Чудотворна икона Богородице Бездинске

Аустријско-турски рат који се водио од 1737. до 1739. године довео је до нове сеобе српског народа под пећким патријархом Арсенијем IV (Јовановићем-Шакабентом). Тако се под најездом Турака који су пустошили Србију 1737. године повукло и братство манастира Винче. Они су предвођени игуманом Теодосијем Веселиновићем преко Панчева, Сланкамена, Кањиже дошли до Темишвара где су добили дозволу епископа Николе (Димитријевића) да им будуће уточиште буде у манастиру Бездину.
Манастир Бездин, према запису на манастирском Псалтиру, који се сада налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу, постоји од 1539. године. „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху.“ Сâмо постојање архимандрита, eконома и братије наводи нас на две могућности, да је постојала организована монашка заједница и пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима, или је однекуд дошла.
Када је Аустрија истерала Турке и заузела Банат 1718. године, манастир Бездин је имао жестоку борбу са новом администрацијом која је покушавала да му оспори право на посед, и да на његову земљу насели Немце. Наиме, установа државног Ерара је прогласила себе као искључивог власника целог Баната. Манастир Бездин је посредством свог настојатеља Тимотеја морао да доказује своја права над земљиштем које је од раније имао.
Манастирске зграде су у том периоду биле оштећене и била је потребна поправка. У помоћ је поново притекла „братија и христијани“. Доласком братства манастира Винче ојачало је бездинско братство, али и иметак јер је архимандрит Теодосије са братством понео из манастира Винче све што се могло спасити. Највећа драгоценост коју су са собом понели била је чудотворна икона Богомајке, звана Богородица винчанска. Бездинско и винчанско братство се сјединило 1740. године и примили су за свога старешину Теодосија.
Икону пресвете Богородице је у Винчу донео 1727. године игуман Пајсије, предходник Теодосијев.
То је руска икона, типа Владимирске Богородице (Умиљеније) и потиче из једног кијевског манастира. Она је такође и тип византијске Богородице Умиљеније која је позната у сликарству балканских народа. На икони је Христос увек насликан на десној Богородичиној руци, главом приљубљен уз њен образ, док ју је левом руком обгрлио, али тако да се та његова рука, којом је обухватио Богородичин врат, види с леве стране испод њеног мафориона. Још једна специфичност ове иконе је, да је једна нога малога Христа увек насликана тако да се види цео његов табан. Положај ликова на икони изражава дирљиву емотивност мајке и њеног детета. Та икона је већ по свом доласку у манастир Винча уживала велики углед и била је циљ многих поклоничких посета. Када је донета у манастир Бездин добила је назив Винчанско-бездинска Богородица.
Патријарх карловачки Арсеније IV (Јовановић) је након доласка винчанског братства у манастир Бездин, узео један део винчанских драгоцености и из Бездина пренео у Карловце. Међу тим стварима најдрагоценија је била управо икона Богородице. Међутим, Теодосије, који је у међувремену постављен за старешину манастира Бездин, био је толико одан свом новом манастиру и братству, и одважио се да се супротстави свом највишем претпостављеном, патријарху карловачком Арсенију IV (Јовановић) подносећи тужбу и покренувши судску парницу против њега због одузимања винчанских драгоцености. Све ово је стигло и до Беча где је предмет решен у корист манастира Бездин, али је из обзира према патријарховом достојанству пресуда извршена тек након његове смрти, 1748. године.
Када је икона Богородице враћена у манастир Бездин постављена је у цркви на Богородичином престолу, где је била поштована како од монаха, тако и од верника, који су је украшавали својим даровима.
Ова икона је током XVIII века, када су дошла тешка времена за крајеве темишварског Баната, уживала велико поштовање код нашег народа. Култ ове чудотворне иконе ширио се и даље од Баната, у западне области Карловачке митрополије, све до Велике Градишке и Гомирја.
Све до завршетка Првог светског рата икона Богородице винчанско-бездинске била је у манастиру Бездин. Након тога Темишварска епархија се поделила на два дела, један део је у Румунији са седиштем у Темишвару, док је други део у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Кикинди. Тада је икона пренета у Кикинду где је било стално седиште епископа темишварског др Георгија Летића.
На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1931. године, део Темишварске епархије са седиштем у Кикинди и део Вршачке епархије који се затекао на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, сједињени су у једну епархију Банатску чије је седиште у Вршцу. Др Георгије Летић је изабран за првог епископа банатског, и он је прешао у Вршац, а са њим и икона Богородице винчанско-бездинске која се од тада чува у Владичанском двору. Икона је касније стручно рестаурирана и постављена у дворској капели где је поново попримила богослужбену употребу.
Икона Богородице бездинске је због своје чудотворности често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине њених ликовних реплика, где су неке радили и веома познати сликари. Ова икона је пренета и на две бакрорезне плоче, од којих је једна рађена по наруџбини епископа темишварског Викентија (Јовановића Видака).
Настојањем Преосвећеног владике Хризостома (Столића), тадашњег епископа банатског, написана је и служба чудотворној икони Богородице Бездинске, и установљено је њено празновање на дан 02. јула, заједно са полагањем ризе Пресвете Богородице.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ