Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: Соња Колачарић

Не може непросвећен да просвећује

Као глумица са великим талентом, неодољивим шармом и лепотом Соња Колачарић годинама одушевљава публику својим улогама. Играла је у неколико српских филмова, а најзапаженије улоге је имала у остварењима „Мртав ‘ладан“ и „Чарлстон за Огњенку“. Тренутно тумачи неколико улога у београдским позориштима. Интервју са Соњом је урађен на сцени Народног позоришта где тренутно учествује у пробама за представу „Зли Дуси“ по роману Ф. М. Достојевског.

Какво је по Вама данас стање у култури?
Лоше. Култура је огледало генералног стања у једној земљи. Мислим да је то истина, јер је код нас култура вулгализована, забаваљачка, страховито површна и незанимљива. Забављачки карактер може да буде занимљив, али код нас тога нема. Са друге стране култура која претендује да буде озбиљна се бави питањима која су по мени далеко од суштине. Све се чачка изнад површине и бојим се да је то присутно у готово деведесет процената.

Да ли је могуће направити разлику између јефтиног популизма и озбиљности? Данас имамо одређене представе које посећује мали број стално истих људи и јефтиних „квази“ културних дешавања који бележе велику посећеност. Постоји ли нека средина која би кроз свој рад привука велики број људи, али и носила неку поруку?
Има таквих представа. Мислим да је таквих и већина, пошто код нас елитистички театар готово да не постоји. Оно што неки називају елитистичким театром је та средина где се примећује квалитет. Све оно што се ради на неком средњем плану је добро, с’ обзиром да су критеријуми ниско пали.
Тај средњи квалитативни курс је веома раширен, али би критерујуми требали да буду виши узимајући у обзир људско достојанство. Стога сматрам да је сфера средњег ниска и да би требала да се поправи. По мени је врло мало представа које су квалитетне и оне су обично такве постале игром случаја, а не намером.

У времену општег примитивизма, ријалити програма и свог смећа којег нам нуде, како да култура буде та која ће просветити народ? Да ли је то уопште могуће?
Могуће је, али да би култура имала просвећујућу улогу, мора да и онај човек који ствара култура да буде просвећен. Мислим да ту улогу највише имају медији, пошто у позориште ипак иде мањи број људи и нема толику моћ као телевизија. Ипак наравно да све зависи од човека, јер је он тај који ствара дело које ће други гледати. Понављам, не може непросвећен човек да просвећује! Самим тим опет идемо у круг и долазимо до питања да ли су криви медији или је крив народ који жели да гледа примитивне ствари. Из таквог круга се по мени може изаћи само личним доприносом. Сваки човек треба да се труди да учини неки напредак. За такво нешто мора да се запне, а код нас људи седе и чекају да се све само реши.

На Вашем примеру се то види у пракси. Не појављујете се у жутој штампи, ниједан скандал није везан за ваше име, а опет сте изградили богату каријеру. Како сте успели?
Не постоји рецепт за такво нешто. Могу да кажем шта ја радим и да уопште није лако. Понекад немам дуго посла, зато што се трудим да одржим неки ниво и постоји граница испод које ја не идем. Да не причам сад шта ми се све нуди. Трудим се да будем доследна и да тражим зрно светлости у свему што радим. Некада то буде зрнце, а некада то буде нешто јаче и квалитетније. То је по мени премало а волела бих да више радим. Тај начин није нимало једноставан. Ја бих могла да имам много улога, да будем „звезда“ и имам много пара, али сам на срећу схватила да ме то не испуњава. Срећна сам што могу да мирно легнем да спавам и да кажем да не утичем негативно на целу нацију. То ми пружа моралну сатисфакцију.

Шта за Вас значи вера у Бога?
Мени је то најзначајнија ствар у животу. Пошто сам верујућа покушавам да читав систем гледам из те перспективе. Таква преспектива открива сасвим нове погледе на свет, живот и односе према другима.

Многи сматрају да данашња култура нема много додирних тачака са вером. Како гледате на то и да ли постоји неки пут који би ујединио веру и културу?
Ја се слажем са тим мишљењем, али ипак треба имати на уму на Бог дела и поред наше воље. Срећна сам кад видим да неки комади имају бар делић вере, пошто су ретке представе у којима је вера преовлађујућа. Ипак данас позориште није као у античкој Грчкој када је служило само да исмеје. Наравно да и данас има тога, али постоји и друга страна која нешто тражи. Можда се у том трагању нешто и пронађе. Мало је уметника у вери, а да не причам тек о онима који су талентовани. Када би се нашло неколико талентованих људи који су у вери, могло би се нешто направити.
Ипак постоји и друга страна. Поједини људи не воле превише насртљиво показивање вере, тако и кад би се правило нешто хришћанско човек би требао да буде опрезан да се не изазове контра-ефекат. Мислим да хришћани треба да пажљиво приступају онима који још нису упознали Бога. Не треба бити сувише експлицитан већ јасан и то је један део крста који ми носимо. То је тешко, али и лепо.

Хоћемо ли имати прилику да Вас скоро видимо и на филму?
Да, али не смем да одајем превише детаља. Могу открити само да сам после прочитаног сценарија била веома срећна што ћу учествовати у таквом пројекту. Снимање почиње следећег пролећа. Има везе са оним што смо причали и посебно ми је је драго што се на једном суштинском и личном плану покрећу важна питања.

 

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

28. маја 2011. - Posted by | Број 21, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: