Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Вера у возовођу

Путовао једном владика Николај возом између два америчка града и одушевљавао се тачношћу и брзином. У купеу, окренути према њему, човеку у калуђерској мантији, коме је енглески језик био као матерњи, седела су три старија америчка џентлмена. Они су тихо разговарали о прецизности америчке железнице, слажући се да је савршена. Према њој, истицали су, могли да навију своје часовнике. Уз владику Николаја седео је дечак коме није могло бити више од десет година и спокојно на трећем, слободном седишту, ређао своје играчке. Призор, рекло би се, уобичајен у свим возовима.
Али гле чудо и где незамисливе невоље! Вагон је изненада, на запрепашћење тројице џентлмена почео да се тресе, љуља, зуји, као да је нека невидљива сила покушала да га отгне од воза и суноврати у невидљиви амбис. Она тројица људи, као громом ошинута, поскакали су са седишта према прозору и вратима тражећи некога кога би упозорили на ову опасност. Владика се није померао са места, свестан да је у Божијим рукама, али његова смиреност није донела спокојност осталим путницима. И дечак је остао спокојан као да се ништа није догодило. Он је и даље био загледан у своје лепе играчке. И та дечакова спокојност највише је нервирала путнике. Гледајућу га љутито и са забринутошћу, један од оне тројице га упита:
-Зар се ти не бојиш?-
-Не!- рекао је дечак машући својом играчком.
-Овај воз као да је полудео, а возовођа је сигурно или пијан или луд!- додавао је други путник.
Дечак их је, међутим, само погледао и осмехнуо се. Да би заштитио дечака владика га упита:
-Ти се заиста не бојиш?-
-Не, господине. Не бојим се. Зашто бих се бојао кад овим возом управља мој тата?!-
Дечакова изјава је донекле смирила тројицу путника у купеу, али владику Николаја навела да размишља о судбини српског народа и о њиховим возовођама и бродарима. Касније је препричавајући ову епизподу, говорио:
-Кад бисмо ми, Срби, имали државног возовођу или, свеједно, државног бродара који би наш брод провео између Сциле и Харибде и довео у луку спаса… Кад бисмо на челу државе имали човека кога би сви поштовали и волели као оца… нажалост, већ деценијама Срби немају таквог возовођу, таквог бродара. Али, Бог ће дати-имаће га једног дана. Бог ће се смиловати на Србе онога часа кад они своје лице окрену Богу…

*
**

Притиснути несрећом, окружени углавном непријатељима, преплашевени ратом који се, по сценарију, премешта из једног краја у други, приближавајући се, тако, Косову и Метохији, све чешће се чује слоган: Сви смо ми Срби! Да ли је баш тако и по чему смо сви Срби? Нису ли Срби Србима нанели највише зла? Шта је о српству Србима говорио један од најумнијих људи у српском роду и Српској Православној Цркви, Ава Јустин Поповић? Њега су, после рата, српски комунисти гонили по Овчарско-кабларским клисурама с намером да га убију јер су чули да је „много учен човек и као такав штета по нову власт…“ Преживео је некако и нашао мир у манастиру Ћелије код Ваљева. Ту је налазио своје најтрезвеније и најпоузданије саговорнике. То су они отмени српски сељаци који празником, свечано одевени, долазе у свој храм и који с мало речи много казују. У њима је видео Србију пуну моралног здравља, био је сигуран да само они које је зањихала колевка православља остају постојани, непоколебљиви чувари вредности нације. И ова причица је настала у возу којим путује Ава Јустин и чита свој молитвеник док се преко пута њега разбашкарио Брозов официр. Примећује Ава да га официр посматра с подсмехом и готово са жаљењем. Као да се пита: зар у овој земљи усрећитељског комунизма још има оних који радо облаче мантију? Не слутећи да пре собом има универзитетског професора, доктора наука, официр би да заподене разговор и да му каже шта мисли о њему и о његовој религији. И тако отпочне разговор:
-Јеси ли ти калуђер?- упита официр у упирући прстом у Аву.
-Калуђер!- потврди Ава.
-А јеси ли Србин?- пита даље официр.
-Србин по свим обележјима!- одговори Ава. И да не би било недоумице, брзо додаде: Крштен, васпитан у вери својих праотаца, молитвен, одан Богу и роду српском.
-Па… и ја сам Србин- шапатом рече официр.
-Ма немојте, молим вас- као изненади се ава. -А по чему сте Србин?
-Па… рођен сам у Шумадији. То је довољно.
Ава одлучи да брзо оконча овај разговор. Зато рече:
-Видите, и во је рођен у Шумадији, и пасе шумадијску траву, али, упркос томе, није Србин!
Да је међу живима, Ава Јустин би тешко разумео слоган о томе да смо сви Срби.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Advertisements

29. маја 2011. - Posted by | Број 21, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: