Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Пробуди се Србијо, зашто си заспала?!

Пробуди се Оче, који претендујеш да будеш патријарх, глава породице, јер си драгоцен и од твога деловања увелико зависи и битисање твоје породице. Пробуди се и не спавај јер је велика твоја одговорност пред Господом.
Пробуди се и ти Мајко, која си ослонац и потпора породице. Васпитавај поверену ти децу и животом својим ткај и уплићи веру хришћанску у окружење своје.
Пробуди се и ти дете јер благослов је на теби. Узрастај у вери, љубави и послушности јер си наследник и утешитељ.
Пробуди се и ти грешни пишче јер си узевши слободу да пишеш о буђењу први дужан да се подигнеш из уљушканости световне.
Пробудимо се сви заједно и уздигнимо срца наша из прашине материјализма ка једино вредном, једино постојаном, једино искреном, ка Христу Господу јер је овај живот кратак и предрагоцен да нам улудо пролази у стицању пролазних блага и бригом само о земаљском, само о световном а да истинско и једино потребито благо, због наше немарности и лењости, остане нам ускраћено.
Читаво једно време, време истинских вредности и начела, време чојства и јунаштва, време животворне побожности нашег народа насилно је отргнуто из наших срца и нашег сећања али да ли је то оправдање за духовно расуло и ситуацију у којој се сад налазимо?
Зар смо заборавили живети Христом, зар постајемо оно семе које је пало на каменито тло и које вене под тежином животних брига?
Може ли бити ишта важније од спаса душа наших? Сетимо ли се некада, да ли смо ми достојни суза Пресвете Богородице које свакодневно лије због наше огрубелости и наших недела?
Како смо уопште и могли дозволити да вредности које је уткао Свети Сава у наш народ и у срца наша једноставно избледе и да смисао нашег постојања за већину више не буде вечни саживот са Творцем свега Постојећег, Васкрслим Христом него овај, земаљски и пролазан материјални живот.
Схватимо и сетимо се оног што смо некад знали, да не може тело бити претежније од душе, не може себичност бити вреднија од љубави, не може нечовек бити већи од човека и не може, заиста не може смрт бити скупља и драгоценија од живота, живота са Богом.
Пробуди се зато Србијо и народе српски, зашто смо заспали?!
Повратимо се док још има времена, одбацимо грехе прошлости, сетимо се да је овај живот само станица до наше небеске домовине, молимо се за спас нашег народа и измучене Србије и узрастајмо до мере, мере значаја и оправдања нашега рођења и живљења, до крајњег циља, задобијања Царства Небеског и Правде Божије.

 

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

28. марта 2011. Posted by | Aнализа, Број 20 | Поставите коментар

Представа „Црвено слово“

Премијера несвакидашње представе „Црвено слово“ у режији прослављене уметнице Оливере Катарине, биће одржана средином месеца маја у дворани београдског Дома синдиката. Ексклузивно за читаоце „Гласа са Цера“ први у Србији доносимо информације о овој представи.
Писац сценарија је Мане Шакић. Представа на до сада невиђени начин обрађује врлине српског народа, опомиње на хероје који су бачени у заборав, критикује наше мане и указује на то ко смо били и где идемо. Исто тако покушава се дати одговор на питање шта је суштина српске традиције и духа.
Представа почиње сценом предаје пехара кнеза Лазара, младом деспоту Стефану Лазаревићу. Приликом предаје пехара кога не треба схватити буквално већ као асоцијацију на српско јунаштво, кнегиња Милица заветује младог деспота да чува српски завет и да негује. Пехар који је симбол завета и јунаштва вековима се чува у рукама највећих српских хероја. Централна тема представе је лик мајора Драгутина Гавриловића који својом трагичном животном причом асоцира на судбину српског народ. Мајора, чији је чувани говор браниоцима Београда ушао у готове све антологије говорништва, комунисти по повратку из немачког заробљеништва муче до смрти, а сахрањују га у гробницу без имена и у туђој униформи.
У представи се појављују и два лика који својим деловањем представљају сталну борбу српског народа против његових непријатеља. Један је поручник Петровић који има завет чувара пехара, а његов противник је аустро-угарски каплар који нам касније постаје вођа и „највећи син наших народа и народности“. Крај представе је смештен у 1945. годину када почиње владавина новог режима. Да ли ће завет чувања пехара-традиције бити настављен сазнаћете ако будете гледали ову изванредну представу.
Насловне улоге играју Славиша Чуровић (мајор Гавриловић) и Стефан Урош Тешић (поручник Петровић), а запажену улогу кнегиње Милице игра Оливера Катарина. Остале улоге тумаче: Милан Босиљчић, Јелена Јовичић, Лазар Дубовац и Драгана Ненадић. На сцени ће осим глумаца учешће узети и хор и оркестар под управом Ивана Марковића. Одрађени су одлични сценски ефекти, а потпуном угођају помоћи ће и одлична кореографија. Планира се да на сцени буде преко седамдесет учесника.
Приликом креирања представе аутори су ликове и догађаје заснивали на истинитим догађајима, проверајући све могуће изворе у неколико архива. Ова представа је повратак Оливере Катарине на позоришне даске после четрдесет година. Врсној уметници Оливери Катарини је ова представа, друго дело које режира.
Улазнице за ову представу по повољним ценама биће у продаји на билетарници Дома синдиката од 25. марта. После београдске премијере представа ће бити постављена и на Великој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, у Нишу и Бања Луци, а највероватније и у неколико европских престоница. По мотивима ове представе планира се и снимање филма ове године.

 

Интервју: Стефан Урош Тешић

 

О представи и садашњем стању у српском културном животу говори млади глумац Стефан Урош Тешић, који игра једну од главних улога у представи „Црвено слово“.


Да ли је могуће у овој представи премостити јаз између подилажења широким народним масама са јаким маркетингом и уметничког које све чешће постаје елитистичко?
У Србији је то готово немогуће јер владају медиокритети. Најважније је да се ти медиокритети придобију и то постаје срж српског позоришта и уметности уопште. Декором и раскошним костимима, а не садржајем ви публику купујете, јер су људи необразовани.
Данас је тешко да премостите историјску тему и начин како ћете третирати гледаоца. Шта ће то њега привући? Намеће се питање да ли је рецимо тема мајора Гавриловића актуелна. Али не треба сумњати у богато животно искуство Оливере Катарине и чињеницу да је она од свих могућих историјских личности узела ону која је тотално заборављена. Овом пројекту је приступљено искрено, ми говоримо језиком који је разумљив публици, а уметничким средствима помажемо да имају потпуни доживљај. У представи ће бити богатих костима, промене светла, сјајних кореографија и глумачких бравура. Ми чак идемо и по архивима да бисмо добили историјску подлогу а онда ослушкујемо глас публике.

Како данашњем човеку који је заробљен у транзицији и коме је основни задатак борба за егзистенцију, показати да је ова прича важна? Зашто би њега занимао мајор Гавриловић?
Ја тврдим, на основу својих и туђих искустава да смо ми данас изгубили своје достојанство. Ми смо склони да свему дамо туђе име уместо свога, јер нам оно звучи много модерније и боље. Слушамо страну музику уместо своје, јер нам се чини да је она боља. Исто тако величамо туђе, а своје уопште не ценимо. Ова представа се бави о свима нама, о нашем пореклу и прецима. Ако је вама прадеда погинуо на Солунском фронту, ви не можете бити равнодушни према тој чињеници. Треба поставити следећа питања. За кога се он и зашто борио? Ми данас имамо чињеницу да немамо војску и мислимо да ратова више никада неће бити. То није тачно, до рата увек може да дође. Ко ће нас бранити?
Жалосно је то што се овом пројекту не помаже, што иза њега не стоји ниједна институција и што до данас ништа слично није овоме направљено. Ми ћемо радије помоћи оно што нам је страно и што нам не значи ништа. Зашто би ми морали знати све детаље из Америчког грађанског рата а не познавати своју богату историју. Ретко ко зна да је Душанов законик донет пре свих европских законика. Ко смо ми били тада? Нека ваши читаоци прочитају тестамент Арчибалда Рајса или Дисову песму „Наши дани“ која нас опомиње. Ако ми немамо свој идентитет, а у представи се управо говори о српском идентитету, шта ће бити од нас?! Ја знам колико глобалистима смета сваки помен националности. Али наш национ почиње још од времена Светог Саве. Зашто појединцима смета Свети Сава, кнез Лазар, наша историја, родољубиве песме? Исто тако не схватам како младог човека то не може да интересује а да га занима најјефтинији и најприземнији хумор. Свако ко буде дошао да погледа нашу представу видеће причу о српском страдању, јунаштву, али и опомену и прекор што смо заборавили мајора Гавриловића који је бранио Београд. Да ли ми сада имамо такве личности? Зар нас то не дотиче, а занима нас живот неке полупримитивне естрадне сподобе. То је оно што ја мислим да ће привући сваког Србина и надам се да ћемо га дирнути.

Да ли је прича о српском националном духу, падовима, јунаштву изражена у лику мајора Гавриловића, путоказ да дамо признање људима који су данас заслужни а чаме у мраку заборава?
Ова представа је путоказ томе. Ми пре свега не поштујемо сами себе, а камоли величине. Да поштујемо сами себе, своје порекло и род можда би се нешто променило. Наравно да ми треба да признамо своје величине и уметнике. Шта треба рећи више од примера да је познати српски комичар Чкаља умро у беди! Какви су наши узори данас? Уместо да су нам узори велике историјске личности то су данас примитивци.
Један у низу српских величина је мајор Гавриловић. Какве смо ми само величине имали и шта су све они урадили! Нажалост њих нико не помиње и не могу да добију место у медијима. Ми ако се не пробудимо нестаћемо! Коме ћемо оставити ову земљу? Ми нисмо народ са историјом старом двеста година већ вековном. Довољно је само сетити се ко су били наши научници, песници, писци, хероји. Представа је и путоказ, али и опомена да се сетимо, да почнемо да праве ствари вреднујемо. Замислите само ту величанствену сцену генерал Макензен подиже споменик Србима за време Првог светског рата и говори: „Ја сам се борио са Србима који су као јунаци из бајке“. То је рекао наш непријатељ пре скоро сто година а данас би невладине организације да нас убеде да не ваљамо и да немамо корене. Зашто је данас у Србији срамота бити Србин? Није ово прича о српском хегемонизму, већ позив да се позанимамо ко смо и где смо.

Да ли ће представа успети у томе? Хоће ли гледалац после ње кренути да уради нешто набоље?
Ако направимо било какав помак у свести човека који буде гледао представу то је за нас велика ствар. Наша представа је мисија а како ће публика реаговати ми то не можемо знати. Свакоме ће се надам се она бити занимљива. Ја верујем у свој народ и да још увек имамо своје достојанство. Заиста мислим да неће бити равнодушних. А ипак ако их буде ја морам да се запитам: ко си ти? Ако то не знаш ова представа ти не може помоћи.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Култура | Поставите коментар

Филмска критика

НАЗИВ: ПОП
РЕЖИСЕР: ВЛАДИМИР ХОТИЊЕНКО
ЗЕМЉА: РУСИЈА (2009)
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: СЕРГЕЈ МАКОВЕЦКИ, НИНА УСАТОВА, ЛИЗА АРЗАМАСОВА


Филм необичне снаге, духовне лепоте и оптимистичког погледа на свет нажалост до дана данашњег није пронашао свој пут до широког српског гледалишта. Колико год за то били криви филмски диструтери, јер ниједан руски филм одавно није био на репертоарима бископа, а искрено речено тако је и са целокупном руском уметношћу, криви су и гледаоци. Стиче се утисак да Србе данас занимају само америчке пуцачине са неизбежном поделом на добре и лоше момке или плитке љубавне причице.
Филм „Поп“ је прича о руском свештенику Александру који је растрзан моралним дилемама и који у сваком минуту филма мора да направи разлику између добра и зла.
Филм почиње у месту близу Риге где свештеник Александар опслужује локалну парохију. Недуго затим у село улазе Немци који крећу у ратни поход ка Москви. Отац Александар на молбу његовог епископа одлази у мало место поред старог руског града Пскова где има задатак да опслужује парохију и да помогне угрожене становнике овог краја. Проблем је у томе што су ове територије освојене од стране Немаца и што свештеници у очима Совјета представљају нацистичке слуге.
Даља радња филма описује свакодневни живот свештеника Александра и његове поподије Аље. Растрзан између велике жеље да помогне угроженом становништву али и горчине што није на страни где се Руси боре за слободу, отац Александар улаже последње атоме снаге да духовно олакша период окупације.
Његов верни сапутник је попадија Аља која је представљена као жена топлог срца али и верни саветник оца Александра када он због емоција не сагледа реално стање. Посебно је дирљива сцена када Аља добија тифус и одлази од куће пешачећи кроз снежну олују свесна да ће умрети, али не жели да зарази оца Александра и усвојену децу.
Занимљив је и лик немачког официра који се бори да у својој души помири православну веру којој припада и зверски нагон нацистичког војника. У филму се појављује и Ева, Јеврејка која је крштена, а доцније је отац Александар са неколико деце усваја да би их спасао од сигурне смрти. После рата отац Александар бива осуђен од Совјета на тридесет година затвора у Гулагу.
Фасцинанта прича о свештнику који је пре свега добар човек побрала је симпатије многобројних Руса и освојила неколико награда. Свима нама она може послужити као пример у овом времену лажних вредности.

 

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Култура | Поставите коментар

Препоручујемо

Од овога броја „Гласа са Цера“ наше уредништво ће Вам препоручивати најбоље књиге за читање, филмове које не смете пропустити, часописе, концерте, изложбе и најбоље интерет сајтове.

Књижевност


Прави избор за наше читаоце је роман „Константиново раскршће“ Дејана Стојиљковића. Мешавином историјских извора и фикције дата је слика Ниша у времену Другог светског рата. Идеална литерарура за љубитеље историје, али и за оне жељне имагинарне приче.

 

 

 

Филмска уметност


Сваком филмофилу је познат опус познатог руског редитеља и глумца Никите Михалкова. Позната сага о генералу Котову настављена је у другом делу чувеног „Варљивог сунца“. Како ће овај јунак проћи страхоте Другог светског рата. Трећи део филма је у припреми.

 

 

 

Часописи

 

У мору таблоидне штампе светлост дана угледао је нови часопис „Водич за живот“. Опремљен за квалитетним илустрацијама „Водич за живот“ доноси чланке везане за свакодневни живот, историју, културу, занимљиве репортаже и актуелне колумне. Право освежење!

 

 

 

Интернет

 

Од самога оснивања интернет сајт http://www.rusija.rs постао је незаобилазни помоћник у стицању нових информација о Русији, као и српско-руским односима. Сајт се свакодневно освежава па увек можете сазнавити нове ствари о Русији.

28. марта 2011. Posted by | Број 20, Култура | Поставите коментар

Пророк

Пун духовне ја лутах жеђи
Пустињом што мрачна је била
И серафим се са шест крила
Указа мени на размеђи.
Он прстом лаким као сан
Зеница мојих косну дан,
Видовитост му прену зене
Ко у орлице преплашене.
Мога се уха косну он
И испуни га шум и звон;
Трептање чух у небу сила,
И анђеоских крила лет,
Немани морских скривен свет
И клијање под земљом жила.
Он промиче кроз моје усне,
И језика мог грехе гнусне,
Сву брбљивост и подлост смрви.
И тада жалац мудре змије
У обамрла уста ми је
Ринуо руком пуном крви.
И зарио у груди мач
И устраптало срце трго,
И шишку пламену уз плач
У отворене груди врго,
Ко труп у пустињи сам пао
И Бога глас је мене звао:
“Пророче устај, мотри, внемљи,
Испуњен мојом вољом буди,
И ходећи по мору, земљи,
Речима жези срца људи.“

АЛЕКСАНДАР С. ПУШКИН

27. марта 2011. Posted by | Број 20, Поезија | Поставите коментар

Ноћ

Под сводом небеске душе,
где дубина скраћује даљину,
облаци тешки су стигли,
спутани својом множином.

И боје се смираја дана и ноћне таме,
што гута облаке многе,
јер ноћ је увек тиха
тишину носи са собом.

А веран је пријатељ она
тиховање препоручује своје
јер одрази душе и мисли тада се више чују,
у црној одежди раскоши.

Бденије на место глувога доба,
где месец звезде ко свеће води,
да осветле путеве у мраку,
да кораке лакше скроји,
и сачека сунце у зору да нови дан понуди.

 

ЉИЉАНА ВЕЉКОВИЋ, манастир Чокешина

27. марта 2011. Posted by | Број 20, Поезија | Поставите коментар

Павлове мошти

Ко цјелива Свете мошти,
ко додирну Павлу руку
тај ће моћи да опрости
нанешену бол и муку.

Ко дотаче усном својом
овог врлог живог Свеца,
најсветију причест прими,
нек не плаче, нек не јеца.

Хвала Богу што га даде,
није умро, он још живи,
Српском роду има наде
а Павлу се свијет диви.

Изнад Храма, у току опијела,
док је народ у сузама,
два су млазна авиона
крст на небу написала.

Пролазит` ће ноћи, дани,
и свијет ће овај проћи,
и многи ће бит` прозвани,
али такав, неће доћи.

 

ХАЏИ ЦВИЈЕТИН ПЕЈЧИЋ, Бијељина

27. марта 2011. Posted by | Број 20, Поезија | Поставите коментар

Српско православно село

Духовно-национални центар од самога оснивања своје основне циљеве изражава у три тачке:
-Да се у српском народу чува, држи и брани Света Христова православна вера како је то протумачио и Србима завештао Свети Сава.
-Да се чува слобода, национални интерес српског народа, духовне и културне тековине (језик, писмо, уметност, обичаји) и негује традиција ослободилачких покрета за слободу Србије од Косовског боја до данас као и пружање помоћи социјално угроженим појединцима и организацијама.
-Повезивање са православни народима, нарочито са Русијом ради очувања хришћанских вредности.
Духовну основу за остварење ових циљева смо добили изградњом храма посвећеног Св. цару Николају и његовој мученички пострадалој породици. Спољашњи физички радови на храму су у потпуности завршени, а преостало је опремање храма за редовна богослужења.
У наредном периоду планирамо да се у делу комплекса недалеко од самога храма формира женски манастир чије би сестринство помогало у раду нашега Центра.
Живот у нашем Центру подразумеваће редовна богослужења и норме понашања које ће бити објављене у посебном правилнику. Такође за велике православне празнике ће бити саборна окупљања, као и током обележавања великих датума из српске историје. Планирамо и честе књижевне вечери, пројекције филмова, позоришне представе, представљање етно група, а организоваћемо и песничке и ликовне колоније.
У свом раду нећемо заборавити оне којима је помоћ најпотребнија. Планира се отварање сиротишта за тридесеторо деце без родитељског старања. Исто тако трудићемо се и да пружимо сваку врсту помоћи угроженим категоријама становништва. Да би наш рад био што бољи успоставићемо сарадњу са цивилним и хуманитарним организацијама.
Да би ови циљеви били остварени до сада су подигнути: мали конак и реконструисана кућа из деветнаестог века са помоћним здрадама (чардак, вајати, воденица).
Планирамо да током ове године изградимо велики конак у којем ће бити смештено сиротиште, као и посетиоци нашега Центра.
Читав комплекс нашега Центра се налази у природном амбијенту, окружен шумама и пашњацима. Планирана је изградња објеката за релаксацију и излете, као и језерце са рибњаком.
На 1 км од Центра налази се лековити извор чија вода помаже при лечењу стомачних болести а блато лечи од болести реуме и ишијаса.
Захваљујући природном богатству нашега краја постоје услови за скупљања и производњу лековитог биља и потпуно органске хране.
Центар се налази на падинама Цер опште познате у Србији по природним и историјским знаменитостима.
Уколико желите да се укључите у рад нашега Центра или да постанете његов становник, придружите нам се. Све информације можете добити телефоном на број: 015/849-268 или електронском поштом на: glassacera@gmail.com.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

27. марта 2011. Posted by | Актуелности, Број 20 | Поставите коментар

Фотографија месеца

Маестрална Светлана Захарова

27. марта 2011. Posted by | Актуелности, Број 20 | Поставите коментар

Двадесети број Гласа са Цера

Са поносом Вас обавештавамо да је из штампе изашао двадесети број часописа „Глас са Цера“. Број је тематски посвећен односу човека и природе.

У овом броју можете читати следеће текстове:
-Уводник главног уредника о природи као дару Божијем
-Поглед на еколошко питање из етичког угла
-Вода као извор живота
-Монахиња Атанасија доноси практичне савете за узгајање органског биља
-Чланак о опасности генетски модификованих организама и флуора
-Анализу познатог писца Антонија Ђурића о посткомунистичком друштву
-Колумну заменика главног уредника о српској љубави према Русији
-Беседе са сахране Св. владике Николаја поводом 55 година од владичине смрти
-Репортажу о румунском манастиру Бетдин
-Историјат Руске цркве у Београду
-Интервју са јеромонахом Ксенофонтом (Томашевић)
-Репортажу о Солуну
-Историчар Александар Вељић доноси до сада намерно прећутане податке о Хортијевској рацији
-Анализу о данашњем духовном стању Срба
-Ексклузивно доносимо информације о представи „Црвено слово“ у режији Оливере Катарине
-Интервју са младим глумцем Стефаном урошем Тешићем
-Филмску критику руског филма „Поп“
-Препоручујемо Вам књиге, филмове, часописе и интернет сајтове
-Поезију
-Чланак о српском православном селу у склопу нашег Центра
-Као и још много занимљивих чланака

Штампану верзију листа можете поручити овде. Целокупни садржај листа биће публикован на овом интернет сајту 25. марта.

Уредништво листа

19. марта 2011. Posted by | Наша издања, Обавештења | Поставите коментар

Нови сајт нашега Центра

Обавештавамо Вас да је у рад пуштен нови сајт Духовно-националног центра на адреси http://romanovisrbija.wordpress.com/


16. марта 2011. Posted by | Обавештења | Поставите коментар