Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Краљевски комплекс – српски Версај

Дворски комплекс на Дедињу, или како га многи зову српски Версај сведочанство је прошле епохе, њених падова и успона. Иако га је подигао краљ Александар Карађорђевић у народном сећању остао је више упамћен по другим „монарсима“ Јосипу Брозу и Слободану Милошевићу. До скора дворски комплекс је био затворен за јавност, али вољом садашњих станара могуће га је обићи у организованим турама.
На улазу у дворски комплекс пред огромном капијом дочекује нас жандармерија која проверава све документе и упућује нас на пут ка Белом двору. На улазу у двор налази се зграда дворске страже која се и данас делимично користи за потребе жандармерије.
У близини дрвореда црвеног кестена који води до Белог двора налази се гроб Даворјанке Пауновић Зденке. За њу се веже доста прича од којих је најзанимљивија она да је била једина права Титова љубав. Умрла је под мистериозним околностима 1946. године. Занимљив податак је да је Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића, Даворјанкина сестричина. Парк у дворском комплексу је предивно уређен, а приликом његовог пошумљавања коришћене су различите технике тако да су неки делови слични правим шумским пространствима, док су неки у савршеном реду.
Налазим се испред Белог двора, импресивне грађевине која плени својом лепотом. Краљ Александар Карађорђевић је непосредно пред Марсејски атентат наложио његову изградњу желећи да он постане резиденција његових синова. Нажалост није дочекао његов завршетак. Двор је довршио и опремио уметничким делима принц Павле Карађарђевић који се и уселио у њега са својом породицом.
У приземљу двора налази се централни хол оплемењен уметничким делима великих европских сликара као што су Симон Вије и Никола Пусен. У средишту је портрет краља Александра дело великог српског сликара Паје Јовановића. У просторији се налази и концертни клавир, као и кинески параван са мотивима живота кинеске породице, изузетне уметничке вредности. Велики салон је засигурно најпознатији део краљевског компекса. У њему се налази чувена гарнитура Луј XV у чијем је саставу чувено „Слобино канабе“ на којем је примао стране делегације. Поред њега је и камин испред кога је обнародовао да је НАТО пакт „побеђен“ 1999. године. Нисам пропустио прилику да испробам удобност „Слобиног канабета“.
У малом салону се редовно одржавају и изложбе, тако да смо овога пута могли уживати у изложби о краљици Марији.
Једна од четири краљевске библиотеке се налази у Белом Двору. Поседује око 2000 књига.
Импресивна трпезарија са 42 места показује сву раскош краљевског двора. На зиду се налази колекција порцеланског посуђа краљице Марије, а трпезарију красе и слике Ђуре Јакшића и Стевана Тодоровића.
Први спрат двора није отворен за јавност.
Крећемо ка Краљевском двору и успут наилазимо на споменик совјетском војнику. У близини се налази и Сламната кућа најстарија зграда у комплексу подигнута за време радова на двору. Једина грађевина која се не уклапа у амбијент је стаклени спа-центар који је био намењен за релаксацију Јосипса Броза, али никада није пуштен у функцију. Краљевска кухиња се налази одвојено од двора пошто краљ Александар није желео да се у двору осећа мирис приликом спремања хране. Занимљиво је то да се храна из кухиње до двора допрема тунелом дугачким 90 метара.
Краљевски двор је велика и репрезентативна вила грађена у српско-византијском стилу. Архитекте су биле Живојин Николић и Николај Краснов. Двор је изграђен у периоду од 1924. до 1929. године личним средствима краља Александра. У двору су живели краљ Александар са породицом, доцније краљ Петар II, а данас у њему живи престолонаследник Александар II Карађорђевић са супругом Катарином.
Преко пута двора налази се огроман базен, који тренутно није у функцији. Поред базена налази се чувена скулптура Историја Хрвата, Ивана Мештровића, коју је краљ Александар наручио да би ојачао међунационалне односе у тадашњој Краљевини Југославији. Колико је успео у томе видимо данас. У склопу двора налази се и капела Св. Андреји Првозваном која и дан-данас не поседује електрично осветљење већ искључиво свеће. Доласком комуниста на власт претворена је у магацин, све до доласка цара Етиопије Хајла Селасија који је инсистирао да се помоли у њој. Тада јој је враћена права функција, али одмах после одласка Селасија опет је претворена у магацин. Доласком престолонаследника Александра црква је рестаурирана и поново је у фунција. Упечатљива је фреска Господа Исуса Христа у куполи са рупом од метка на челу. Тај пуцањ је изведен одмах по ослобођењу од Немаца, када је и један део икона из капеле покраден.
Унутрашњост Краљевског двора је раскошна и импонзанта. Салони се ређају једни за другим. Најпознатији је плави који је добио име по боји тепиха. Својом лепотом привлачи и златни салон са златном таваницом. У салонима се чува неколико вредних уметничких дела, а једно од највредних је скуптура Ивана Мешторића. Мала и велика библиотека пренуне су старих издања књига у прелепом повезу. Библиотеку краси и прелепи глобус.
Спрат и поткровље су приватне просторије и апартмани краљевске породице и њихов обилазак није дозвољен.
Најупечатљивији део Краљевског двора је подрум. Направљен је за приватна дружења краљевске породице. Најлепши део подрума је салон који је назван чаробни. Осликан је елементима руске митологије. Поред њега се пре Другог светског рата налазила винотека коју је Јосип Броз претворио у собу за играње билијара. Поред ове просторије налази се соба за пушење са столом за картање. Посебно занимљива је соба шапата у којој су причане највеће тајне. На зиду ове собе налази се фонтана која на окрет кључа пушта млаз воде, тако да људи у осталим просторијама не чују од млаза, шта се прича.
Део чаробног салона је први приватни биоскоп у овом делу Европе. Користили су га и краљ Александар, као и Јосип Броз.
Напуштајући дворски комплекс не може се отетети утиску лепоте, раскоши као и духу историје који се овде налази. Ко зна колико се још тајни крије у историји овог здања. Исто тако краљевски комплекс показује и честе обрте у нашој историји. Направљен да буде дом краљева, постао је резиденција оних који су се борили против њих. На нама остаје само да ово здање чувамо и поносимо се нашим Версајем.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Број 22, Култура, Репортажа

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: