Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Где се изгубила култура живљења?

Свакодневно пролазим поред Храма Светог Саве, Народне библиотеке Србије и делом кроз Карађорђев парк. Тај део нашега града, мислим да је уређен по највишим европским стандардима. Пре подне, све изгледа чаробно! Мирише трава, Храм Светог Саве, сав у белом мермеру блиста на сунцу. Библиотека, као нека достојанствена стара дама, отмено ћути, свесна које благо крије у себи. Дводелна фонтана пријатно жубори и мами пролазнике да седну на неке од клупа у близини.
Ту и тамо виде се групице радника из Градског зеленила који вредно саде разнобојно украсно цвеће и шибље. Заједничким снагама са радницима Градске чистоће труде се да све буде чисто, опрано… Лепо дизајниране корпе за отпатке се уредно одржавају. Једном речју, све је спремно за групе посетилаца Храму или пак за мирне шетње са новинама у руци. Младе маме поносно гурају колица са својим бебама а мало старија деца трчкарају око њих. Као у неком филму са најидиличнијим садржајем.
Међутим, оно што не могу да схватим, самим тим и прихватим, то је изглед овог, тако лепог места увече, у каснијим сатима. Тада је мирно, сви су задовољни отишли својим кућама, само фонтана тихо жубори…
Већ поподне почиње гужва, све су клупе заузете. Продаје се сладолед, кокице… Старија деца јуре на ролерима као вихор. Поред пролазника пролете уз буку заједно са дечацима на скејтбордовима. Велики је ризик од сударања и повређивања.
Стојим са стране и посматрам. Јесте, дан је био топао, али, да ли је то оправдање да у фонтану ускачу деца, пси, па и по неки „несташни“ посетилац? Желе да се расхладе, али, да ли је ово примерен начин за то? Нико не реагује, не опомиње их да је то некултурно и ружно. Јадно изгледа на бистрој води фонтане, нечија заборављена мајица. Више од месец дана сређивали су фонтану уложен је велики новац са жељом да то буде нешто лепо за све нас, препознатљив украс нашег града. Неки наши суграђани мисле да је посебно отмено купати се у фонтани, јер кад могу тамо неке филмске диве по белом свету, што не бисмо могли и ми? Не слажем се са оваквим схватањима, јер сам од малена слушала своје родитеље који су осуђивали овакво понашање а моја бака Наталија (да је данас жива) рекла би ону познату народну: „Видела жаба да се коњи поткивају па и она…“ знате већ…
Полако се спушта вече. Пале се светла у парку и на Светосавсаком храму. Блесне Храм у свој својој лепоти! Прилазити тада Храму од Небојшине улице главном стазом, то је нешто величанствено. Чак ни чувена катедрала Светог Стефана у Бечу није толико раскошна и елегантна као наш драгуљ православног црквеног градитељства, наш храм Светог Саве. Увече, под кадифним небом бљешти Храм а фонтана блиста и својим безборјним воденим капљицама прелама тиркизно-плаву светлост у нешто нестварно, неземаљско… Све ово треба, не само видети, већ и доживети. Доживљај је импресиван и незабораван. Увек, изнова и опет кад-год прилазим Храму, нехотице успорим, застанем да упијем што више те чудесне лепоте, као из бајке.
Али, што се више приближавам Храму, пажњу ми одвлачи онај страшни неред на стазама, поред корпи за отпатке (још су полупразне) а по клупама разбацане и остављене разне флаше, тетра пак од сокова, расуте кокице а понегде и испуштен сладолед. О опушцима и да не говорим. Тада је прави подвиг проћи туда, чак је и опасно ако се на стази нађе нека кора од банане или коштица од трешње… Станем и гледам! Моје запрепашћење том гомилом смећа смењује љутња која прелази у бес. Свесна своје немоћи добијам жељу да крикнем из све снаге, али – чему? Када бих знала да ће ме неко чути, не, не неко, него они који су ту, у том чаробном парку, тако дивно оплемењеном, провели пар сати, да ће их мој крик тргнути да схвате и дозову се памети. Да су чак обавезни да случајно расуте кокице покупе и баце у корпу за отпатке. Оне су зато ту; служе да се у њих баци лименка, разне кесе, пластичне флаше, чак и поломљене играчке. Жалосно је што и те корпе често постају мета бахатих младића. Мета су њиховим песницама а и ногама. Њихов, само њима знани бес, мора се на нешто и неком искалити. Страшно! Срамота!
Зашто драги моји суграђани? И, докле? Пуна су нам уста хвале када се вратимо из неке стране земље како је тамо „све под конац“ – чисто и уредно. А, да ли сте се икада запитали како то они постижу? Да ли сте у свету видели неког да дрско пљуне жваку на тротоар, баци опушак илу поништену карту из превоза? Кладим се да нисте! Ни ви се не бисте усудили, да тамо, у том „белом свету“ тако нешто урадите. Па зашто побогу то радите у својој земљи, у свом граду, комшилуку?… Београд је леп град са жељом и стремљењима да буде све лепши и лепши…
Тргните се мало, пожелите и ви да будете онај културнији део човечанства. Видећете, боље ћете се осећати. Пробајте, лепо и културно понашање ништа не боли, напротив прија. Верујте ми на реч!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Advertisements

29. маја 2011. - Posted by | Број 21, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: