Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Годишњице

Недавно сам чуо коментар једног шведског новинара који је рекао да се у његовој земљи у току једне године не деси оно што се у Србији догоди током једне седмице. Вероватно је у праву, али ми то не примећујемо. Изгледа да се већина Срба налази у медиокритетској жабокречини. Већина лоше живи, привреда је пропала док лопови деле лекције о предузетништву, а најблаже речено проститутке о моралу. Затворили смо очи пред садашњицом а прошлост заборавили. Изгледа да смо у потпуности у пракси применили изреку о народу који стално понавља своју историју јер је не памти.
Претходни месеци су, као и овај препуни седамдесето-годишњица. Од које почети? Нећу погрешити ако кренем од 27-ог марта пресудног за све претходне деценије, као и данашњицу. Историјска копља ће се и даље ломити око тога датума, али по мени је довољно само погледати колико смо у току Другог светског рата изгубили људи. Непромишљеним бусањем у груди на себе смо навукли осветнички гнев нацистичких сила. Подсећа ли Вас то на ону несрећну и бљутаву турбо-фолк песму: „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине“, или на Слободана Милошевића, или на безброј будала које су спремне да жртвују цео свој народ, наравно претходно се сакривши у мишију рупу. А ми баш такве волимо, да се не лажемо…
Онда следи 11. мај почетак устанка против фашиста на Равној Гори. Праведни и осветнички набој надвладао је страх од надмоћнијег непријатеља и борба је почела. И поред свега тога данас постоје две струје српских историчара. За једне је Дража највећи злочинац који је икада постојао на кугли земаљској, а за друге је он безгрешно биће. И где је истина?! Вероватно у средини. Опет се понавља стара српска прича-племенити вођа окружен фукарама. Јављају се људи жељни неке своје личне освете, разбојници и лопови. И наравно показују своје зубе и задају најјачи ударац равногорској идеји, коју су тако вешто искористили комунисти. Исти такви појавити су се и ове године на Равној Гори. Они којима немају ни „р“ од равногорског духа и за које је врхунац патриотизма печени во на ражњу, добра шљивовица и квази-патриотска музика у турбо-фолк аранжману. Верујем да се Дража у гробу преврће од муке.
Сећајући се свих ових годишњица у истима ми је горак укус појаве неофашизма у Србији. Како је могуће да се у једном народу чијих је само седамсто хиљада припадника страдало у Јасеновцу, роди један изрод као што је онај Давидовић из „Националног строја“. Како није срамота две-три хиљаде Срба који на интернет форумима величају Хитлера и нацизам. Зар је то могуће и зар смо толико полудели?!
Поставља се питање како даље. Одговор је једноставан. Сећајући се прошлости треба узимати оно најбоље, исправљати грешке и градити будућност. У супротном и наредних седамдесет година ће нам бити као следећи стихови Леонарда Коена:

„Свако зна да је завршен рат,
свако зна да су добри момци изгубили,
свако зна да је намештена борба,
сиромашни плаћају,
богати још богатији,
тако то иде вековима, свако зна.“

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

29. маја 2011. - Posted by | Број 21, Колумна

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: