Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Заступник Цркве и отаџбине

Изузетна је светост цара Николаја. У духовном смислу искупитељна жртва Спаситеља рађа подвиг било кога светитеља, а нарочито подвиг мученичких, који, по речима светог апостола Павла, представља продужетак ове жртве. Током целог свог земног живота, цар мученик у срцу је имао одлучност да понесе овај крст. „Може бити да је за спасење Русије нужна искупитељна жртва. Ја ћу бити та жртва. Воља Божија нека буде.“
Царица Александра исповеднички се сажртвовала свом супругу. „Ништа су наша страдања. Погледајте Спаситеља страдања, како је Он страдао за нас. И ако је то неопходно за Русију, ми смо готови жртвовати и животе и све.“
Родитељи, цар и царица, своју децу су васпитали да буду истински хришћани. И као жртву својој отаџбини принели су ангелоподобне царске кћери и дечака наследника, царевића. Сва седмочлана царска породица јединтвена је била и по телу и по духу. За нас проливененом царском крвљу, измолили су милосрђе Божије. И Русија, растрзана од непријатеља, буди се од тешког греховног сна.
Корице зборника „Нова чуда царских мученика“ краси необична фотографија из 1916. године. На њој су приказани господар и наследник. На лицима њиховим очитује се кротост, смирење, незлобивост, једноставност. И сијају љубављу која све побеђује. И још једна особеност ове фотографије: господар је одевен у официрску ратну униформу из периода Великог рата. На грудима му орден IV степена светог великомученика и победоносца Георгија, а и наследник је у ратној униформи. Готово у свим случајевима, када су људи у виђењу или у лаком сну угледали господара, он је био у војној униформи. Је ли то случајност? Не. За хришћанина случајности нема. Све што се дешава испуњено је смислом и значењем. Господар је за време свог земаљског живота свагда носио војничку униформу. Али зашто наставља да је носи после смрти, када је већ постао наследник Царства небеског и стекао благодат и мученички венац од Господа?
Одговор налазимо у самом имену његовом, које је у част светог Николаја добио на светом крштењу. Још од искони, народ је схватао значење имена овог светитеља. Николај значи „победитељ народа“. У Русији су говорили: „Николај је име знаменито, победи истоименито.“ Светитељ Николај је страшни борац против непријатеља Цркве и отаџбине. О томе сведоче његове иконе. У рукама држи мач и храм, чиме се симболише борба и заштита Цркве и Православља. Име које је носио господар Николај значило је и то да је њему у животу било дато да искуси мржњу у злобу, али истовремено су у том имену предсказане и борба и победа над њима.
Гледајући пропаст отаџбине, душа господарева прекомерно је страдала. Док је жив био, чврсто је бранио отаџбину. И сада у Царству небеском он наставља да се моли и заступа је. Свети оци уче да је Небеска Црква победничка, ликујућа; а земаљска војујућа. И лик руског цара – мученика и војника – представља сједињење созерцатељног молитвеног духовног живота хришћанина и делатне љубави у Христу, по заповестима. Без млакости, без равнодушне незаинтересованости за оно што се догађа у отаџбини, без хладнокрвног непознавања Истине и без греховног недостатка жеље да се Она пронађе.
Свети лик цара војника Николаја за нас има спасоносни значај. Он продубљује провалију између вере и неверја, између Христа и антихриста. Он обраћа богопротивну млакост или у огњеност вере, или у хладно неверје; раздељује на једну страну оно што је Христово, на друго антихристово. Припрема верне слуге Христу и ономе другоме.
Управо зато Свети цар и куца на наша још неокамењена срца и јавља се одевен у војничку одећу. Тиме нас подсећа да је земаљски живот вечита борба против духова злобе у поднебесју, да је вера без дела мртва и да се хришћанин не може спасити ако није војник Христов.
Преподобни Лаврентије Черњиговски својим духовним чедима је често понављао: „Ко је кукавица и страшљивац, тај није војник Христа Бога.“
Цар је увек носио војну униформу и тиме је желео да нагласи значај војничког служења држави. И овоме се пројављивала његова љубав према отаџбини. Та љубав, пожртвована до самозаборава, целога га је испуњавала. За нас је господар узвишени пример верности отаџбини. Дубок је и дирљив садржај војне књижице која се налазила у његовој војничкој торби, где је у одговорајућим рубрикама својеручно написао:

Николај Александрович Романов;
На служби: од 6. маја 1884. године;
До када: до смрти (до крсне смрти, додајемо ми);
На ком је сада задатку: стрелац од 24. октобра 1909.
Занимање: домаћин земље руске.

Кад је узишао на престо, господар император оставио је за собом дужност командира Првога батаљона телесне гарде Преображењског пука и остао је у чину пуковника, у коме се задесио у тренутку смрти свог родитеља, његовог царског величанства Александра III. Армија и морнарица поднеле су молбу његовом величанству да себе произведе у чин генерал – мајора и адмирала. Међутим, цар име је одговорио: „Ја чувам чин који сам добио од покојног императора, мога оца.“
Све до своје мученичке смрти господар је с чашћу носио једноставну војничку официрску кошуљу на којој су биле извезене еполете са царским монограмима Александра III, на грудима орден Георгија победоносца.

ТАТЈАНА ГРОЈАН
Превод: Јаков Јаковљевић

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Број 22, Тема броја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: