Шајкашу је након божићне литургије мађарски официр дочекао мештане у порти и прочитао имена са списка који су саставили локални чланови Културбунда. Локални Немци су повели хортијевце да ухапсе мештане који нису у цркви и Маргиту Шлезингер. Идентификовано је 39 особа (једна је имала преко 70 година). Поред земљорадника и домаћица, који су у већини жртве такозване рације у Шајкашу, уморен је један полицијски наредник и један студент (активни учесник отпора).

 

Наставак у следећем броју

 

Извори и напомене:

1. Цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170
2. Сећања Николе Алексића на новинске написе, када је на кратко допуштено да се пише о „Рацији“ 70-тих година прошлог века
3. Лист Слободна Војводина, број 8, „Осветимо жртве јануарског покоља у Бачкој“, стр. 2
4. Исказ тог сведока је забележен у забрањеној емисији Радио Новог Сада 1986. Године

 

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Advertisements

28. марта 2011. - Posted by | Број 20, Историја

1 коментар »

  1. За изношење истине никада није касно.Будимо обазриви ,користимо све могуће изворе и наше и починиоца.Православна црква има доста података,само треба прегледати списе.Чувајмо се комунистичких извора,јер су пуни идеологије а не чињеница,Некада су непријатељеви подаци /Хортијеваца/поузданији и тачнији.

    Коментар од micic jovan | 31. марта 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: