Нови број „Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 21 броj „Гласа са Цера“. Овај број је тематски посвећен седамдесетогодишњици устанка на Равној Гори. Не заборавите да шаљете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова и желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст пошаљете мејлом или да га одштампате. Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 21 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 015/849-268 и мејлом на glassacera@gmail.com, опширније информације о претплати погледајте овде. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Следећи број „Глас са Цера“ излази средином месеца јула.

УРЕДНИШТВО

Памти Србијо, и покај се

Седамдесет година је прошло од када је српски народ подигао барјак слободе. Слободу Србинову напали су тада фашисти, комунисти, криминалци, профитери, усташе и Арбанаси. Мало је тада било смелих, спремних да бране и одбране најскупљу српску реч – Слободу о којој сатка дивне речи родољуб наш, Антоније Ђурић.
Драгољуб-Дража Михаиловић у народу назван Чича хтео је и знао како се то чини и како се брани слобода. Али како то често бива на овом свету, против таквих се непријатељи удруже да би сломили њихову идеју и слободу. Свим средствима трудили су се да и чак после његове смрти његов рад оцрне.
Дража је дигао устанак трећи пут у српској историји. Нисмо га препознали. Убили смо га, а пустили Вараву разбојника. Тад су ћутали и народ, и официри, и интелектуалци, и првосвештеници. Знало се да ћемо несрећу дочекати.
Седам деценија после, исти нам непријатељи исто раде, опет удружени и опет прогоне и хапсе, убијају и укидају слободе. И опет ћуте народ, официри, интелектуалци и првосвештеници. И знамо да ћемо несрећу дочекати.
Ми који знамо епопеју синова слободе дужни смо да се сећамо и сведочимо другима истину о њима, ако не зарад нас онда зарад наших потомака.
Сећање на ове великане је окосница деловања нашега Центра. У храму Светог цара Николаја ће се свакодневно читати молитве за покој њихових напаћених душа. Такође увек ћемо се трудити да у потпуности осветламо њихово историјско деловање.
За Петровдан ове године наш Центар ће заједно са великим бројем поштовалаца дела Драже Михаиловића постављањем плоче на планини Цер обележити место са којег је кренуо устанак у Западној Србији под командом великог Драгослава Рачића.
У овом броју листа имате прилику да прочитате низ до сада непознатих тектова који бацају потпуно ново светло на рад Драже Михаиловића. Књижевница Ребека Вест позната у целом свету по свом великом таленту и раду посветила је неколико редова мученичком Дражином животу. Велики српски песник и родољуб Јован Дучић, прогањан и цензурисан од стране комуниста, осветљава историјску улогу равногорског покрета. Највећи Србин, после Светог Саве, Свети владика Николај у до сада мање познатом писму премијеру Велике Британије Винстону Черчилу описује Дражине духовне карактеристике.
Нека овај број „Гласа са Цера“ буде уместо свећа воштаница упаљених за покој Драгољуба Михаиловића-Чиче, његових сабораца и свих оних који живот положише на олтар отаџбине.
А ти Србијо, памти децу из утробе твоје, коју си на Голготу послала, памти и покај се док те још има.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

ЕКСКЛУЗИВНО: Пред новим видиком

Један од највећих српских писаца Јован Дучић је о генералу Драгољубу Михаиловићу и равногорској борби 1941. изрекао ове мисли:

Српски народ се овога момента налази на једном историјском раскршћу на ком се налазио свега три пута: за време Немање и Светог Саве, за време кнеза Михаила и Гарашанина, за време старог краља Петра и Пашића. Данас је моменат историјски, а не политички, дан када Дража, Богом послани вођа, пред српским народом иде као огњени стуб пред Мојсејем да изведе народ из пустиње; почетак новог столећа где од почетка његовог зависи цео остали пут којим је један народ кренуо. Ако српски народ буде ових месеци изабрао странпутицу место пута и ушао у моралну заблуду и историјску неистину, онда ће он на том путу погубити и оно што му је још мало остало да изгуби.
Историјски моменат решавају историјске личности, значи људи са великом визијом о стварностима једног народа, људи од дубоког инстинкта националног, колико и генија људског, прави као копље бачено у простор, некомпромисни, осведочени, јачи и од својих разлога, осветљени као сунцем оним што их испуњава и загрејава.

ЈОВАН ДУЧИЋ

ЕКСКЛУЗИВНО: Херој коме нема равна

Ребека Вест, чувена енглеска књижевница у поруци Србима у Лондону, 8. јула 1966. године.
Њена најзначајнија књига је „Црно јагње и сиво соко“ у којoj је са пуно љубави описала пределе и људе краљевине Југославије. Ова књига је изазвала позитивне реакције у целом свету, а и у исто време упознала светску јавност са нашим народом.

Двадесет година после његове смрти, Дража Михаиловић остаје и даље незамагљен у слави заштитника слободе против фашистичког терора а и истовремено комунистичког терора. У њему није било ни труна слабости још мање горчине. Није ми познат ни један случај да се светио онима који су га издали.
И тада, пре двадесет година ја сам знала да је он био невин упркос оптужби против њега, да би касније стекла још више доказа његове невиности. Кад су га напустили, извршили су злочин издаје који, као и сви други злочини, није донео много користи извршиоцима.
Волела сам српски народ и пре рата, али га волим све више и више како године пролазе; и одајем му признање јер сам увидела да хероју кога сте ви дали историји ни до данас још нема равна.

РЕБЕКА ВЕСТ

ЕКСКЛУЗИВНО: Порука Драже Михаиловића Поцерцима

Рат је на крају. Ослобођење наше земље и Балкана опште је питање дана. У овим завршним данима Равногорски покрет треба да одигра историјску и судбоносну улогу за будућност нашег народа. Сада наша улога треба да крунише наше дуге и тешке трогодишње борбе са нашим непријатељима. Овај последњи и најзначајнији задатак извршићемо само ако будемо од најнижег до највишег до крајњости и свесно дисциплиновани.
Само овако извршићемо велику националну мисију за краља и отаџбину. Врховна команда и Национални комитет у отаџбини чврсто држе ситуацију и судбину земље у својим рукама. У то нека буде свако убеђен и нек у ово не сумња.
Старешине и борци, грађани и грађанке морају бити високо свесни своје велике улоге и своје велике историјске одговорности.
Све националне снаге биће искоришћене по општем плану, ред и мир мора бити свуда заведен.
Безвлашће, пљачке, убијање без суда по цени смртних казни биће спречени.
Знајте да непријатељска пропаганда журно ради да унесе пометњу у наше редове и међу наше људе. Не верујте и спречавајте ширење лажних вести.
Ово је порука која вам се упућује и која се придржавајте у интересу сами себе, српског народа и отаџбине.
Будите свесни момената који долази и не подајте се пропаганди оних који желе да нас гурну у већу беду и несрећу.

С вером у Бога за краља и отаџбину!

ГЕНЕРАЛ ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ

Извор: АВИИ, К – 110; 41/1

Говор на Ђурђевдан

Приликом дочека Ђурђевског уранка 1943. године, мајор Драгослав Рачић, одржао је на планини Медведник својим војницима Церске бригаде следећи говор:

Хајдуци: Србин се доселио на ово парче лепе земље још пре хиљаду и пет стотина година. Населио се и убрзо заволио ову груду. Од тада па до данашњег дана, најузвишенији и најсветлији идеал био му је: слобода и отаџбина.
Свакоме од нас, били у Београду или Медведнику, дубоко је урезана у душу и срце, жарка, чиста и велика љубав за родну груду. За ту земљу где смо први пут сазнали за овај свет, све нас везује нежна љубав мајчина, успомене из најраније младости и гробови прађедова. Свако дрво, сваки завичајни камен, шумски пропланак и бистри планински поток, милији су нам од свега на свету.
Да би се могао одржати на овом вољном пољу, а Србин је кроз векове морао водити дугу, тешку и крваву борбу са разним непријатељима. Они му нису дали да живи у слободи и миру и да се слободно развија, већ су га нападали и уништавали. Морао се борити. Често је у тим одбрамбеним борбама доживљао војничке поразе, али духовни пораз није никада доживео. Наша историја и наша традиција, пружају нам небројане примере за то. Ти примери ће нас увек учити како се живи и гине за опстанак и народне идеале.
Некада је, у прошлости, највећи непријатељ био Турчин. Повесница није забележила већих зулума. Много крви се пролило, а највеће крвопролиће је било на Косову. Ту су наши преци, сви до једног изгинули, за српско име и народност. После њихове погибије пали смо у петовековно ропство. Пет стотина година трунили смо по турским тамницама: ланци на рукама, окови на ногама. Али српски дух није посрнуо: хришћанска вера, народна песма и гусле јаворове, бодриле су нас, и биле не заборавите, једини заштитници рода и имена.
Ђурђевдан је био хајдучки састанак. Зборно место манастири и планине. Тога дана састајали су се осветници по шумама, да запевају по коју песму, заиграју коло уз фрулу и да се договоре о даљој борби и заштити српске нејачи. Спуштали су се после тога у села и на друмове, да сусрећу и кољу Турке и потурице.
Њих се наш народ и данас са дивљењем и поносом сећа. Имали кога међу вама да не зна за старца Вујадина и његова два сина, за Новака и Радивоја, за гору Романију, дете Грујицу, Сењанина Ива из Српске Далмације, Хајдук Станка из богате Мачве, Зеку Буљубашу и његове голаће, Хајдук Вељка из Крајине, Карађорђа из Шумадије, Илију Бирчанина испод Медведника, Петра Мркољића и војводу Вука.
Све су то имена о којима нам је бака у дуге зимске вечери, крај топла огњишта причала, о којима смо као ђачићи срицали.
Пред њиховим патриотизмом и налетом Србије, завојевачка Азијска сила Турска срушила се неповратно. Стресли смо оков ропства.
Али још нисмо честито ни одахнули, а швапска гамад са севера полетела је да нас онако заморене, поново поклопи тешком плочом робовања. Године 1915., још једном смо изгубили самосталност.
Кама и бомба разбиле су и овога пута ту плочу. Српски хајдук је 1918. године створио нову отаџбину. И опет у њој није могао дуго слободно живети. Прљави прсти надувених Германа, умешали су се у наш унутрашњи живот. Дошло је до последњег мучког напада, до потпуне пропасти. Југословенска војска је капитулирала. Ипак духовно, ми нисмо побеђени. Разједињени смо то је тачно. Појавили су се неки Фолксдојчери и Фелдбели, да заједно са осталим потурицама и издајницима истребе Српски народ. И тај циљ они неће постићи.
У овим најтежим часовима дух Српског народа проговорио је кроз Дражу Михаиловића. Пушка је зациктала, бомба је планула. Пушка и бомба у рукама Дражиних хајдука.
Хајдуци: честитам вам данашње традиционално славље. Позивам вас: издржите! Закуните се на ками и бомби, да ћемо се светити издајницима, да ћемо, све наше непријатеље уништавати немилице. На путу свога великог дела, не жалите труда зноја, муке, чак ни своје животе, јер је за домовину слатко умрети.

Живео Њ. В. краљ Петар Други!
Живео вођа српских осветника и хајдука, наш чика Дража!

МАЈОР ДРАГОСЛАВ РАЧИЋ

Извор: АВИИ, К – 110; 22/2

ЕКСКЛУЗИВНО: Највернији слуга Господа

Из писма британском премијеру Винстону Черчилу 27. марта 1946.

Усуђујем се да Вам пишем још једном и да Вас молим за правог хришћанина. То је генерал Михаиловић, који је после пет година борбе против сила ухваћен и унапред осуђен на смрт (према премијеру Шубашићу). Када су чули ту вест осам милиона Срба, у земљи и иностранству, дрхте због ужаса и неправде на овом свету. Ја сам сигуран да ти милиони хришћана не могу да помисле о стању овог великог генерала а да у исто време не мисле на Вас. Јер, као британски премијер, Ви сте били одлучујући фактор у њиховој борби за време рата. Приморани неким до сада необјашњеним околностима – и невољно – Ви сте га прво поштовали, тј. одузели сте му моћ, и дали је другоме, непознатом лицу из подземља. Наш народ се љутио на Вас, али је наставио да се узда у Вас и у Британску владу.
Генерал Михаиловић ће вероватно бити стрељан. Али Ви знате да смрт није крај човека. Мртви праведници су моћнији од живих, и ја сам убеђен да ће генерал, који је на овом свету био највернији слуга Господа, свог народа и савезника бранити свој случај пред правичним Богом. Његова крв ће пасти на оне који су криви за његову смрт. Јер ми, хришћани не видимо у крви само „црвену водицу“ како то чине тоталитарни неверници, него је сматрамо страшном тајном.
Свето Писмо које се често цитира у Британском парламенту, учи нас да крв праведника вапи, тражећи од Бога истину. И ја свакако не бих желео да и једна кап генералове крви падне на Вас и Ваше потомство. Зато Вас молим да подигнете гласове, чим то буде могуће, и да кажете истину о генералу Михаиловићу, пре него што буде мртав.
Могу ли да Вам помогнем неким цртама о карактеру генерала Михаиловића? Он је у сржи хришћанин, верник. Током немачке окупације, он је тајно посећивао наша светилишта и молио свештенике да се моле и за њега и за људе који су са њим. Он се уздао у Бога. Он је ноћу ишао на Свето Причешће кадкод је то могао. И саветовао је друге који си били са њима да то исте чине.
Издао је наређења својим војницима да воде чист хришћански живот, понављајући им често: „Ми смо крсташи и боримо се за Крст часни и слободу златну као што су наши преци чинили вековима.“. Он је прави народни човек и човек за народ. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбољим у нашем карактеру, нашој души и савести, нашој историји и историји наше Цркве. Постоје случајеви када су људи свесно ишли у смрт да би спасили његов живот. Такво је било, и још увек је, одушевљење паћеничког али поштеног народа према свом поштеном вођи.
Генерал Михаиловић је био, од почетка овог дугог рата, највидљивији поборник демократије на Балкану, и усуђем се то да то кажем, у целој југоисточној Европи. Не може се наћи нико такав у целој овој области. Само лажна пропаганда атеиста, који верују у мајмуна као свог ствараоца, а не у Бога, уложила је све напоре да оцрни име овог хероја, кога су у последње време непријатељи приморали на ћутање. Он је сада на својој Голготи, али његово васкрснуће ће збрисати сво блато са његовог лица, и учинити да засија у својој чистоти и слави.
Он је васпитан у традицији и у духу наше хришћанске Цркве у патријархалној породици у мојој епархији. То је разлог више зашто молим за њега. Не као адвокат за свог клијента, него као пастир за човека из свог духовног стада. Истина ми је дража од људских веза и односа. А истина је да је тај дух непроменљиво хришћански и демократски све време, све до сада.
Молим Вас, сетите се да смо у нашој земљи рат и револуцију у исто време, за разлику од Британије која је имала само рат. Наш генерал је морао да се бори и против спољног и против унутрашњег непријатеља. И он се храбро борио против свих њих, када је Енглеска била на његовој страни и помагала га, и наставио је да се бори против њих када га је Енглеска одбацила о подржала комунисте.
Срби су песнички народ. Они ће генерацијама опевати свог трагичног јунака, убеђен сам у том. Али они ће неизбежно помињати Ваше име уз име генерала Михаиловића; зато Вас молим да учините све што можете да би Ваше име било слављено и хваљено у песништву и историји нашег народа, који је, заједно са Грцима, био чувар границе између Истока и Запада, који је кичма Балканског полуострва, а у овом рату веран Енглеској до смрти.
Нека Вам Бог помогне и нека Вас благослови.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Извор: Жељко Јелић, Непозната писма Светог Николаја Српског, Београд 2009.

Мој први сусрет са командантом

Драган М. Сотировић (1912-1987), начелник Штаба команде шумадијских четничких одреда ЈВуО. Пао у немачко заробљеништво, преко Немачке депортован у Пољску. Из злогласног логора крај Стрија (Галиција) избегао, пришао Пољској подземној армији и врло брзо постао командант 14. коњичког пука, коме је дао име „Дража“. Након завршетка рата настанио се у Паризу, где је организовао први равногорски конгрес у иностранству, а од 1947. г. издавао је и био уредник „Равногорца“. На успомену на његовог команданта генерала Михаиловића, француској јавности је 1977. г. представио своју књигу „Le general Dragoljub. M. Mihailovic“, из које „Глас са Цера“ објављује одломак из његовог сећања на упознавање са Вождом Трећег српског устанка.

У прилог Дражиног угледа у првим данима устанка, нека ми као очевицу и сведоку буде дозвољено да опишем укратко свој први сусрет с ђенералним пуковником Драгољубом. М. Михаиловићем на Равној Гори.
По доласку на то историјско место у пратњи свога Врањанца Боре „Дебарца“, обиђох и собу команданта. У њој дрвени кревет, у њему слама, преко сеоски ћилим. Дуж зидова по поду сено, покривено војничким ћебадима: постеље официра запослених у Штабу. На зидовима обешене пушке и бомбе. На командантовом кревету планински ранац, пелерина и двоглед, целокупна његова имовина. Сиромаштво је запрепашћујуће и у другим собама, „канцеларији“ и кухињи. Софра и троношци. Пред појатом, седиштем Штаба, иста слика. Дрво једно оборено, гране поломљене. Као Југославија. Ако је здраво, оно ће се опет подићи.
Командант је тренутно у Стругаонику. При заласку сунца, вест прохуја кроз прозор: „Иде командант!“
Када ме Дража прими, морао сам после представљања најпре рећи: како сам дошао на Равну Гору, најнужније о себи и доста о народу око Крагујевца. Све је хтео да зна. Онда без увода поче да износи своје идеје и своје намере. Говорио је као професор. Иако сам уствари све то знао, увидех ту пред њим да их ипак, ја лично, не бих могао никада тако лепо и јасно формулисати. Било је задовољство слушати га. Један чудан јунак! Харамбаша није био. Громови и муње из његовох очију нису севали, али је ипак било једне вулканске снаге која би освајала саговорника. Очински упозорио је чак на тешке и историјске дужности, ако му приђем. Потпуно освојен био сам пресрећан да ме том приликом уврсти у ред Равногораца.
Избор да Равна Гора буде месту устанка није случајан. Долинама Колубаре, Дрине, Мораве у вези је са свима деловима Србије и Босне. Становништво је овде хомогено и поуздано. Терет је био добро познат Дражи још из Првог светског рата. Инструкције за рад и организацију, дате тога дана су од историјског значаја и зато их ваља знати у најважнијим цртама: Непријатељ је силом ушао у нашу земљу, има бити избачен такође силом; мир и ред, па онда организација за борбу; искуство које смо имали са Топличким устанком казује нам, да исту грешку не поновимо; припадник војске коју организујем може бити сваки исправан и поштен грађанин наше земље; онај ко мисли остати под мојој командом мора знати да је он у служби народу а не народ њему.
Инструкције су праћене разговорима. У тим разговорима увиђала се јасност, приступачност, потпуна опредељеност за слободу, сигурност у победу и оданост народу. Без обзира на године, без обзира на чин, сваки је пуковнику Михаиловићу указивао пажњу и у њему налазио себе, свој народ. И наравно, све је то утицало на оне који су му прилазили да му повере живот са оном врстом оданости коју је само смрт могла да прекине. Снага с којом је Дража Михаиловић почео свој светао народни посао била је јака једва тридесетак људи, углавном професионалних војника и сељака домаћина, који су дошли да виде и чују првог војсковођу борбене Европе. Том снагом ће Дража доцније подићи народ из очаја, удаљити страх пред силом, било споља било изнутра. У сваком селу, у свакој вароши, где су Срби живели, створене су борбене јединице са којима је Михаиловић већ септембра 1941., против своје воље, задивио свет успесима против окупатора и да убрзо добије присталице и у другим крајевима. У земљи се свуда, у највећој тајности, причало о постојању једног пуковника са читавом дивизијом и то на разним теренима, око Ваљева, око Крагујевца, на Копаонику. Народ је већ створио свога јунака у својој опустошеној души, жељној да се обогати једним новим Обилићем.

ДРАГАН М. СОТИРОВИЋ

Дража – претеча отпора и слободе

Пре 65 година, на сам дан стрељања генерала Драже Михаиловића, 4/17. јула 1946. године, велики француски писац Жорж Бернанос, који је одмах после слома Француске 1940. године приступио покрету де Гола, изговорио је следеће речи: „Док пишем ове редове, у свануће, пред непомичним морем, одједном позлаћеном зором, помишљам на Михаиловића који у овом тренутку стоји пред стрељачким стројем. Можемо мислити што год хоћемо о овом човеку који је био први герилац Европе, али је страшно, управо гнусно, што нико ништа не мисли. Прав или крив, није важно? Света се то не тиче. Када је тако, ни мене се не тиче овај свет. Никакав кукавучлук неће моћи да осигура његов спас нити чак да одложи његову пропаст. Шћућурен над својом атомском бомбом, зелен од мржње, потпуно празног срца, без љубави, чељустима пуним социјалне правде, овај свет је више изложен општем руглу. У сваком случају, ја се за овакав свет нећу молити….“
Бернанос је био један од ретких људи на Западу који је одмах, по својој савести, устао против нацизма, и који се није устручавао да, иако као римокатолик, нападне своју сопствену „цркву“ и самог папу, када су се упуштали у копромисе са растућим тоталитаризмом. Био је то човек коме је истина лежала на срцу.
Упркос заслугама за народну и савезничку ствар, упркос толиком признањима и сведочанствима, Дража Михаиловић је био изведен на суд и осуђен. Истина, у свету су се подигли протести, али је то било форме ради. Свима је било јасно да је судбина запечећена. Судили су му комунисти, противници у грађанском рату; судили му, као Турци, по оном народном, „кадија те тужи, кадија те суди“. Цело суђење је личило на трагичну лакдрију.
Од Техерана до Јалте, од обустављања војне и политичке подршке западних „савезника“, Михаиловићу и његовим борцима није практично остављен никакав избор, никакав излаз. Они су били препуштени на милост и немилост својим непријатељима. Дража је био жртвено јагње светских моћника, нарочито политике Черчил – Стаљин. Светско јавно мњење је у то време, са малим али часним изузецима, било заузето другим својим проблемима. Бернанос је имао право. Свет је био равнодушан. На крају, све се то одиграло на далеком Балкану, у ствари, тако блиском што ће будућност показати.
Покрет Драже Михаиловића је имао широко народно обележје, окупљајући сељаке, интелегенцију, омладину, официре, и, током времена, скоро све политичке странке. Лично, Михаиловић је схватио супротности које су, природно, постојале у тако широком народном покрету, за који се обично каже да је био искључиво монархистички, а притом се заборавља да су истакнута места у политичком вођству имали републиканци; што су у покрету који се од стране комуниста означавао покретом великосрпске буржоазије, огроман део војске и командног кадра чинили сељаци, а „реакционарност“ му се састојала у томе што су видну улогу у покрету имали земљорадници, демократи и социјалисти и др. Прве тезе о самоуправљању у савременом друштву, као друштевеном поретку између капитализма и марксизма, биле су објављене у Равногорском покрету; да су отворено заступани и брањени ставови о федерализму, национализацији и социјализацији.
Дража Михаиловић је први у Европи почео герилску борбу против окупатора, али се, такође, међу првима супроставио надирању новог тоталитаризма. Он је био и остао не само национални јунак свог народа већ и претеча отпора свих слободољубих народа широм планете.
Када говоримо о Дражи Михаиловићу, не треба сметнути с ума оно што је можда од свега другог важније и значајније, на основно, дубинско опредељење које је Михаиловић носио у себи и оличавао. То је пут којим је вековима ишао српски народ. Пут борбе за слободу и независност. У тешким и неизвесним временима најбитније је бити свој, држати се солидарно, размишљати о својим интересима својом главом, доносити одлуке према сопственом вишевековном искуству. Михаиловић је пружио отпор окупатору, када је цела југословенска војска капитулирала, али је исто тако умео да каже „не“ и англосаксонцима, када су од њега тражили нешто што није одговарало нашим интересима. Јер, дуго је и тешко наше народно искуство. За последњих седам стотина година, преживели смо као народ многобројне страшне догађаје, искрвавили и препатили као ретко ко по овим небеским сводом, два пута били приморани на читаве сеобе народа. Све те патње оставиле су трага у народној души, инстиктима, менталитету, начину размишљања и оцењивању догађаја и других народа. Добри познаваоци српског народа, као што је то био Јован Цвијић, тачно су запазили да „народ у Србији не може дуго трпети рђава стања“. Нестрпљивим духовима чинило се да је привремени и привидни немар нека врста резигнације, мирења са рђавим, али се увек показало да није тако. За то време ври у осећањима и главама многих, унутра се у људима ствара и прерађује нешто ново, и преокрет дође по изгледу наједанпут, готово револуционарно, и за кратко време много се из основа поправи. Тај последњи чин изгледа као постакнут неком духовном и моралном остругом, која таква и нагло крене, и такав процес је карактеристична психичка особина свих динарских Срба (па и самог Драже, нап. М. С.). Таквим етапним и револуционарним покретима развила се Србија“ – каже Цвијић.
И ми данашњи Срби несумљиво се налазимо у једној таквој епохи. Иако смо, поред свих ратова у задњих 100 година још ивек један од најмногобројнијих народа на Балкану, ми немамо скоро никаквог утицаја на политику своје сопствене државе. Шта више, страни фактор уз помоћ српских политичких партија чини све да тај утицај заувек нестане. Наравно, ма шта се званично радило, ма каква полтронска политика била спровођена, то тако не може остати. За Демократску странку и њене сателите, национално питање, као и сама независност земље су везани за евроантлатске интеграције. Ако та власт буде угрожена, они се неће устручавати да позову своје природне и идеолошке савезнике у помоћ, НАТО пакт и Европску унију, као што је њихов идол, коме се они још увек верно клањају, Јосип Броз Тито, на Васкрс 1944. године призвао западне савезничке бомбардере у помоћ да преваспитају Србе и да их казни што су се већински приклонили Дражином покрету.
Упркос свему, нека сви они којима је мрско српско име знају, да је српски народ са Дражом Михаиловићем почео први, потпуно усамљен, герилску борбу против окупатора у Другом светском рату, да није хтео да поклекне ни пред нацистима, ни пред комунистима, ни да се преда Совјетима. Одбио је да буде чије средство, било чије послушно стадо. И о томе би требало повести рачуна, како међу данашњом политичком елитом тако и у међународним круговима. Јер, уколико се српском народу буде и даље наметала извесна решења која нису у његовим вековним националним интересима и тежњама, одговор ће уследити брже него што се мисли.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Годишњице

Недавно сам чуо коментар једног шведског новинара који је рекао да се у његовој земљи у току једне године не деси оно што се у Србији догоди током једне седмице. Вероватно је у праву, али ми то не примећујемо. Изгледа да се већина Срба налази у медиокритетској жабокречини. Већина лоше живи, привреда је пропала док лопови деле лекције о предузетништву, а најблаже речено проститутке о моралу. Затворили смо очи пред садашњицом а прошлост заборавили. Изгледа да смо у потпуности у пракси применили изреку о народу који стално понавља своју историју јер је не памти.
Претходни месеци су, као и овај препуни седамдесето-годишњица. Од које почети? Нећу погрешити ако кренем од 27-ог марта пресудног за све претходне деценије, као и данашњицу. Историјска копља ће се и даље ломити око тога датума, али по мени је довољно само погледати колико смо у току Другог светског рата изгубили људи. Непромишљеним бусањем у груди на себе смо навукли осветнички гнев нацистичких сила. Подсећа ли Вас то на ону несрећну и бљутаву турбо-фолк песму: „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине“, или на Слободана Милошевића, или на безброј будала које су спремне да жртвују цео свој народ, наравно претходно се сакривши у мишију рупу. А ми баш такве волимо, да се не лажемо…
Онда следи 11. мај почетак устанка против фашиста на Равној Гори. Праведни и осветнички набој надвладао је страх од надмоћнијег непријатеља и борба је почела. И поред свега тога данас постоје две струје српских историчара. За једне је Дража највећи злочинац који је икада постојао на кугли земаљској, а за друге је он безгрешно биће. И где је истина?! Вероватно у средини. Опет се понавља стара српска прича-племенити вођа окружен фукарама. Јављају се људи жељни неке своје личне освете, разбојници и лопови. И наравно показују своје зубе и задају најјачи ударац равногорској идеји, коју су тако вешто искористили комунисти. Исти такви појавити су се и ове године на Равној Гори. Они којима немају ни „р“ од равногорског духа и за које је врхунац патриотизма печени во на ражњу, добра шљивовица и квази-патриотска музика у турбо-фолк аранжману. Верујем да се Дража у гробу преврће од муке.
Сећајући се свих ових годишњица у истима ми је горак укус појаве неофашизма у Србији. Како је могуће да се у једном народу чијих је само седамсто хиљада припадника страдало у Јасеновцу, роди један изрод као што је онај Давидовић из „Националног строја“. Како није срамота две-три хиљаде Срба који на интернет форумима величају Хитлера и нацизам. Зар је то могуће и зар смо толико полудели?!
Поставља се питање како даље. Одговор је једноставан. Сећајући се прошлости треба узимати оно најбоље, исправљати грешке и градити будућност. У супротном и наредних седамдесет година ће нам бити као следећи стихови Леонарда Коена:

„Свако зна да је завршен рат,
свако зна да су добри момци изгубили,
свако зна да је намештена борба,
сиромашни плаћају,
богати још богатији,
тако то иде вековима, свако зна.“

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Друштвена критика

Због чега данас у Србији имамо преко 700.000 хиљада гладних људи тешко је одговорити. Одговор се може потражити у економији која објашњава ову појаву транзиционим периодом, последицима турболентних деведесетих година, као и још много чим. Ипак оно што се најчешће скрива је изненадно богаћење појединаца на нелегалан начин који је наравно касније уз како то ми само можемо, претворен у легалне токове. Данас ти појединци у спрези са корумпираном државном влашћу кроје нашу судбину. Све им је подређено. Медији, друштвена признања, ордени, награде за хуманизам и још много чега.
Нису ретке слике несрећника који од глади преврћу по контејнерима тражећи отпатке који се бацају. Често чујем да су то нерадници који ништа друго и не заслужују. Да није баш тако уверио сам се када сам једног таквог појединца питао шта је по занимању. -Професор српског језика- одговорио ми је. Отпуштен је из школе неколико година пре пензије и сад овако мора да се сналази за живот. Ако смо дочекали да се један професор овако прехрањује, куда ћемо даље.
За то време на ТВ екранима и на ступцима новина налазе се примитивне естрадне звезде које се хвале како су за десетине хиљада евра купиле хаљине и парфеме. Поједини политичари примају месечне плате у милионским износима.
Због тога и данас млади гледајући овакве примере желе да постану или естрадне „звезде“ или политичари. Заборављане су позитивни примери и било какви морални кодекси. И све док је тако већина људи ће окретати главу од несрећника који копају по контејнерима. Ипак не треба заборавити да и ми можемо бити баш ти несрећници.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Вера у возовођу

Путовао једном владика Николај возом између два америчка града и одушевљавао се тачношћу и брзином. У купеу, окренути према њему, човеку у калуђерској мантији, коме је енглески језик био као матерњи, седела су три старија америчка џентлмена. Они су тихо разговарали о прецизности америчке железнице, слажући се да је савршена. Према њој, истицали су, могли да навију своје часовнике. Уз владику Николаја седео је дечак коме није могло бити више од десет година и спокојно на трећем, слободном седишту, ређао своје играчке. Призор, рекло би се, уобичајен у свим возовима.
Али гле чудо и где незамисливе невоље! Вагон је изненада, на запрепашћење тројице џентлмена почео да се тресе, љуља, зуји, као да је нека невидљива сила покушала да га отгне од воза и суноврати у невидљиви амбис. Она тројица људи, као громом ошинута, поскакали су са седишта према прозору и вратима тражећи некога кога би упозорили на ову опасност. Владика се није померао са места, свестан да је у Божијим рукама, али његова смиреност није донела спокојност осталим путницима. И дечак је остао спокојан као да се ништа није догодило. Он је и даље био загледан у своје лепе играчке. И та дечакова спокојност највише је нервирала путнике. Гледајућу га љутито и са забринутошћу, један од оне тројице га упита:
-Зар се ти не бојиш?-
-Не!- рекао је дечак машући својом играчком.
-Овај воз као да је полудео, а возовођа је сигурно или пијан или луд!- додавао је други путник.
Дечак их је, међутим, само погледао и осмехнуо се. Да би заштитио дечака владика га упита:
-Ти се заиста не бојиш?-
-Не, господине. Не бојим се. Зашто бих се бојао кад овим возом управља мој тата?!-
Дечакова изјава је донекле смирила тројицу путника у купеу, али владику Николаја навела да размишља о судбини српског народа и о њиховим возовођама и бродарима. Касније је препричавајући ову епизподу, говорио:
-Кад бисмо ми, Срби, имали државног возовођу или, свеједно, државног бродара који би наш брод провео између Сциле и Харибде и довео у луку спаса… Кад бисмо на челу државе имали човека кога би сви поштовали и волели као оца… нажалост, већ деценијама Срби немају таквог возовођу, таквог бродара. Али, Бог ће дати-имаће га једног дана. Бог ће се смиловати на Србе онога часа кад они своје лице окрену Богу…

*
**

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашевени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пре собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор:
-Јеси ли ти калуђер?- упита официр у упирући прстом у Аву.
-Калуђер!- потврди Ава.
-А јеси ли Србин?- пита даље официр.
-Србин по свим обележјима!- одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.
-Па… и ја сам Србин- шапатом рече официр.
-Ма немојте, молим вас- као изненади се ава. -А по чему сте Србин?
-Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.
Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:
-Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!
Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Где се изгубила култура живљења?

Свакодневно пролазим поред Храма Светог Саве, Народне библиотеке Србије и делом кроз Карађорђев парк. Тај део нашега града, мислим да је уређен по највишим европским стандардима. Пре подне, све изгледа чаробно! Мирише трава, Храм Светог Саве, сав у белом мермеру блиста на сунцу. Библиотека, као нека достојанствена стара дама, отмено ћути, свесна које благо крије у себи. Дводелна фонтана пријатно жубори и мами пролазнике да седну на неке од клупа у близини.
Ту и тамо виде се групице радника из Градског зеленила који вредно саде разнобојно украсно цвеће и шибље. Заједничким снагама са радницима Градске чистоће труде се да све буде чисто, опрано… Лепо дизајниране корпе за отпатке се уредно одржавају. Једном речју, све је спремно за групе посетилаца Храму или пак за мирне шетње са новинама у руци. Младе маме поносно гурају колица са својим бебама а мало старија деца трчкарају око њих. Као у неком филму са најидиличнијим садржајем.
Међутим, оно што не могу да схватим, самим тим и прихватим, то је изглед овог, тако лепог места увече, у каснијим сатима. Тада је мирно, сви су задовољни отишли својим кућама, само фонтана тихо жубори…
Већ поподне почиње гужва, све су клупе заузете. Продаје се сладолед, кокице… Старија деца јуре на ролерима као вихор. Поред пролазника пролете уз буку заједно са дечацима на скејтбордовима. Велики је ризик од сударања и повређивања.
Стојим са стране и посматрам. Јесте, дан је био топао, али, да ли је то оправдање да у фонтану ускачу деца, пси, па и по неки „несташни“ посетилац? Желе да се расхладе, али, да ли је ово примерен начин за то? Нико не реагује, не опомиње их да је то некултурно и ружно. Јадно изгледа на бистрој води фонтане, нечија заборављена мајица. Више од месец дана сређивали су фонтану уложен је велики новац са жељом да то буде нешто лепо за све нас, препознатљив украс нашег града. Неки наши суграђани мисле да је посебно отмено купати се у фонтани, јер кад могу тамо неке филмске диве по белом свету, што не бисмо могли и ми? Не слажем се са оваквим схватањима, јер сам од малена слушала своје родитеље који су осуђивали овакво понашање а моја бака Наталија (да је данас жива) рекла би ону познату народну: „Видела жаба да се коњи поткивају па и она…“ знате већ…
Полако се спушта вече. Пале се светла у парку и на Светосавсаком храму. Блесне Храм у свој својој лепоти! Прилазити тада Храму од Небојшине улице главном стазом, то је нешто величанствено. Чак ни чувена катедрала Светог Стефана у Бечу није толико раскошна и елегантна као наш драгуљ православног црквеног градитељства, наш храм Светог Саве. Увече, под кадифним небом бљешти Храм а фонтана блиста и својим безборјним воденим капљицама прелама тиркизно-плаву светлост у нешто нестварно, неземаљско… Све ово треба, не само видети, већ и доживети. Доживљај је импресиван и незабораван. Увек, изнова и опет кад-год прилазим Храму, нехотице успорим, застанем да упијем што више те чудесне лепоте, као из бајке.
Али, што се више приближавам Храму, пажњу ми одвлачи онај страшни неред на стазама, поред корпи за отпатке (још су полупразне) а по клупама разбацане и остављене разне флаше, тетра пак од сокова, расуте кокице а понегде и испуштен сладолед. О опушцима и да не говорим. Тада је прави подвиг проћи туда, чак је и опасно ако се на стази нађе нека кора од банане или коштица од трешње… Станем и гледам! Моје запрепашћење том гомилом смећа смењује љутња која прелази у бес. Свесна своје немоћи добијам жељу да крикнем из све снаге, али – чему? Када бих знала да ће ме неко чути, не, не неко, него они који су ту, у том чаробном парку, тако дивно оплемењеном, провели пар сати, да ће их мој крик тргнути да схвате и дозову се памети. Да су чак обавезни да случајно расуте кокице покупе и баце у корпу за отпатке. Оне су зато ту; служе да се у њих баци лименка, разне кесе, пластичне флаше, чак и поломљене играчке. Жалосно је што и те корпе често постају мета бахатих младића. Мета су њиховим песницама а и ногама. Њихов, само њима знани бес, мора се на нешто и неком искалити. Страшно! Срамота!
Зашто драги моји суграђани? И, докле? Пуна су нам уста хвале када се вратимо из неке стране земље како је тамо „све под конац“ – чисто и уредно. А, да ли сте се икада запитали како то они постижу? Да ли сте у свету видели неког да дрско пљуне жваку на тротоар, баци опушак илу поништену карту из превоза? Кладим се да нисте! Ни ви се не бисте усудили, да тамо, у том „белом свету“ тако нешто урадите. Па зашто побогу то радите у својој земљи, у свом граду, комшилуку?… Београд је леп град са жељом и стремљењима да буде све лепши и лепши…
Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и културно понашање ништа не боли, напротив прија. Верујте ми на реч!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Ваздух

Без чистог ваздуха не може да буде квалитетног живота и снажног здравља. Дуг боравак у местима где нема довољно кисеоника смањује интензивност оксидирајућих процеса.
Као последице тога јављају се: главобоље, лош сан и апетит, повећан замор и раздражљивост, поремећај размене материје и дисања ткива, таложење штетних материја у крви и целом организму. Чист свеж ваздух не само што лечи од болести, већ повећава отпорност организма на прехладе. Боравак на свежем ваздуху (аеротерапија) омогућава:
снабдевање ћелија и ткива кисеоником
снижава артеријски крвни притисак
побољшава функција миокарда и његово снабдевање крвљу
смањује се раздражење, умор
сан постаје чвршћи и мирнији
повећава се способност за рад
јача тонус целог организма.
Аеротерапија је посебно корисна за људе који пате од прехлада, за слабе, уморне од тешког интелектуалног рада, за реконвалесценте после операција и инфекција, као и за децу.
На човека благотворно утиче свеж ваздух у току шетњи у природи: у шуми, парку, на пољу, обали реке или језера, јер је ту ваздух засићен негативним јонима напуњеним атомима кисеоника. Зелена пространства омогућавају пречишћавање ваздуха од прашине, чађи и штетних хемијских једињења. Зато је у природи лако дисати, брзо се отклања умор и напетост. Када смо надвладани стресом и бригом, изгледа да удаљавање од наших градских места боравка и радних места обећава више од промене места. Што је још боље, ако се може уредити живот у природнијем окружењу, то би вероватно донело благослов бољег квалитета ваздуха, као и друге пријатности.
Дисање је процес којим снабдевамо крв кисеоником и уклањамо “смеће“ из организма. То је најважнија животна функција, јер без ваздуха можемо да издржимо само неколико минута.
Већина људи дише неправилно, односно површински, што доводи до недостатка кисеоника и проузрокује различите потешкоће: несаницу, главобољу, безвољност.
Постоје докази да тескоба (анксиозност), напади панике, претерана забринутост, немогућност опуштености, имају везе са неправилним, углавном плитким дисањем. Дубоко дисање помаже код ослобађања од стреса.
Вежбање правилног дисања једна је од превентивних метода, која се у медицини примењује код различитих обољења – дисајних органа, повишеног крвног притиска, поремећене циркулације, мигрене и сл… Добро је по устајању код отвореног прозора (избегавати места са великом концетрацијом смога) дубоко удахнути свеж јутарњи ваздух на нос, стомак се при томе подиже, грудни кош се шири, руке се дижу и склапају изнад главе (ширењем руку на горе доприносимо раду већег дела мускулатуре и већем удаху), задржaти дах бројећи до 5, а затим лагано издисати ваздух уз истовремено спуштање руку и савијање у струку (ићи у претклон), стомак се увлачи, са бројањем до 5. Препорука за вежбање дубоког дисања је 3 пута по 5 минута дневно.

Oсновна правила дисања:

Увек треба удисати дубоко преко носа. У носу ваздух добије одговарајућу температуру и влажност, што је корисно за даље дисање.
Не дисати пребрзо, јер таквим дисањем кисеоник допире само до горњег дела плућа. Дубоко и спорије удисање омогућава да кисеоник доспе у све делове плућа.
Најважније је удисати тако да се искористи пуни капацитет плућа (трбуха) и издисати довољно полако и концентрисано да се сав ваздух избаци из плућа.
Дисање треба да буде равномерно, уједначеним ритмом.
Издисати ваздух на нос и уста.
Сваки излазак у природу искористити за свесно, дубоко дисање.

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Гајење биља на природан начин (2)

Метод био-вртларства
Зелено ђубрење

Зелено ђубрење је такво побољшавање земље, које је веома ефикасно. Леје или поједине слободне редове на лејама треба у септембру засејати семеном слачице, граорице, једногодишње детелине или мешавине за зелено ђубрење. Корење ових биљака ће до зиме растрести земљу, а биљке сакупљају азот који затим на корену остављају као резерву. То азотно ђубриво се затим користи код пролећне сетве. Промрзли зелени делови у касну јесен покрију и тиме заштите тло. Биљке истовремено служе и као храна животињама у земљи и тиме побољшавају хумусни слој земље. На местима где је земља још тврда, пре сетве се може растрести вилама.
За додатно побољшавање плодности земље која још не садржи довољно хумуса, користе се искључиво органска ђубрива, а никако минерална ђубрива и хемијска средства. Стајско ђубриво се у био-башти не користи због лоших искустава. Његов мирис привлачи на поврће неке штеточине, а ни његов састав, због модерног начина гајења стоке, више није беспрекоран. Ко може да набави стајско ђубриво које сигурно не садржи штетне материје као што су инсектициди, антибиотици, трагови хормонских препарата и слично, треба да га користи тек кад је добро одлежано. У јесен се тим ђубривом поспу леје у врту. Остала ђубрива од домаћих животиња стижу у земљу преко гомиле компоста. Њих треба компостирати између слојева (отпадака из врта и кухиње).
Свака, у почетку проблематична земља, можда сувише тврда, глиновита, непропусна помоћу набројаних метода и мера постајаће временом све растреситија и плоднија. Зато никада не треба очајавати и на самом почетку одустајати јер се наводно »не исплати« вртларити на слабој земљи. У таквим случајевима се нарочито препоручује зелено ђубрење које је овде описано. Резултат је у пролеће управо невероватан: испод распалих биљака, земља се преко зиме претворила у растреситу и пуну живота, спремну за сетву.
Био-вртларство, осим других користи, доноси и знатно физичко олакшање. Убудуће више није потребан најтежи посао – окопавање, подизање и окретање тешке земље. Више умног – али зато мање тешког физичког рада.
Биљкама у врту неопходна је и заветрина да би добро успевале и напредовале. Зато треба што пре засадити редове живице, нарочито на источној и северној страни врта. Густо грмље боље разбија и ублажава снагу ветрова него затворене бетонске ограде или зидови иза којих се јављају јаки вртлози ветра. За живу ограду треба одабрати биљке погодне за одређено поднебље. (препоручујемо вам врбицу (Chamaenerion angustifolium L.), јер је њено лишће веома здраво и за витаминску исхрану и лечење и за стоку и за људе. У пролеће рано зазелени и целе године има лепу зелену масу. Нарочито га воли и лепо једе живина.)
Леје треба да се постављају у правцу исток-запад. Дужина леја зависи од величине врта, али и од броја чланова породице. Најбоља је ширина од 120 цм. За стазице треба оставити 30 цм између леја. Стазе се могу обложити плочама од цемента, опекама или посути дебелим слојем древних отпадака, иверја.
Ако је потребно произвести више хране него што може у нашој башти, а имамо и засад воћа, можемо и ту нешто учинити. Био-вртлари у таквим случајевима саде поједине врсте поврћа (не све врсте, него најчешће бели лук, рен, јер слатко поврће као кромпир, може да привуче неке штеточине и болести) и око воћака. Са компостом тако храну добија корење дрвета и поврћа истовремено и добро успева и једна и друга врста. Препоручује се, на пример, бели лук који својим мирисом одбија пољске мишеве од корена воћке. Салата, радич и купус такође добро успевају око младих воћака. На сунчаној падини могу се са успехом гајити шпаргле, парадајз, црни и бели лук, босиљак – све што тражи много сунца и топлоте.
Можете направити терасасте леје које ћете од клизања земље обезбедити старим даскама или ивичњацима од цемента, па чак и камењем. И поред топлог зида куће може се направити узана леја за парадајз и миришљаво биље. На таквим топлим површинама приноси су много већи него на равним, пљоснатим лејама.
Кромпиру је потребно прилично места и зато га власници малих башти не саде, а то је штета. Један мали простор може се добро искористити за гајење раног кромпира најбољег квалитета. Од старих дасака (дебље коре и или полутке дрвета) или другог материјала треба направити оквире величине отприлике 60 x 60 x 35 цм (рам од дасака личи на наставак кошница за пчеле, значи рам дрвени је без дна и поклопца). Они се ставе на тло, а затим напуне земљом којој су додата једна трећина ситног песка и једна трећина компоста. У један такав оквир треба посадити четири кромпира. Кад зеленило порасте више од 40 цм у висину, на први оквир треба ставити други и напунити га истом мешавином. Леја се може на тај начин подићи увис и по трећи пут. Биљка кромпира тако расте у висину и у горњим слојевима земље истерује гомоље, а принос је на минималном простору релативно велики. За овај начин производње могу се употребити и старе ауто спољне гуме.
Таман обруч око земље и корења се на сунцу добро загрева, а у топлој, компостом богатој земљи, микрорганизми брзо праве добар хумус. Устајалом водом треба одржавати сталну влажност земље.
На сличан начин неки повећавају површину за гајење биљака жељних топлоте у великим судовима од глине, дрвета и лима. Важни су отвори на дну судова, да би сувишна вода могла да отиче.

Кромпир гајен на слами

Врло је интересантан и лак начин гајења кромпира на слами: тло за садњу не треба орати и дрљати, нема окопавања, нагртања а и вађење је веома лако и једноставно.
Кромпир се сади у пролеће када отопли тако што се кртоле послажу на површину земље у редовима са размаком 50 x 50 центиметара. Затим се кртоле покрију са слојем старе сламе дебљине 15 цм. На сламу се ставија угорели стајњак, или које друго органско ђубриво. На ђубриво се поново ставља слој сламе или натрулог сена тако да висина хумке буде 30-35 цм. И – посла око гајења кромпира више нема док не дође време “бербе”.
После одређеног времена по сејању из сламе почиње да продире клица, а убрзо се формира и вреже кромпира.
До бербе тако гајеног кромпира треба да прође нешто више времена него при класичном начину гајења, али је зато принос већи, кртоле веће, честије и здравије. Вађење се врши тако што се слама одгурне, а кртоле покупе са земље.
За производњу раних пролећних врста салате, као и за узгајања свег расада, може се направити покривена топла леја, Лети се на њој могу под делимично подигнутим поклопцем гајити краставци и лубенице.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија