Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Мој први сусрет са командантом

Драган М. Сотировић (1912-1987), начелник Штаба команде шумадијских четничких одреда ЈВуО. Пао у немачко заробљеништво, преко Немачке депортован у Пољску. Из злогласног логора крај Стрија (Галиција) избегао, пришао Пољској подземној армији и врло брзо постао командант 14. коњичког пука, коме је дао име „Дража“. Након завршетка рата настанио се у Паризу, где је организовао први равногорски конгрес у иностранству, а од 1947. г. издавао је и био уредник „Равногорца“. На успомену на његовог команданта генерала Михаиловића, француској јавности је 1977. г. представио своју књигу „Le general Dragoljub. M. Mihailovic“, из које „Глас са Цера“ објављује одломак из његовог сећања на упознавање са Вождом Трећег српског устанка.

У прилог Дражиног угледа у првим данима устанка, нека ми као очевицу и сведоку буде дозвољено да опишем укратко свој први сусрет с ђенералним пуковником Драгољубом. М. Михаиловићем на Равној Гори.
По доласку на то историјско место у пратњи свога Врањанца Боре „Дебарца“, обиђох и собу команданта. У њој дрвени кревет, у њему слама, преко сеоски ћилим. Дуж зидова по поду сено, покривено војничким ћебадима: постеље официра запослених у Штабу. На зидовима обешене пушке и бомбе. На командантовом кревету планински ранац, пелерина и двоглед, целокупна његова имовина. Сиромаштво је запрепашћујуће и у другим собама, „канцеларији“ и кухињи. Софра и троношци. Пред појатом, седиштем Штаба, иста слика. Дрво једно оборено, гране поломљене. Као Југославија. Ако је здраво, оно ће се опет подићи.
Командант је тренутно у Стругаонику. При заласку сунца, вест прохуја кроз прозор: „Иде командант!“
Када ме Дража прими, морао сам после представљања најпре рећи: како сам дошао на Равну Гору, најнужније о себи и доста о народу око Крагујевца. Све је хтео да зна. Онда без увода поче да износи своје идеје и своје намере. Говорио је као професор. Иако сам уствари све то знао, увидех ту пред њим да их ипак, ја лично, не бих могао никада тако лепо и јасно формулисати. Било је задовољство слушати га. Један чудан јунак! Харамбаша није био. Громови и муње из његовох очију нису севали, али је ипак било једне вулканске снаге која би освајала саговорника. Очински упозорио је чак на тешке и историјске дужности, ако му приђем. Потпуно освојен био сам пресрећан да ме том приликом уврсти у ред Равногораца.
Избор да Равна Гора буде месту устанка није случајан. Долинама Колубаре, Дрине, Мораве у вези је са свима деловима Србије и Босне. Становништво је овде хомогено и поуздано. Терет је био добро познат Дражи још из Првог светског рата. Инструкције за рад и организацију, дате тога дана су од историјског значаја и зато их ваља знати у најважнијим цртама: Непријатељ је силом ушао у нашу земљу, има бити избачен такође силом; мир и ред, па онда организација за борбу; искуство које смо имали са Топличким устанком казује нам, да исту грешку не поновимо; припадник војске коју организујем може бити сваки исправан и поштен грађанин наше земље; онај ко мисли остати под мојој командом мора знати да је он у служби народу а не народ њему.
Инструкције су праћене разговорима. У тим разговорима увиђала се јасност, приступачност, потпуна опредељеност за слободу, сигурност у победу и оданост народу. Без обзира на године, без обзира на чин, сваки је пуковнику Михаиловићу указивао пажњу и у њему налазио себе, свој народ. И наравно, све је то утицало на оне који су му прилазили да му повере живот са оном врстом оданости коју је само смрт могла да прекине. Снага с којом је Дража Михаиловић почео свој светао народни посао била је јака једва тридесетак људи, углавном професионалних војника и сељака домаћина, који су дошли да виде и чују првог војсковођу борбене Европе. Том снагом ће Дража доцније подићи народ из очаја, удаљити страх пред силом, било споља било изнутра. У сваком селу, у свакој вароши, где су Срби живели, створене су борбене јединице са којима је Михаиловић већ септембра 1941., против своје воље, задивио свет успесима против окупатора и да убрзо добије присталице и у другим крајевима. У земљи се свуда, у највећој тајности, причало о постојању једног пуковника са читавом дивизијом и то на разним теренима, око Ваљева, око Крагујевца, на Копаонику. Народ је већ створио свога јунака у својој опустошеној души, жељној да се обогати једним новим Обилићем.

ДРАГАН М. СОТИРОВИЋ

Advertisements

29. маја 2011. - Posted by | Број 21, Тема броја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: