Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Гуска трачарица

На обалу малог шумског језера свакодневно је одлазила гуска. Због тога што је волела свуд да гурне свој кљун, животиње, које су долазиле ту на појило, прозваше је Гуска трачарица. Чак јој, из подсмеха, и песму саставише:
Гуска гушчара, највећа трачара!
Но гуска се није љутила. Штавише, пронашла је у томе чак и неко добро, јер су је баш због тога многи кришом звали и откривали јој ситне појединости о збивањима у шуми. Тако је она била најобавештенија живуљка, која је о сваком знала таман толико да ником не падне за зуб.
Али, мора се рећи, да поред ове своје особине, гуска, ипак, није била злобна срца. То је просто био њен неки заштитни знак, по коме се, ето, она разликовала од других. И баш због те своје незлобивости, она и није имала непријатеља. Изузев што је сврака није волела!
А та сврака што је није волела, живела је на високој нози и презирала је трачарења. И где год би ишла у посету, или би њој другарице свраћале у госте, није пропуштала прилику да јасно нагласи како је:
Гуска гушчара, највећа трачара!
Међутим, незлобиво срце гуске се није одвећ увредило, мада се јесте распитивало около због чега је сврака толико љута на њу. Али, сем слегања рамена и одмахивања главом, нико јој жив није умео одговорити.
– Ваљда ће је проћи! – рече она тако једном уз уздах, док је била у друштву јазавца и зеца који свратише да виде даброву брану.
– Ма пусти је! – узврати јазавац, тешећи је. – Видиш да се прави важнија већа што јесте. Али кад-тад мораће да спусти нос на земљу. Ја ти кажем!
Отада не прође много дана, кад једног јутра порани гуска пре свих и стаде да шета обалом. Премда није хтела, њене се мисли на кратко присетише свраке. Али таман што се, по ко зна који пут, запита у себи зашто је таква каква је, кад наједном зачу неко крцкање. Уплашивши се, она се хитро окрете у смеру из којег је оно долазило – и имаше шта и да види! Очи јој се разрогачише од надошлог страха и она, трчећи и гачући, одјури назад у шуму да обавести живаљ о надолазећој опасности. Збуњене и још недовољно разбуђене, животиње у први мах хтедоше да је најуре. Међутим, кад дознаше разлог њеног узбуњивања, за тили час им сненост отпа са очију и у паничној трци свако пође да се сакрије што боље може. Наравно, гуска није заборавила ни свраку; отрчавши до стабла на ком је свила гнездо, она и њу стаде гакањем дозивати, али, авај! Сврака, од силне нетрпељивости, не хтеде ни да је види, а камоли да је саслуша. И без имало милости и добре воље, она је отера.
Узалуд је гуска молила, преклињала, кумила – ништа није помагало. Најзад, немајући друге, она се с тугом у срцу удаљи од свракиног стабла.
А те исте ноћи, кад несташни облаци заиграше жмурке са месецом, јашући на ветру, дуж лиснатих грана, што водише сврачијем гнезду, једна се велика змија пробијаше.

 

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

28. маја 2011. - Posted by | Број 21

3 коментара »

  1. Odlična priča.

    Коментар од Zoran Plavšić | 29. маја 2011. | Одговор

  2. Поучна прича, написана изузетним стилом.Свака част!

    Коментар од Јаца | 30. маја 2011. | Одговор

  3. Divno i poucno !

    Коментар од teodora777 | 2. октобра 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: