Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Помињање мртвих

Оно нам је завештано,
с високом мудрошћу,
од људи светог живота.
Та мисао се не може разумети у
младим годинама,
док смо окружени блиским људима,
сродницима, пријатељима.
Но, како пролазе године –
оставе нас родитељи,
одлазе наши вршњаци.

Куда одлазе?

Чини се: то се не може одгонетнути,
непојмљиво је,
није нам дато и доступно.
Ипак, с некаквом унапред даном јасношћу
изсијава и зрачи нам,
да они нису, нису ишчезли.
И ништа више ми нећемо сазнати док смо живи.
Али молитва за њихове душе успоставља
од нас к њима, од њих к нама, неопипљиву дугу
– васељенских размера а беспреградне блискости.
Да, ево они, скоро их је могуће додирнути.
И незнани су они, и као некад,
тако су обични.
Но иза нас по годинама;
други опет који су од нас били старији,
изгладају млађи.
Сасредоточивши се,
удахњујеш чак њихов одзив, мимоход,
предупређење.
И своју земну топлину шаљеш им заузврат:
могуће, и од нас има неке ваљде?

И обећање сусрета.

 

АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

Advertisements

28. маја 2011. - Posted by | Број 21, Поезија

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: