Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Дража – претеча отпора и слободе

Пре 65 година, на сам дан стрељања генерала Драже Михаиловића, 4/17. јула 1946. године, велики француски писац Жорж Бернанос, који је одмах после слома Француске 1940. године приступио покрету де Гола, изговорио је следеће речи: „Док пишем ове редове, у свануће, пред непомичним морем, одједном позлаћеном зором, помишљам на Михаиловића који у овом тренутку стоји пред стрељачким стројем. Можемо мислити што год хоћемо о овом човеку који је био први герилац Европе, али је страшно, управо гнусно, што нико ништа не мисли. Прав или крив, није важно? Света се то не тиче. Када је тако, ни мене се не тиче овај свет. Никакав кукавучлук неће моћи да осигура његов спас нити чак да одложи његову пропаст. Шћућурен над својом атомском бомбом, зелен од мржње, потпуно празног срца, без љубави, чељустима пуним социјалне правде, овај свет је више изложен општем руглу. У сваком случају, ја се за овакав свет нећу молити….“
Бернанос је био један од ретких људи на Западу који је одмах, по својој савести, устао против нацизма, и који се није устручавао да, иако као римокатолик, нападне своју сопствену „цркву“ и самог папу, када су се упуштали у копромисе са растућим тоталитаризмом. Био је то човек коме је истина лежала на срцу.
Упркос заслугама за народну и савезничку ствар, упркос толиком признањима и сведочанствима, Дража Михаиловић је био изведен на суд и осуђен. Истина, у свету су се подигли протести, али је то било форме ради. Свима је било јасно да је судбина запечећена. Судили су му комунисти, противници у грађанском рату; судили му, као Турци, по оном народном, „кадија те тужи, кадија те суди“. Цело суђење је личило на трагичну лакдрију.
Од Техерана до Јалте, од обустављања војне и политичке подршке западних „савезника“, Михаиловићу и његовим борцима није практично остављен никакав избор, никакав излаз. Они су били препуштени на милост и немилост својим непријатељима. Дража је био жртвено јагње светских моћника, нарочито политике Черчил – Стаљин. Светско јавно мњење је у то време, са малим али часним изузецима, било заузето другим својим проблемима. Бернанос је имао право. Свет је био равнодушан. На крају, све се то одиграло на далеком Балкану, у ствари, тако блиском што ће будућност показати.
Покрет Драже Михаиловића је имао широко народно обележје, окупљајући сељаке, интелегенцију, омладину, официре, и, током времена, скоро све политичке странке. Лично, Михаиловић је схватио супротности које су, природно, постојале у тако широком народном покрету, за који се обично каже да је био искључиво монархистички, а притом се заборавља да су истакнута места у политичком вођству имали републиканци; што су у покрету који се од стране комуниста означавао покретом великосрпске буржоазије, огроман део војске и командног кадра чинили сељаци, а „реакционарност“ му се састојала у томе што су видну улогу у покрету имали земљорадници, демократи и социјалисти и др. Прве тезе о самоуправљању у савременом друштву, као друштевеном поретку између капитализма и марксизма, биле су објављене у Равногорском покрету; да су отворено заступани и брањени ставови о федерализму, национализацији и социјализацији.
Дража Михаиловић је први у Европи почео герилску борбу против окупатора, али се, такође, међу првима супроставио надирању новог тоталитаризма. Он је био и остао не само национални јунак свог народа већ и претеча отпора свих слободољубих народа широм планете.
Када говоримо о Дражи Михаиловићу, не треба сметнути с ума оно што је можда од свега другог важније и значајније, на основно, дубинско опредељење које је Михаиловић носио у себи и оличавао. То је пут којим је вековима ишао српски народ. Пут борбе за слободу и независност. У тешким и неизвесним временима најбитније је бити свој, држати се солидарно, размишљати о својим интересима својом главом, доносити одлуке према сопственом вишевековном искуству. Михаиловић је пружио отпор окупатору, када је цела југословенска војска капитулирала, али је исто тако умео да каже „не“ и англосаксонцима, када су од њега тражили нешто што није одговарало нашим интересима. Јер, дуго је и тешко наше народно искуство. За последњих седам стотина година, преживели смо као народ многобројне страшне догађаје, искрвавили и препатили као ретко ко по овим небеским сводом, два пута били приморани на читаве сеобе народа. Све те патње оставиле су трага у народној души, инстиктима, менталитету, начину размишљања и оцењивању догађаја и других народа. Добри познаваоци српског народа, као што је то био Јован Цвијић, тачно су запазили да „народ у Србији не може дуго трпети рђава стања“. Нестрпљивим духовима чинило се да је привремени и привидни немар нека врста резигнације, мирења са рђавим, али се увек показало да није тако. За то време ври у осећањима и главама многих, унутра се у људима ствара и прерађује нешто ново, и преокрет дође по изгледу наједанпут, готово револуционарно, и за кратко време много се из основа поправи. Тај последњи чин изгледа као постакнут неком духовном и моралном остругом, која таква и нагло крене, и такав процес је карактеристична психичка особина свих динарских Срба (па и самог Драже, нап. М. С.). Таквим етапним и револуционарним покретима развила се Србија“ – каже Цвијић.
И ми данашњи Срби несумљиво се налазимо у једној таквој епохи. Иако смо, поред свих ратова у задњих 100 година још ивек један од најмногобројнијих народа на Балкану, ми немамо скоро никаквог утицаја на политику своје сопствене државе. Шта више, страни фактор уз помоћ српских политичких партија чини све да тај утицај заувек нестане. Наравно, ма шта се званично радило, ма каква полтронска политика била спровођена, то тако не може остати. За Демократску странку и њене сателите, национално питање, као и сама независност земље су везани за евроантлатске интеграције. Ако та власт буде угрожена, они се неће устручавати да позову своје природне и идеолошке савезнике у помоћ, НАТО пакт и Европску унију, као што је њихов идол, коме се они још увек верно клањају, Јосип Броз Тито, на Васкрс 1944. године призвао западне савезничке бомбардере у помоћ да преваспитају Србе и да их казни што су се већински приклонили Дражином покрету.
Упркос свему, нека сви они којима је мрско српско име знају, да је српски народ са Дражом Михаиловићем почео први, потпуно усамљен, герилску борбу против окупатора у Другом светском рату, да није хтео да поклекне ни пред нацистима, ни пред комунистима, ни да се преда Совјетима. Одбио је да буде чије средство, било чије послушно стадо. И о томе би требало повести рачуна, како међу данашњом политичком елитом тако и у међународним круговима. Јер, уколико се српском народу буде и даље наметала извесна решења која нису у његовим вековним националним интересима и тежњама, одговор ће уследити брже него што се мисли.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Advertisements

29. маја 2011. - Posted by | Број 21, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: