Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Видовдански крст је заувек у нама

Беседа изговорена на Видовданској прослави у манастиру Светог Јустина Ћелијског у Барајеву

Ми имамо много догађаја који су се одиграли на сам Видовдан, али имамо, нажалост, много битака, устанака, који су слични бици на Косову, у којима смо одгурнути и жртвовани. Данас, као и јуче, као и сутра, ми славимо своје небројене мученике, али долази и доћи ће време када ће бити побројани, а речи Светог владике Николаја, да има доста живих међу мртвима, и доста мртвих међу живима, одзвањају и опомињу.
Част и велико задовољство ми је данас указано да говорим овде и баш на овоме месту пред вама, и пред заувек живим владиком Aртемијем, једним благим, продуховљеним, прогоњеним слугом Божијим, али постоје речи Божије: „Благо онима који си страдали мене ради и истине ради, њихово је царство небеско“.
Шта да радимо и како да се изборимо са можда најтежом ситуацијом у историји српског народа и државе, православне цркве и села? Не заборавимо села. Малопре је један мој претходник говорио, а то не да није далеко од истине, то је прави циљ − да желе да нам отму нашу земљу. Рече песник: „Пашчад пуштена а камење свезано!“ Коме ћемо ми то да служимо и да саслужујемо, и какве вредности следимо?
Да ли онима који су против Бога, од истих оних који венчавају хомосексуалне бракове и уводе нам геј параду? А то је империја која није постајала до сада. Живећи у овом закривљеном, позајмљеном и ишчашеном времену, присетићемо се опет речи Светог владике Николаја, који је о том злу, каквог није од постанка света, говорио пре седамдесет година, и назвао га је антихристовим, да се сам антихрист налази у Лондону, да је та империја највећа до сада, да ни Римско царство за њих није ништа. И владика је рекао да је са Божијим допуштењем у овим задњим временима дозвољено овакво зло и безакоње, јер су дошли задњи дани; кад видимо све ове знаке, знаћемо да је близу, код врата, јер је други долазак Христов истина, зато се зло све више умножава.
Два милиона погинулих, већином хришћана, у Судану, а владари света не интервенишу, већ им тобоже дају државу. Сукоб муслимана и православних Копта у Египту нараста. Мењању стабилне режиме који су били њихови: Египат, Тунис, па и Либија. То треба да је опомена и нашој актуелној власти, куда то срљамо и где идемо и шта нас чека тамо. Код њих не пролазе добро ни они који верно служе. Горди Албион, Енглеска империја, бори се за своје интересе до задње капи и туђе крви. Они су увек и пиромани и ватрогасци и увек тобож на репу догађаја, а све је под њиховом контролом, а нарочито мир и примирје које одговора њиховим стратегијским интересима. Да није интереса те Европе, ми не бисмо били ни пет година под Турцима, а не петсто година. Седамсто година они нас приносе на олтар Старог и Новог светског поретка. Тако је у 19. веку био још један наш велики Видовдан, Први српски устанак, под вођством вожда Карађорђа, који је скренуо на себе велику пажњу Европе, али без икакве помоћи. Као и битка на Косову; изузев што смо добили руску помоћ, енглеска штампа је писала „да је дивљи и примитивни народ (мисле на нас) устао против мултиетничке, мултиконфесионалне Турске империје.“ А енглеска политика је тако била конципирана да пре свега задрже Турску на Балкану, а од ње је, као главне империјалне силе тог времена, највише зависило поштовање људских права и слобода, што је истицао и потврђивао Вилијам Блестон, који је био пет пута премијер Велике Британије у 19. веку.
А били су, за ових више од двеста година, много присутни и веома утицајни у Цариграду, и за све геноциде које је починила Турска империја имају покриће у британској империјалној политици. Зато и нису проглашена злочином геноцида велика зверства над Јерменина, Грцима, Бугарима и Србима. Како примећујем, то су све православни народи, а које су притискали и налазили се у окружењу Цариграда, главне загонетке светске геополитике.
Затим иде нови Видовдан. И ко је кривац за Сарајевски атентат, који је Србе и Русе увукао у рат и страдање? Историчар Владимир Ђоровић каже да је „Млада Босна“ била по угледу на руске анархисте, Бакуњина, и Апис их је молио чак да не убију Фердинанда. Како се одиграо Први светски рат и да ли смо ми могли боље проћи? Замислите можда немогуће. Краљ Александар је само Божијом промисли спасао Србију, иако је сваки трећи погинуо. Шта је био њихов монструозни план, о томе пише професор Драгољуб Живојиновић. Прво су нам предлагали капитулацију. Шта би се догодило да смо их послушали?
Ми бисмо били мобилисани у аустријску војску, слани на прву линију фронта, где бисмо били топовско месо. А кад би нас ови тобож савезници ослобађали, казнили би нас што смо били на пораженој страни. Нису нам дозволили превентивни напад на Бугарску, да бисмо обезбедили несметано повлачење моравско-вардарском долином. А када је српска војска преко Призрена кренула пут Албаније, грчки краљ Филип радосно изјављује: „Србија више не постоји!“ Пошто је он био масон, видимо шта је био прави циљ енглеске империјалне политике у том рату. Кад је наша војска дошла на море, на Крф, Енглези су тражили од наше војске, од наше Врховне команде, да нашу армију трансформише у пет-шест дивизија, да их све пошаље на западни фронт. Краљ је то одбио, а они буквално побеснели. Српска војска је одлучила Први светски рат и покварила им све планове. Распала се Хабзбуршка монархија, Аустроугарска царевина, на коју су, као и на Турску империју, имали велики утицај.
Нас уби површност и заборавност. После Првог светског рата одмах су кренули са припремама за Други светски рат јер им није одговарао исход Првог. Мусолини је њихов обавештајац од 1919, а Анте Павелић од 1926. године. Ко је убио краља Александра и чији рукопис води до Марсеља и убиства, ако знамо да немачки није јер су Немци и Италијани били у великом сукобу до 1935. године, кад су Енглези увели санкције Италији и Мусолинију због напада на Абисинију (данашњу Етиопију) и одгурали их Хитлеру у загрљај? Све су то биле геополитичке игре које су нас затекле, о којима још нисмо донели праве оцене.
Онда иду два датума који не могу бити трагичнији у српској историји, а то су 25. и 27. март, нимало издвојени, а последично повезани. И зашто је Енглезима био потребан и 25. март? Зато што су хтели да изазову бес и мржњу Хитлера према Србима. Сви су притискали кнеза Павла да потпише Пакт, а сви су били енглески људи или плаћени за то. Сам пуч је спреман две године. До октобра 1944. године нису ни помишљали на опстанак Југославије, јер смо имали јак споразум из Јалте и Московски споразум Черчила и Стаљина. Све се сводило на то да Хрвати не настрадају због геноцида који су Енглези испланирали и извели. Али су на крају одиграли на Тита кога су све време рата куповали и ловили, и, коначно, њихова процена је била да Тито воли само Тита; частили су га Покретом несврстаних, чиме се Черчил јавно хвалио јер су и Египат и Индија енглеске колоније. Он је њима оставио Устав из 1974, да они имају лако решиву ситуацију кад он умре, а и Тито се направио Енглез, па је изјавио: „Чувајте ми Југославију као зеницу ока.“ Ранковић је смењен на миг Енглеза јер се није смело десити да Tито умре, а да други човек Југославије буде Србин. То се исто показало успоном и доласком Слободана Милошевића на власт. Ја тај период називам контролисана нестабилност.
Докле ћемо бити највећи понављачи историје? Мој највећи земљак, Светозар Милетић, пре сто педесет година је рекао „да ће Балкан уместо најлепшег врта Европе, остати вечити извор нестабилности, ратова и сукоба због преплитања интереса великих сила.“ Чија је та невидљива рука која је удружила и спојила Хрвате и муслимане више пута? Други светски рат и распад СФРЈ. Па, једноставно, муслимани су окренути истоку, као и ми, али Цариграду и Турској, а како су Енглези утицајни и присутни у Турској, лако се успостави овај непринципијелан савез.
Чим рат прође, креће се са другом причом и идејом. Више им не треба савез муслимана и римокатолика, него сад им је идеја да приближе римокатолике и православце, па говоре како смо ми исти хришћани, а никада нисмо били, нити ћемо бити, јер они немају крст у себи. И опет ћу споменути Светог владику Николаја, који је, гледајући кроз тамнички прозор, схватио да је та Европа тамница народа људских душа, да су Србија и Русија симбол симфонија народа и држава. Зато ми с правом у нашој литургији спомињемо благочестиве цареве и благоверне царице.
А живе су и душе косовских мученика палих за крст часни и слободу златну. Они су нама и посматрају нас, а ми морамо бити достојни њихове вере и жртве, да постимо, причешћујемо се, да учествујемо на литургијама и молимо се јер ћемо само вером и успоменом на душе косовских мученика заслужити царство небеско. Данас је управо тако, и безсудно и судно време, данас се губи или добија царство небеско јер се не могу служити два господара.
Драга браћо и сестре, велико је зло око нас и над нама; али нека, боље је, боље него да смо са њима.
Бог вас благословио.

ПРОФ. ДР ДУШАН ТУБИЋ

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Aнализа, Број 22

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: