Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Отац Митрофан Хиландарац

Отац Митрофан Хиландарац – крштено име Милан Мишулић – рођен је 12. октобра 1923. године у селу Ратари, у Шумадији, од оца Младена и мајке Марице, рођене Икић. Основну школу је завршио у Ратарима, а четири разреда гимназије с малом матуром у Крагујевцу. Потом је у Смедеревској Паланци похађао више разреде гимназије. У седмом разреду га је прекинуо Априлски рат 1941. године. Када су Немци окупирали Србију и када су комунисти после напада Немачке на Совјетски Савез подигли у Србији комунистичку револуцију, појавио се на замраченом обзорју Србије генерал Милан Недић да спасава српски народ који је у те дане био биолошки угрожен. Генерал Недић је под славни српски барјак позвао нарочито српску омладину, да би се одупрла комунистичком пустошењу Србије и да би сачували српски народ од пропасти. Млади гимназијалац Милан Мишулић се међу првима одазива позиву генерала Недића и 15. септембра 1941. године ступа у први добровољачки одред, у Јуришно одељење четовође Миленка Поповића.
Када су у зиму 1941. и пролеће 1942. комунистичке банде биле сатрвене и остаци комуниста протерани из Србије, ђаци су били повучени из борбених јединица и позвани у Београд да би завршили недовршене разреде гимназије и средњих стручних школа. Тако с јесени 1942. године Милан Мишулић завршава у Београду седми и осми разред гимназије. У том је била предузета хитна теренска акција Српских добровољаца и Милан је нанова позван у Јуришни одред пред само полагање матуре. На несрећу, он у једној борби бива рањен (изгубио је око), те бива избачен из строја.
После лечења бива распоређен за просветара 7. чете у првом пуку Српског добровољачког корпуса, којој је командир био потпоручник Никола Д. Љотић. У октобру 1944. године Мишулић са Српским добровољцима напушта Србију и одлази у Словенију, где су биле груписане све националне антикомунистичке снаге. Када је у пролеће 1945. године Краљевина Југославија била сломљена комунистима на челу са Јосипом Брозом Титом, националне снаге 1. маја 1945. године прелазе у Италију. Са њима је и Милан Мишулић. Најпре се налази у логору Формија (Северна Италија), потом у Еболију (Јужна Италија). Из Италије краљевске националне снаге биле су у пролеће 1947. године пребачене у Британску зону у Западну Немачку. С њима је и Милан Мишулић, који у Лингену и Емсу у гимназији „КраљаПетра II“ завршава велику матуру. Добија стипендију, да би напослетку у Паризу успешно окончао богословске студије на познатом Сергијевском православном институту. У то време на иницијативу епископа Жичког др Николаја Велимировића, прота Алекса Тодоровић оснива у Минхену библиотеку „Свечаник“. У Минхену је Милан похађао „Баварску академију за немачке штампаре“, који је са успехом завршио и постао машински словослагач. Као стручњак у овом послу, Мишулић је основао штампарију „Искра“ и обучио цео један тим стручњака, који ће тридесет година руководити штампаријом „Искре“ и штампати и истоимени полумесечни лист „Искру“ и бројне књиге верског, културног, историјског и литерарног карактера. Када је штампарију оставио у сигурним рукама, Милан Мишулић се одазвао „унутрашњем позвању“ и 1961. године заједно са још два своја саборца Српским добровољцима Браном Јовановићем и Крстићем отишао у манастир Хиландар на Свету Гору Атонску. Ту су се сва тројица замонашили и добили монашка имена: Мишулић постаде монах Митрофан, Јовановић отац Арсеније и Крстић отац Симеон.
У Хиландару су затекли све саме старце – или како о. Митрофан каже „седе браде“ – који су били при скончању живота. Тројица младих монаха, пуних одушевљења и физичке и духовне снаге, примају се разних послушанија (о. Митрофан чак шест) и за кратко време чине чудо од Хиландара. У правом смислу речи врше ренесансу – и то свестрану – манастира Хиландара.
Отац Митрофан са својом духовном сабраћом најпре обнавља замрли духовни и верски живот у Хиландару, па потом економски обнавља Хиландар доводећи чак и трактор на манастирску економију. А што је најважније: отвара Хиландар према спољном свету. Помоћу бројних дијапозитива и синхронизованих репортажа о Хиландару и Атанској Светој Гори, о. Митрофан је истрајно годинама приближавао атонско духовно искуство и културно благо Хиландара у целе Свете Горе нашим сународницима по целом свету, где год је било српских насеобина, као и у нашој поробљеној отаџбини. А почели су да долазе у манастир Хиландар и на Свету Гору стручњаци и научници, који су почели свестрано проучавати духовно и културно благо Хиландара.
Због свог аскетског и подвижничког живота, отац Митрофан бива у два маха Протос Свете Горе (1973-1974) и (1993-1994), као и представник Хиландара у светогорској управи.
Од 1976. године отпочела су чувена, скоро свакидашња, путовања оца Митрофана по целом свету где год су постајале српске избегличке групације: по Европи, Америци, далекој Аустралији. Позиван је од разних установа да говори о Хиландару, о Светој Гори и њеној улози у животу православних народа. И отац Митрофан је постао један од најпознатијих Хиландараца, а нарочито после појаве његове чувене књиге „Света Русија у Совјетском Савезу“. Она је, најпре, штампана на српском језику, а потом је преведена и штампана на енглеском, немачком, шпанском, грчком, холандском и руском језику. Од свих емигрантских писаца отац Митрофан је једини доживео да му се књига штампа на седам језика! И што је најважније, ова књига је цео свет заинтересовала за манастир Хиландар и за Свету Гору, па почињу Хиландар посећивати бројни посетиоци са свих пет континената.
Отац Митрофан је у својој књизи заиста продро у саму душу руског народа. И та душа свесрдно везана за Бога, за Христа, за Пресвету Богородицу и за велике руске светитеље и подвижнике, који чине част целом Православљу. И та душа итекако неминовно кида ланце ропства и које су бољшевици били бацили Русију 1917. године. И ти ће ланци занавек попуцати и обистиниће се пророчанство бесмртног Достојевског: Русији ће доћи спасење од ње саме!“ Цела књига оца Митрофана сведочи да ће се то догодити.
За време рата у Босни и Книнској Крајини отац Митрофан је неизмерно помогао свој народ. Стално је путовао у Србију, бринући о деци, сиротињи, инвалидима. Организовао је довођење избегличке деце и инвалида из Републике Српске у месту Аспровалти, познатом летовалишту на обали Егејског мора. Деца у групама од по 200 до 300 проводила су по читав месец дана одмора у Грчкој. Исто тако доведено је и неколико група од по 40 – 45 рањених инвалида. Ове групе инвалида су посетиле и манастир Хиландар. За све учињено понудили су му, као добротвору, место сенатора Републике Српске, али он је, као монах, такву почаст одбио.
Учествовао је у обнови Хиландара. У метоху Какову направио је радионицу за прераду дрвене грађе, подигао велики рибњак, изградио кућице за становање. Трудио се око баште и садио воће. Од државе је добио зграду у Београду желећи да направи мисионарски центар. Нешто раније, отворио је, с намером да постане духовни и мисионарски центар, књижару „Тројеручица“. Стално је штампао и издавао књиге, трудећи се да њима снадбе пре свега младе, жељне Божје утехе и спасења. Увек је био спреман да поприча и посаветује, да поучи и упути. Био је дубоко духован, али је његова духовност била ненаметљива. Томе га је вероватно научило светогорско правило, о чему нам је говорио, „да се монах равна према најбољем и најгорем, на најбољег се угледа а од најгорег учи какав не треба да буде“. То му је омогућило да се слободно креће у порочном свету, саучесно разговара са ђавоље интелигентним и интересатним људима, чак и са бахатим безбожницима, а да сам остане неокрњен.
Сви који су долазили у контакт са оцем Митрофаном запазили су његову смиреност, духовну величину и искреност. Његова љубав према Господу Исусу Христу, попут преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, дала му је надахнуће и духовну снагу да се уздигне до те висине. С правом се може рећи да му припада признање: „Најзаслужнији радник и препородитељ манастира Хиланадара у 20. веку“.
Упокојио се у Господу непосредно после бомбардовања Србије 5. јула 1999. године, од срца, на метоху Каково. Било му је тешко да гледа ране свог народа, срце није могло да издржи неправде нанете народу Светог Саве и Светог кнеза Лазара.
Сахрањен је 7. јула 1999, на хиландарском гробљу, крај Цркве Светог краља Милутина.
У једном непотписаном тексту објављеном по његовој смрти, запажено је и ово: „Истинито монаштво у свету је велики испит вере и мера огромне духовне снаге. Излагати се замамљивим искушењима света, а остати веран свом монашком завету и чистоти; долазити у контакт са свакојаким људима и често смерно слушати речите и људске умне мирјане, а чврсто остати на свом путу и мисији, велики је духовни подвиг. А баш такав је био је наш отац Митрофан Хиландарац.

Поука оца Митрофана

Духовни пост је најбољи предуслов за причест. Човек који живи у овом хаотичном свету често је у недоумици како да стигне да се бави собом, како да се очисти и доведе у ред. Кад постоји искрена жеља, довољно је учинити онолико колико се, према својој снази и околностима, највише може. Причест освежава и снажи. Ако би ко, по свом суду и мери, сматрао да се потпуно примремио и само што не каже: да ли је још неко као ја, онда је то готов губитак благодати коју Свето причешће доноси. Али на том испиту човек обично пада. Гордост га се лакше дотиче, а она је супротна од онога што човека спасава. Оно чиме је Дјева Марија удостојена да постане Богородица, и оно кроза шта је сам Господ многима показивао Своју божанску природу – то је било смирење. То је оно што свет не може да разуме.

БОРИВОЈЕ КАРАПАНЏИЋ

29. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Чудотворна икона Богородице Бездинске

Аустријско-турски рат који се водио од 1737. до 1739. године довео је до нове сеобе српског народа под пећким патријархом Арсенијем IV (Јовановићем-Шакабентом). Тако се под најездом Турака који су пустошили Србију 1737. године повукло и братство манастира Винче. Они су предвођени игуманом Теодосијем Веселиновићем преко Панчева, Сланкамена, Кањиже дошли до Темишвара где су добили дозволу епископа Николе (Димитријевића) да им будуће уточиште буде у манастиру Бездину.
Манастир Бездин, према запису на манастирском Псалтиру, који се сада налази у Владичанском двору Епархије банатске у Вршцу, постоји од 1539. године. „Ва име Отца и Сина и Света Духа. Да се има знати каде поче се манастир Бездин правити: от созданија мира 7048, Рождества Христова 1539, и нарече се храм Ваведеније Богородици, настојанијем Јоасава Милутиновића, архимандрита, и са помошчију васеја брати и христијана, при мене иконому Леонтију Богојевићу, јеромонаху.“ Сâмо постојање архимандрита, eконома и братије наводи нас на две могућности, да је постојала организована монашка заједница и пре 1539. године, али је неизвесно да ли је она и до тада боравила у неким ранијим бездинским здањима, или је однекуд дошла.
Када је Аустрија истерала Турке и заузела Банат 1718. године, манастир Бездин је имао жестоку борбу са новом администрацијом која је покушавала да му оспори право на посед, и да на његову земљу насели Немце. Наиме, установа државног Ерара је прогласила себе као искључивог власника целог Баната. Манастир Бездин је посредством свог настојатеља Тимотеја морао да доказује своја права над земљиштем које је од раније имао.
Манастирске зграде су у том периоду биле оштећене и била је потребна поправка. У помоћ је поново притекла „братија и христијани“. Доласком братства манастира Винче ојачало је бездинско братство, али и иметак јер је архимандрит Теодосије са братством понео из манастира Винче све што се могло спасити. Највећа драгоценост коју су са собом понели била је чудотворна икона Богомајке, звана Богородица винчанска. Бездинско и винчанско братство се сјединило 1740. године и примили су за свога старешину Теодосија.
Икону пресвете Богородице је у Винчу донео 1727. године игуман Пајсије, предходник Теодосијев.
То је руска икона, типа Владимирске Богородице (Умиљеније) и потиче из једног кијевског манастира. Она је такође и тип византијске Богородице Умиљеније која је позната у сликарству балканских народа. На икони је Христос увек насликан на десној Богородичиној руци, главом приљубљен уз њен образ, док ју је левом руком обгрлио, али тако да се та његова рука, којом је обухватио Богородичин врат, види с леве стране испод њеног мафориона. Још једна специфичност ове иконе је, да је једна нога малога Христа увек насликана тако да се види цео његов табан. Положај ликова на икони изражава дирљиву емотивност мајке и њеног детета. Та икона је већ по свом доласку у манастир Винча уживала велики углед и била је циљ многих поклоничких посета. Када је донета у манастир Бездин добила је назив Винчанско-бездинска Богородица.
Патријарх карловачки Арсеније IV (Јовановић) је након доласка винчанског братства у манастир Бездин, узео један део винчанских драгоцености и из Бездина пренео у Карловце. Међу тим стварима најдрагоценија је била управо икона Богородице. Међутим, Теодосије, који је у међувремену постављен за старешину манастира Бездин, био је толико одан свом новом манастиру и братству, и одважио се да се супротстави свом највишем претпостављеном, патријарху карловачком Арсенију IV (Јовановић) подносећи тужбу и покренувши судску парницу против њега због одузимања винчанских драгоцености. Све ово је стигло и до Беча где је предмет решен у корист манастира Бездин, али је из обзира према патријарховом достојанству пресуда извршена тек након његове смрти, 1748. године.
Када је икона Богородице враћена у манастир Бездин постављена је у цркви на Богородичином престолу, где је била поштована како од монаха, тако и од верника, који су је украшавали својим даровима.
Ова икона је током XVIII века, када су дошла тешка времена за крајеве темишварског Баната, уживала велико поштовање код нашег народа. Култ ове чудотворне иконе ширио се и даље од Баната, у западне области Карловачке митрополије, све до Велике Градишке и Гомирја.
Све до завршетка Првог светског рата икона Богородице винчанско-бездинске била је у манастиру Бездин. Након тога Темишварска епархија се поделила на два дела, један део је у Румунији са седиштем у Темишвару, док је други део у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Кикинди. Тада је икона пренета у Кикинду где је било стално седиште епископа темишварског др Георгија Летића.
На основу одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1931. године, део Темишварске епархије са седиштем у Кикинди и део Вршачке епархије који се затекао на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, сједињени су у једну епархију Банатску чије је седиште у Вршцу. Др Георгије Летић је изабран за првог епископа банатског, и он је прешао у Вршац, а са њим и икона Богородице винчанско-бездинске која се од тада чува у Владичанском двору. Икона је касније стручно рестаурирана и постављена у дворској капели где је поново попримила богослужбену употребу.
Икона Богородице бездинске је због своје чудотворности често пресликавана, тако да је до сада познато на десетине њених ликовних реплика, где су неке радили и веома познати сликари. Ова икона је пренета и на две бакрорезне плоче, од којих је једна рађена по наруџбини епископа темишварског Викентија (Јовановића Видака).
Настојањем Преосвећеног владике Хризостома (Столића), тадашњег епископа банатског, написана је и служба чудотворној икони Богородице Бездинске, и установљено је њено празновање на дан 02. јула, заједно са полагањем ризе Пресвете Богородице.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Војевање

Христос васкрсе, душо хришћанска!

Када Васкрсли Христос излије благодат Своју на душу хришћанску тада душа, озарена милошћу Божјом, сва трепери у љубави, искреној и благодатној и љубав коју душа неизмерно осећа, почиње да се прелива и на целокупно њено окружење и у том трену душа поново почиње да се обнавља и слично драгоценом дијаманту, зрачи и исијава и љубав осећа према свеколикој Божјој творевини и увиђа да је све што га окружује створено промислом Божјим и враћа се у познање да је дело Бога Живога, син а не слуга, наследник Царства небеског и будући житељ Новога Сиона.

О, колико је непроцењиво то осећање душе.
Међутим, после таквога искуства, које увек претходи наступајућим болним околностима, баш из разлога да се душа не би погордила а и да остане живо осећање на Божије присуство, настаје време када Господ, да би испитао веру и љубав душе, јер у доброме је лако бити добар, привидно повлачи благодат Своју и у души се дешава огромна промена и наступа велика туга и душа осећа велику тескобу. Тада, искушења и непогоде се навлаче на душу и њено деловање и мада душа у почетку осећа усамљеност и немоћ, благослов који је осетила у великој љубави, бодри и храбри душу да не клоне и не поклекне пред силовитим налетима невоља и тескоба.
Та искушења, заиста мучна и неподношљива, ипак су значајна за очишћење душе јер кале и спирају душу од свих нечистоћа и свих грехова јер под таквим налетима у души се јавља трпљење и спознаја своје маленкости и недостојности притом укљањајући место сваком виду гордости, душа полако стиче венац победе над плоћу.
Хоћемо ли зато бити лицемерни и благодарити Господу само када живимо у слави и благостању или ћемо већма благодарити још више и када нам је тешко и болно.
А, зар треба и сумњати да Бога треба прослављати у свим приликама, Бога који је из превелике љубави према Своме бићу послао и Сина Свога да Пречистом Крвљу спере грехове човечанства.
Искрено, иако на тежи начин, осећа душа, кроз сву бол, да се искупљује и очишћује, да постаје драгоценија, разумнија, осећа да се све догађа по промислу Божјем и као сунцокрет што се окреће према сунцу тако и душа почиње да се окреће само према Богу, жељно ишчекујући време када ће поново бити окупана у благодати Божјој и уживати у неземаљској милости.
Стрпи се зато душо, не клони и не падај духом јер и у добру и у лошим околностима, знај сигурно да тајанствено пребиваш у близини Божјој и да је Бог ту.
Оправдајмо се и ми, својим животом, својим делима својим трпљењем, градимо смирење које ће пројавити наду, наду у Божију милост а Свемилости Бог неће нашу наду и веру постидети.
Стојмо постојано пуни вере, стојмо неустрашиво и не дозволимо да нас никакве околности одвоје од Бога, будимо благодарни и благородни и својим животом сведочимо, ваистину сведочимо живот и љубав у Васкрслом Исусу Христу.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Духовност | Поставите коментар

Боривоје М. Карапанџић

У петак 16/29. априла, у 90. години живота, у Кливленду (САД), уснуо је у Господу велики српски прегалац и национални радник, Боривоје М. Карапанџић, сарадник нашега братства и часописа „Глас са Цера“. Рођен је 1921. у Ваљеву, а основну школу и гимназију завршио је у Бијељини, где му је отац службовао. Дипломирао је на учитељској школи у Шапцу.
Услед патриотског и патријархалног васпитања, већ као средњошколац приступа покрету Збор, а током рата се бори у редовима Српског добровољачког корпуса. По капитулацији Југославије и образовања Недићеве владе „Народног спаса“, генерал Милан Недић га је поставио за новинара у Централном прес-бироу Председништва владе, где је био до јесени 1944. г. када је са Српским добровољцима отишао у Словенију а одатле 1. маја 1945. г. у Италију и пролеће 1947. г. у Немачку.
Као емигрант, боравио је у логорима у Италији и Немачкој, где се и оженио, да би 1950. емигрирао у САД. Доласком у Америку завршио је Земљишну инжињерску школу и био геометар града Кливленда и државе Охајо све до пензионисања. Карапанџић је један од најплоднијих српских емигрантских писаца. Аутор је 35 књига, претежно историјске тематике, од којих је најзначајнија „Грађански рат у Србији 1941-1945“.
Уз штампање књига 45 година издаје повременик „Књижевни весник“ с којим одржава везу са читаоцима широм света. Последњих година, иако крхог здравља, био је сарадник у часопису „Глас са Цера“. Последњи свој интервју дао је магазину „Геополитика“, који је објављен у броју 41, маја 2011. Сахрањен jе у Кливленду, где је провео и стваралачки и радни век. Са супругом Љиљаном, имао је шесторо деце
Нека је нашем чика Бори слава, а Бог да му душу прости и усели је у Царство Небеско.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21 | Поставите коментар

Хортијевска рација (2)

Новосадски геноцид

Хортијеве хорде погубиле су у такозваној Новосадској рацији преко 4.000 људи, од којих је мање од половинe идентификованo прегалачким ванинституционалним радом поклоника истине (идентификовано 2.081 особа по имену или појединим биографским одредницама). Међу жртвама је најмање 324 младих људи до 18 година (од чега 128 деце до 10 година) и 65 особа преко 70 година, што укупно чини 18.91% идентификованих новосадских жртава хортијевског геноцида. Поред бројних домаћица, убијена су 32 студента, 92 чиновника, 157 трговаца, 32 службеника, 20 адвоката, 19 лекара и 22 учитеља.
Да је Миклош Хорти са својим највишим органима знао што се догађа у Бачкој јасно је из примера Жигмунда Хандлера који је одјурио у Будимпешту када је започео покољ у Чуругу да интервенише код власти и објасни да је по среди нека грешка услед које страда недужно становништво. Хандлер и многи други нису могли да поверују да је безразложан масакр могућно извести у организованој Хортијевој држави. Будимпештанске власти су погубиле доктора Хандлера у затвору, а његова породица је побијена у Новом Саду трећег дана крваве „Рације“, 23. јануара 1942.
Првог дана такозване „рације“ мађарска војска и жандармерија су уништиле најмање 45 особа од којих су најмлађи: Бернат Рајх (3 месеца), Руди Голдштајн (2 године), Бењамин Штајн (6 година), Ноеми Глик (7 година), Голдштајн Александров и Илонкин син (7 година), Мира Рајх (8 година), Андор Штајн (9 година) и Фрања Гринвалд (10 година). Другог дана покоља побијено је најмање 48 грађана од којих су најмлађи: Пуби Краус (стара 2 године), Мирко Краус (3 године), Марица Гонђа (6 година), Краус Јелисавета (7 година) и Шенбергер Малка (7 година). Трећег дана истребљивачког похода, 23. јануара 1942. истребљен је највећи број жртава „чешљања терена“. Необележено стратиште „Штранд“ данас служи искључиво за зимске и летње радости. Током протоколарних свечаности не спомиње се та кланица, једна од најстрашнијих у Другом светском рату, нити се каже иједна реч о убијеном Грку, 1.250 идентификованих жртава јеврејског порекла, најмање 40 жртава мађарског порекла, Ибру Пазаљи. Не спомену се имена праведних седморо жртава немачког порекла, две жртве пољског презимена (Метраш), 32 особе руског порекла, најмање четворо Словенаца (Карел Мољк, Павел Ограјеншек, Ива Поточнић и Ђурђина Ченче), најмање 24 Хрвата, једна жртва чешког презимена (Ваштар) и други који су идентификовани на основу до сада расположивих извора.
Значајно је да је у „Новосадској рацији“ идентификовано 214 јеврејских омладинаца и 110 младих из других народа. Страховит број јеврејске омладине доказује посебан лов на Јевреје и Хортијево настојање да се додвори вођи нациста и његовим сателитима (НДХ и Словачкој) и истреби Јевреје. Пошто се јављају тезе како највиши државни органи Мађарске нису знали ни имали утицаја на ток „Рације“ на терену, важно је имати на уму први пасус Објаве после „Рације“ коју је потписао војни командант, који каже да га је 23. јануара увече посетио градаоначелник са представницима грађана и замолио да „по завршетку истраге против комунистичких партизана и осталих непријатеља мађарске државе, коју нам је наредила мађарска краљевска влада, што пре успоставимо мир у граду“. Седницама мађарске владе присуствовао је увек регент Мађарске.

„Рација“ у Србобрану

Приликом мучења грађана Србобрана, који су након априлског терора 1941. године доживели нови талас невиђеног прогона 25. јануара 1942, од последица мучења издахнули су: трговац Паја Тамбурашев, учитељ Карло Флајшман и месар Исидор Шијачић.

„Рација“ у Кисачу2

Дана 26. јануара 1942. године хортијевци су покушали да акцијом „рације“ похапсе кисачке припаднике отпора. Одвели су 150 становника, међу којима супруге тих припадника који су целог рата успешно измицали потерама. Већина интернираних Словака, према исказу Павела Бартока, није се вратила после „рације“.

Бечејска рација

Последња карика у ланцу ужасног геноцида је систематски покољ становика Бечеја. Пошто је град био чврсто у рукама окупатора, наизглед није било разлога за покољ, али… Примамљивост пљачке и теза да за Србе постоје три места – „вешала, Дунав и Тиса“ – нису давали мира хортијевцима, упркос томе што је међу локалним мађарским становништвом постојао јак отпор погрому. Многи нису послушали добронамерна упозорења мађарских суседа да се склоне, пошто нису веровали да је тако нешто могућно у градићу који одувек одише складним међунационалним односима.
Пошто нису успели да међу људима изазову злу крв, хортијевци су се досетили да истребе и опљачкају онолико колико им се прохте.
Иако је цео град после рата био свестан да је у Тису бачено „преко 300 људи“3, напори на фалсификовању историје уплели су се и у погледу Бечеја са циљем да се број смањи испод 300. До сада је идентификовано 410 жртава. Град је крајем јануара 1942. године изгубио 29 младих до 18 година старости (од којих двоје деце испод 10 година) и 4 особе преко 70 година (8.84% бечејских жртава). Окупатори су бацили под лед подбележника општине, војног референта, грађевинског предузимача, 44 трговца, 13 чиновника, 3 радника, 4 службеника, 15 занатлија, 5 лекара, 2 студента, 2 матуранта, једног гостионичара, 3 економа, једног књиговођу, 2 месара, шпедитера, 4 адвоката, итд. Четири жртве су активни припадници отпора хортијевској идеологији.

Прикривање размера геноцида

Министар у Хортијевој влади, Миклош Калаи, „признао“ је на заседању мађарског парламента да је убијено 2.550 Срба.4
После „Новосадске рације“ хортијевске власти су образовале Комисију за попис имовине. У присуству два сведока представници комисије су пописивали иметак „несталих“ са циљем да га присвоји држава.5
Према изјави мађарске владе, до 27. јануара 1942. убијено је 6 до 7 хиљада Срба.6
Неки тешко прихватају да је регент Мађарске знао за „Рацију“. Радије верују да су геноцид починиле војне трупе без Хортијевог знања и одобрења. Међутим и „неверне Томе“ остаће без аргумената пред доказом који је открио енглески историчар Макартни. Тај писани документ недвосмислено указује на то ко стоји иза покоља нашег становништва у Бачкој!
Када се у Мађарској очекивало покретање судског поступка против виновника „Новосадске рације“, Хортијев шеф Војне канцеларије, генерал Лајош Керестеш-Фишер, брат тадашњег министра унутрашњих послова, пише охрабрујућу поруку једном од главнооптужених – Ференцу Фекетехалмију Цајднеру. У писму које је Макартни пронашао после рата Хортијев шеф војне канцеларије поручује Цајднеру: „Чак и ако буде отворена истрага, Хорти ће стајати иза Вас“.
Допис Цајднеру прецизно осликава чудовишно лицемерје Миклоша Хортија! „Чак и ако буде“ – указује да је Хорти радио свим силама да се истрага не покрене. Стога није чудо што ће касније наложити да се она обустави. „Хорти ће стајати иза Вас“?! То ће рећи: стајаће иза убица, пљачкаша, силоватеља, антисемита, србомрзаца и словеномрзаца које је предводио Цајднер!
Писмо Хортијевог шефа Војне канцеларије раскринкава намесника Мађарске и целовито приказује геноцидно лице и мржњу према свему што није мађарско – „непоузданим елементима“ за које он нема ни трунке осећања или милости!

Крај

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Извори и напомене:

1. Сећање Ивана Нинића, нећака Жигмунда Хандлера (код аутора)
2. Александар Вељић, Рација-заборављен геноцид, стр. 281
3. Исказ Милијане Милићевић у Рибници 13. октобра 2007. (код аутора)
4. Из чланка у Pesti Hirlap од 10. јула 1942. цитирано у Наведеном делу Данила Урошевића, стр. 6
5. Маленчић Родољуб, Црвена грудва (поглавље „Црвени печат на соби“)
6. Зборник докумената НОР, том 1, књига 17, 43 цитирано у књизи Вере Јовановић, Сликар Богдан Шупут, стр. 170

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Историја | 1 коментар

Руски дом

Популарно назван Руски дом, „Руски центар за науку и културу“ стециште је већине заједничких српских и руских културних веза и пројеката. Налази се у центру Београда у улици краљице Наталије.
Идеја за подизање оваквог центра сазрела је доласком многобројне руске емиграције после октобарске револуције 1917. године. Схвативши важност овог пројекта идеју су подржали краљ Александар Карађорђевић, патријарх Варнава (Росић), академик Александар Белић, као и најутицајнијни Срби тог времена. Пројекат за зграду је урадио талентовани руски архитекта В. Ф. Баумгартен, а завршена је 1933. године. Руски дом је отворен 9. априла исте године у присуству краљице Марије Карађорђевић, чланова краљевске породице, као и многобројних званица из културног и друштвеног живота. У то време Руски дом је носио назив „Император Николај II“ у спомен на убијеног руског цара.
Са извесним прекидима Руски дом је радио све до Другог светског рата. Доласком комуниста на власт, ситуација се драстично променила. Већина руских емиграната је отишла из Србије, а друштвена клима је промењена. Југословенске власти Руски дом предају на управљање Совјетском савезу. Мења се његов назив и делатност и постаје Дом совјетске културе.
Ситуација се мења по распаду Совјетског савеза. Године 1994. Руски дом добија данашње име и концепцију. Судбину нашег народа следио је и Руски дом. Остало је забележено да је Руски дом једна од ретких културних институција која није прекинула нити отказала ниједан програм за време НАТО бомбардовања 1999. године. Поједини програми су одржани под сјајем свећа пошто је електрична енергија била искључена.
Данас је Руски дом један од 44 центара руске културе у целом свету. Редовно се организују концерти руске етно и духовне музике. Честе су пројекција руских класичних филмова, као и актуелних наслова.
Руски дом поседује библиотеку која броји преко 50.000 хиљада књига. Нажалост библиотека Руског дома која је пре Другог светског рата имала 70.000 књига изгубљена је у неповрат. У Руском дому можете завршити и курсеве руског језика.
Због своје огромне делатности на повезивању братског српског и руског народа овај дом је постао једна од омиљених културних институција Београђана, као и пример какви би српско-руски односи требали да буду.

 

ИВАН ГРБИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Историја | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

По многима је роман „Злочин и казна“ једно од најбољих дела светске књижевности. Студент Раскољников убија старицу да би се обогатио. Суочивши се са грижом савести покушава да се искупи за овај злочин.

Аутобиографски роман Моме Капора „Исповести“ настао је као разговор младе девојке и писца. Разговор постаје велики споменар богатог живота, епохе и портрета Моминих пријатеља.

Радња романа руског Нобеловца Александра Солжењицина смештена је у злогласне руске Гулаге. Настала на основу пишчевих искустава ова књига је универзални крик за слободом и људскошћу.

 

 

 

 

Молитвени дневник „Мој живот у Христу“ оца Јована Кронштатског је незаобизна литература сваког православца. Мисли о Богу, цркви, греху и људима предочене су на до сада невиђен начин.

Филм

Филм „Александар-Невска битка“ говори о првим данима владавине руског националног јунака. Величанствен је приказ Невске битке у којој су поражене финске снаге.

Часописи

„Геополитика“ доноси интервјуе са председником Словачке Иваном Гаспаровичем и Хајнц Кристијан Штрахеом председником Слободарске партије Аустрије.

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Култура | Поставите коментар

Интервју: Соња Колачарић

Не може непросвећен да просвећује

Као глумица са великим талентом, неодољивим шармом и лепотом Соња Колачарић годинама одушевљава публику својим улогама. Играла је у неколико српских филмова, а најзапаженије улоге је имала у остварењима „Мртав ‘ладан“ и „Чарлстон за Огњенку“. Тренутно тумачи неколико улога у београдским позориштима. Интервју са Соњом је урађен на сцени Народног позоришта где тренутно учествује у пробама за представу „Зли Дуси“ по роману Ф. М. Достојевског.

Какво је по Вама данас стање у култури?
Лоше. Култура је огледало генералног стања у једној земљи. Мислим да је то истина, јер је код нас култура вулгализована, забаваљачка, страховито површна и незанимљива. Забављачки карактер може да буде занимљив, али код нас тога нема. Са друге стране култура која претендује да буде озбиљна се бави питањима која су по мени далеко од суштине. Све се чачка изнад површине и бојим се да је то присутно у готово деведесет процената.

Да ли је могуће направити разлику између јефтиног популизма и озбиљности? Данас имамо одређене представе које посећује мали број стално истих људи и јефтиних „квази“ културних дешавања који бележе велику посећеност. Постоји ли нека средина која би кроз свој рад привука велики број људи, али и носила неку поруку?
Има таквих представа. Мислим да је таквих и већина, пошто код нас елитистички театар готово да не постоји. Оно што неки називају елитистичким театром је та средина где се примећује квалитет. Све оно што се ради на неком средњем плану је добро, с’ обзиром да су критеријуми ниско пали.
Тај средњи квалитативни курс је веома раширен, али би критерујуми требали да буду виши узимајући у обзир људско достојанство. Стога сматрам да је сфера средњег ниска и да би требала да се поправи. По мени је врло мало представа које су квалитетне и оне су обично такве постале игром случаја, а не намером.

У времену општег примитивизма, ријалити програма и свог смећа којег нам нуде, како да култура буде та која ће просветити народ? Да ли је то уопште могуће?
Могуће је, али да би култура имала просвећујућу улогу, мора да и онај човек који ствара култура да буде просвећен. Мислим да ту улогу највише имају медији, пошто у позориште ипак иде мањи број људи и нема толику моћ као телевизија. Ипак наравно да све зависи од човека, јер је он тај који ствара дело које ће други гледати. Понављам, не може непросвећен човек да просвећује! Самим тим опет идемо у круг и долазимо до питања да ли су криви медији или је крив народ који жели да гледа примитивне ствари. Из таквог круга се по мени може изаћи само личним доприносом. Сваки човек треба да се труди да учини неки напредак. За такво нешто мора да се запне, а код нас људи седе и чекају да се све само реши.

На Вашем примеру се то види у пракси. Не појављујете се у жутој штампи, ниједан скандал није везан за ваше име, а опет сте изградили богату каријеру. Како сте успели?
Не постоји рецепт за такво нешто. Могу да кажем шта ја радим и да уопште није лако. Понекад немам дуго посла, зато што се трудим да одржим неки ниво и постоји граница испод које ја не идем. Да не причам сад шта ми се све нуди. Трудим се да будем доследна и да тражим зрно светлости у свему што радим. Некада то буде зрнце, а некада то буде нешто јаче и квалитетније. То је по мени премало а волела бих да више радим. Тај начин није нимало једноставан. Ја бих могла да имам много улога, да будем „звезда“ и имам много пара, али сам на срећу схватила да ме то не испуњава. Срећна сам што могу да мирно легнем да спавам и да кажем да не утичем негативно на целу нацију. То ми пружа моралну сатисфакцију.

Шта за Вас значи вера у Бога?
Мени је то најзначајнија ствар у животу. Пошто сам верујућа покушавам да читав систем гледам из те перспективе. Таква преспектива открива сасвим нове погледе на свет, живот и односе према другима.

Многи сматрају да данашња култура нема много додирних тачака са вером. Како гледате на то и да ли постоји неки пут који би ујединио веру и културу?
Ја се слажем са тим мишљењем, али ипак треба имати на уму на Бог дела и поред наше воље. Срећна сам кад видим да неки комади имају бар делић вере, пошто су ретке представе у којима је вера преовлађујућа. Ипак данас позориште није као у античкој Грчкој када је служило само да исмеје. Наравно да и данас има тога, али постоји и друга страна која нешто тражи. Можда се у том трагању нешто и пронађе. Мало је уметника у вери, а да не причам тек о онима који су талентовани. Када би се нашло неколико талентованих људи који су у вери, могло би се нешто направити.
Ипак постоји и друга страна. Поједини људи не воле превише насртљиво показивање вере, тако и кад би се правило нешто хришћанско човек би требао да буде опрезан да се не изазове контра-ефекат. Мислим да хришћани треба да пажљиво приступају онима који још нису упознали Бога. Не треба бити сувише експлицитан већ јасан и то је један део крста који ми носимо. То је тешко, али и лепо.

Хоћемо ли имати прилику да Вас скоро видимо и на филму?
Да, али не смем да одајем превише детаља. Могу открити само да сам после прочитаног сценарија била веома срећна што ћу учествовати у таквом пројекту. Снимање почиње следећег пролећа. Има везе са оним што смо причали и посебно ми је је драго што се на једном суштинском и личном плану покрећу важна питања.

 

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Култура | Поставите коментар

Ноћ историје и уметности

У Београду као и у десетини српских градова одржана је традиционална културна манифестација „Ноћ музеја“. Љубитељи историје имали су прилику да током ове бесане ноћи на преко 60 локација погледају сведочанства о историји нашег поднебља од античких времена па до дана данашњег. Заиста су изгледали импресивно редови испред музеја који код нас нажалост током осталих 364 дана немају ни десети део такве посећености.
Једна од најзанимљивијих изложби током ове ноћи била је у недавно реконстуисаној Кули Небојши. Тематски уређени спратови посетиоцима су открили само мали део историје ове куле која је један од највећих симбола страдања Срба под Турцима. Пројекције филмова на зидовима куле, екрани на којима можете додиром померати текстове који описују историју овога места, као и огледала у којима се пресијавају слике страдалника, оставиле су посетиоце без даха.
За „магију“ су били задужени студенти Хемијског факултета који су уживо демонстрирали како се прави филмска крв, као и како се ствара ефекат магле (погледати слику).
За све оне који имају страст према техници идеално место је било Музеј науке и технике. Компјутери величине целе собе, кућни апарати старости и преко 50 година, а у исто време и соларни пуњачи за мобилне телефоне показали су брзи развој науке.
Изложба слика Моме Капора под називом „Београдске приче“ одржана је у Дому војске. На овој изложби могле су да се виде Момине слике инспирисане Београдом, као и низ портрета његових савременика.
У недавно отвореној вили краља Петра организована је изложба слика Оље Ивањицки. Изложени су Ољини омажи великим уметницима. Примена нових технологија упознала је на до сада невиђени начин одушевљене посетиоце са делом краља Петра Кађорђевића (погледати слику).
Масовност публике, као и њихова одушевљеност показала је да музеји нису стара заборављена места пуна прашине и паучине, већ места сусрета прошлости и садашњости, као и визионарства. Остаје само да таква посећеност буде током читаве године а не само током једне ноћи.

 

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Култура | Поставите коментар

Филмска критика-Адмирал

РЕЖИСЕР: AНДРЕЈ КРАВЧУК
ЗЕМЉА: РУСИЈА (2008)
ЖАНР: ДРАМА/РАТНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: КОНСТАНТИН ХАБЈЕНСКИЈ, ЕЛИЗАВЕТА БОЈАРСКАЈА, ВЛАДИСЛАВ ВЕТРОВ

Највећу пажњу на руску кинематографију после филмова Никите Михалкова „Варљиво сунце“ и „Сибирски берберин“ привукао је филм „Адмирал“ Андреја Кравчука.
Од пада комунизма у Русији целокупна јавност покушава да се суочи са својом историјом, да се ослободи стереотипа и да скине љагу са оклеветаних великана. Такав је и случај са овим филмом. Главни јунак филма је адмирал Александар Васиљевич Колчак у изванредном тумачењу Константина Хабјенског. Адмирал Колчак је пре Првог светског рата био чувени истраживач поларних пространстава. Учествовао је у руско-јапанском рату, где је показао велико јунаштво.
Филмска повест о адмиралу почиње његовим упознавањем са Аном Васијевном Тимирјовом, која ће му постати пратиља и у добру и у злу. Почиње Први светски рат. Адмирал командује Балтичком флотом успевши да победи многобројнију немачку војску. Сцена у којој руски брод пролази кроз минско поље, на којем су војници у молитви, оставља без даха.
Због изванредних резултатата цар Николај II Романов га унапређује у чин контра-адмирала и том приликом му поклања икону Светог Јова. Ова икона се појављује и у сцени када адмирала на крају хапсе бољшевици и симболизује мученички пут којим је он кренуо.
Наступа Фебруарска револуција. Принуђен да преда оружје онима који су представљали дно тадашњег друштва адмирал разочаран одлази у Француску. Враћа се после Октобарске револуције и постаје командант Белих окупивши снаге које се противе бољшевицима. Захваљујући савезницима међу којима је била и једна Српска легија, отпор се шири Русијом. Међутим, због слабог оружја, исцрпљености и издаје савезника принуђен је да се повлачи ка Сибиру. Увек стављајући интерес других испред свог повлачи се после свих војника. Не желевши да побегне у чешкој униформи адмирал остаје на командном месту у својој униформи, где га хапсе бољшевици. Посебно је потресна сцена у којој Ана, његова љубав, захтева да са њим буде ухапшена. Адмирал је убрзо стрељан, а његово тело је бачено у реку. Ана је целог живота била малтретирана од стране Совјета.
Невероватна драмска прича испричана у контексту трагичних догађаја и братоубилачког рата показала је врхунац руског филма. Врхунска глума Константина Хабјенског, допуњена руским јединственим стилом и одличном режијом створила је ремек дело.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Култура | Поставите коментар

Вечита нада

Ноћ замењује дан,
црни и бели тонови гламурозни.
Месец светли у тами,
промене немир души кроје.
Јер тада подвиг објави рат раскалашности,
и тражи да задржиш сузу у себи,
радосну, чисту и опрану покајничку.
Крилатицу душе што све стеге руше,
без које се не може размишљати,
о правилима живота.
Јер правило постојања,
одузима неукроћеност обести,
која човека тера у ратове многе.
А који увек ка издајама воде,
и раздору душе јој газе,
стварајућу духовне мртваце.
А када црнило душе дође,
тешко је убелети дан,
и створити младалачки сан,
и наћи танану светлост ка путу новом,
и истанчану линију мисли слободне.
Ипак има нешто и тада
има нешто што се зове нада.

 

ЉИЉАНА ВЕЉКОВИЋ, манастир Чокешина

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Поезија | Поставите коментар

Косово поље

Поље као свако
Длан и по зеленила

Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине

Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу

Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном крвљу бојовника.

Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо.

ВАСКО ПОПА

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Поезија | Поставите коментар

Помињање мртвих

Оно нам је завештано,
с високом мудрошћу,
од људи светог живота.
Та мисао се не може разумети у
младим годинама,
док смо окружени блиским људима,
сродницима, пријатељима.
Но, како пролазе године –
оставе нас родитељи,
одлазе наши вршњаци.

Куда одлазе?

Чини се: то се не може одгонетнути,
непојмљиво је,
није нам дато и доступно.
Ипак, с некаквом унапред даном јасношћу
изсијава и зрачи нам,
да они нису, нису ишчезли.
И ништа више ми нећемо сазнати док смо живи.
Али молитва за њихове душе успоставља
од нас к њима, од њих к нама, неопипљиву дугу
– васељенских размера а беспреградне блискости.
Да, ево они, скоро их је могуће додирнути.
И незнани су они, и као некад,
тако су обични.
Но иза нас по годинама;
други опет који су од нас били старији,
изгладају млађи.
Сасредоточивши се,
удахњујеш чак њихов одзив, мимоход,
предупређење.
И своју земну топлину шаљеш им заузврат:
могуће, и од нас има неке ваљде?

И обећање сусрета.

 

АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Поезија | Поставите коментар

Равногорска поезија

Равна Гора

Врхом своје круне мутно небо пара
и хероје нове челичи и ствара.
Као Олимп стари диже се и до свода
И постаде симбол храброг српског рода.

Широм целог света на четири стране,
муња њеног грома кроз крваве дане,
светлила је сваком к’о зора кад руди,
док јој Англи, подло, разнеше груди.

Под крстом је пала бранећ своја права,
на крвава прса клону њена глава.
Ничија је рука не прихвати смело,
нит’ ловором покри намучено чело.

Кад васкрснеш опет из мрачног гроба,
у часније неко што долази доба,
исплешћемо венце од најлепшег цвећа,
Да се РАВНА ГОРА памти кроз столећа.

 

МИЛИСАВ М. РАЈКОВИЋ, Адејлејд (Аустралија)

Чича Дражи

Кућа милог чича Драже
јесте Равна Гора,
која буди чича Дражу,
кад свиће зора.

Да са својим четницима
у бој љути крене,
и слободу да донесе,
а ропство да смене.

Петокраку да погази,
круна да заблиста,
па да српска краљевина
буде к`о пре иста.

Краљ и династија
Србијом да влада,
то је, Срби и Српкиње,
чича Драже нада.

Прослављамо чича Дражу
и четнике с њиме,
своје боле, своје јаде,
ми блажимо тиме.

Слава тебу, чича Дражо,
слава твојим четницима!
Ви сте увек, док живимо,
у српским срцима.

 

ДАНИЦА ЖИВКОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Број 21, Поезија | Поставите коментар

Индустрија за прераду Србчића

Једна од најтежих индустрија за прераду Божијег СРБског народа крије се под звучним именом „Основна – осмогодишња школа“. У ту индустрију се уводи силом – законом окупационих масонских – комунистичких власти о „обавезном основном осмогодишњем образовању грађана“. У тој индустрији уграђена је технологија по лиценци „Дарвин енд Маркс“ за прераду Божијих СРБчића у потомке мајмунове а у истини у робове масона и њиховог оца лажи. У погонима те индустрије који се крију под звучним називом „учионице“ и „кабинети“ прерађују се СРБчићи са „науком“ (ђубретом) западне „културе“ и „цивилизације“ и обрађују по лику мајмуновом. На технолошкој операцији српски СРБчићи се обрађују да БОГ не постоји и да је то мисаона именица и да се пише малим словом, да газда од те индустрије – сатана – као лична именица треба да се пише великим словом. На технолошкој операцији „математика“ развија се осећај код деце да су постала од мајмуна – шетају бројеве лево, десно, горе, доле и из тог шетања излазе некакви резултати без икакве практичне вредности у животу човечијем – чисто заглупљивање. И све друге операције на којима се СРбчићи обрађују: „историја“ – изложба „освајача“ у истини зликоваца и убица који треба да буду за поштовање. Циљ те операције је да се у СРБчићима уништи свака помисао, свака жеља за Небом и ОТЦЕМ Својим и БОГОМ Својим. У тој индрустрији се у децу усађује завист, злоба, мржња „такмичарски и доказивачки дух“, „ја сам први“ „ја сам најбољи“ – чист сатанизам. И ту децу, која се ту искомплексирају, после гурају да буду „докторанти“. Из те индустрије излазе духовни и телесни инвалиди – тешки незадовољници.
Први пример: једна комшиница ме срете и пита: „Знам да идеш по манастирима и тамо доста тога чујеш. Моја пријатељица има неке тешке кошмаре, каже да некаква деца стално око ње вриште. Два пута је већ воде у лудницу а ја мислим да она није за лудницу“. А ја је упитах да ли је крштена: „Јесте 1943–ће рођена“. Одведи је у неку Цркву или манастир да се исповеда“ – посаветовах је ја. „Добро, и ја се нисам дуго исповедала“ – рече комшиница.
После неког времена ми се поново сретосмо, а она ми тада рече: „Одведох ону моју пријатељицу у Свету Петку, и тамо неки стари свештеник исповеда, неки фини, и лепо пита и ово, и оно, и ја се исповедих и за мном оде и она моја пријатељица. Стави јој епитрахиљ на главу и саже се да је исповеда. И одједанпут сав преплашен диже руке и скиде епитрахиљ и оде из Цркве. И ја се упитах шта рече ономе свештенику те га онако препаде. А она рече: „Па пита ме шта има да исповедам и ја му рекох абортусе, а он упита: Колико их имаш?“ А ја му рекох: „До тридесет сам их бројала а после нисам“. Ко ту сиротицу такву произведе?
Други пример: Један старији инвалид рече ми да има 65 година, а кад говори изгледа као да има говорну ману (као да је ментално болестан). Каже ми: „Нисам ја од оних ментално ударених, мене је инвалидом направила комунистичка школа“. Како? Комуњара учитељ нам рече да све што не може да се види, чује и додиром опипа то и не постоји, и БОГ не постоји јер ни један од тих услова не испуњава. Дођем кући, на Чубури где живим са мајком, и ја јој све то испричам и додам. „Према томе тај БОГ што му се ти молиш не постоји, и ево сада ћу да ти докажем и покажем“. Кад мајка закука: „немој Миле на БОГА да ми хулиш зло ћеш проћи“. Не слушам ја њу него онога „,мајмуна учитеља“ и узех столицу и рекох: „Попећу се на ову столицу и пљунућу на Њега па ако Га нема вратиће се мени“. И ја се попех на столицу, дигох главу и пљунух. Пуче нога од столице и ја прегризох језик и ево цели живот служим свима за исмевање и шегу. Свети наш владика Николај каже: „Сва индустрија од ђавола је смишљена и у њој сем мржње друго се ништа не гаји“.
Прича ми један Право – Славни Христијан следеће: „Био сам у једној индистрији, чувеној, у њој на све стране радници псују БОГА и сву Божију Творевину да је то страшно за слушати. Био сам тамо подуже и ратовао сам са њима због тога. Већина, чак мислим 90% их је добра су смућени са лажима ових политичара и обмана телевизије. Кад им кажеш да није добро псовати БОГА, они са стидом кажу да им је то само погана навика, и труде се да то више не чине. И поред пола века уништавања нашег народа има осећаја за добро и за БОГА. Мислим да је крајње време да се од те заоставштине титинаца ослободимо“.
И ја се тада сетим тог времена – Преображења Господњег 1971. године, када нам то несретника Тита и његове лажи, несрећна телевизија 24 часа дневно угураваше у наше домове. Сетих се једног од крепког и бистрог СРБа, једне старине, једног од последњих чобана Балканских. Сетих се њега, најближег Небу у БОГУ и ОТЦУ нашему, а име му бејаше Право – Славни Христијан (то од њега научих), а презиме Зарко, а крштемо име Захарије. Сетих се тога слуге Божијег и његових ОПОМЕНА: „Са ђаволом сте тикве засадили, а када те тикве стигну све ће о ваше главе да се полупају. Остависте ову Божију „фабрику“, ова прекрасна поља и ливаде које вековима народ хранише и прехранише и одосте да служите ђаволу у његове фабрике. Када те мамце (плате) што су вам поставили поједете, где ћете и шта ћете тада? И ја почнем ту опомену да казујем народу а они ми вичу: „Ма пусти старца видиш да је излапео“. Тикве сазреше, мамци се поједоше, а за фабрике добош сваки дан лупа и зове: „РАСПРОДАЈА – СРЕТНЕ БУДУЋНОСТИ“. А где су они што викаше да је старац излапео? Па на берзи „рада“: по болницама, амбулантама, лудницама, на Бранковом мосту и испод моста. А шта су? Па неуротичари, алкохоличари, дијабетичари, инфракташи, душевно – поремећени – све увијено у шарено да се не види истина. И опет се не призивају памети, да се оставе „срећне будућности“ у „нова паковања демо(но)кратије“, европске интерграције и сва друга препакивања „маркс енд дарвин“.
А зашто се не призивају памети ови „грађани“? Па не да им она масонска тешка индустрија китњастог назива, тј. „јавна гласила – телевизија – новине“. Индустрија лажи за обликовање и дораду грађана, индустрија за опсењивања ђавола и дочаравања „раја на земљи“. На тој ђаволској измишљотини има места за све, ал’ за Божије СРБе нема. Срби у грађанској држави су ван свих закона, они су СРБи фашисти, шовинисти, националисти, верски затуцани… Сви ти лајатељи, са грбаче вас СРБских сељака, лебац једу а за те грађане не постојите. Пред БОГОМ ћемо за свако дете, јагње СРБче, одговарати и бити тврдо бијени. Мој деда је стално опомињао: „Од БОГА сам вас на чување добио, ви сте деца прво Његова, па моја“. Чобанче сеоско за једну изгубљену овцу добија тешке батине, а какве тек нас батине чекају за изгубљено Божије Јагње или Божију овцу.

 

МИЛОРАД ТОДОРОВИЋ

28. маја 2011. Posted by | Aнализа, Број 21 | 1 коментар