Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Молитва за цара

Кроз историју многи велики синови Русије и Србије су се бавили руско-српским везама. Проникут православним погледом и осмишљен однос оставили су својим потомцима велики синови братских народа – Ф. М. Достојевски са руске и Свети владика Николај са српске стране.
Са великом љубављу српски Златоусти владика Николај писао је о цару мученику Николају изједначавајућу његову жртву са жртвом Св. кнеза Лазара.
Знам да после сваког текста о братским везама Срба и Руса обавезно долазе добронамерни коментари, али и реплике зломислећих. Србима је тешко да забораве чињеницу да је Руска империја зарад својих геополитичких циљева за своје љубимце поставила Бугаре, као и допустила да Аустро-угарска присвоји Босну и Херцеговину. За разлику од тога српски добровољци и војска под командом кнеза Милана Обреновића убеђеног русофила, су учинили велику велику ствар у борби са Турцима.
Уколико би Срби желели да схвате суштину историје неопходно је да као аксиом схвате једну фундаменталну чињеницу.
Империја (царство) није велика само по својој величини. Империја је дужна да испуни задатак живота на једном цивилизацијском простору. На том простору неопоходно је да спроведе одређени корпус идеја. Практично у идеји „Трећега Рима“ хтело се створити једно идејно и економско пространство у коме би уједињавањем различитих националних карактера био обезбеђен заједнички живот.
Са духовне тачке гледиштаимператорска политика Русије је како би идеолози симфоније цркве и државе рекли „спољни зид цркве“.
Схватајући то добронамерни Срби морају схватити да је политика руске империје била другачија од осталих и да се доста разликовала од политике „обичних“ држава.
У вези са тим ја бих указао на критике и критичаре руске царске политике у две чињенице, што Срби никада не би требали да изгубе из вида.
Прво, Русија је ушла у рат са Османлијским царством. То није урађено само због борбе за мореуз већ и у име љубави и саосећања према својој браћи. Русија је одлучно желела да се прекине са турским злочинима над православним Словенима на Балкану. Срби никада не би смели да забораве да је за ослобођење Балкана од дивљих туских хорди свој живот дало 40 000 најбољих синова Русије.
Говорећи о „дивљим турским хордама“ ми не мисимо на званичну туску администрацију. Међутим турска администрација од најмањег чиновника па до највише власти била је прожета корупцијом. Ипак са османлијама православни Словени Балкана су ипак научили живети.
Но, после пораза Шамила из руске империје у Турску је прешло око 100 000 Черкеза, који су распоређени као чланови турске администрације на Балкану. Живот на Балкану Черкезима је одговорао. Черкези су улазили у хришћанске домове, малтретирали их, а онима непослушним одсецали су главе. Исто као што су радили и руским младићима.
По томе су и нерегуларни одреди Черкеза добили име башибузици (у буквалном преводу са турског башибузук значи одсечена глава, прим. прев.).
А шта за то време ради просвећена Европа?
Французи су се за то време толико сродили са Османлијама да турске пешадијске униформе изгледају потпуно идентичне као француске униформе у Африци.
Када Срби више нису могли да трпе насиље башибузука обраћају се Русији. Цару Александру II je психолошки тешко да се усуди на овај потез зато што се његово ступање на престо поклопило са капилацијом Русије од Енглеске и Француске у Кримском рату.
Друга чињеница коју Срби не смеју да забораве је велика жртва Св. цара Николаја. „Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја“, напомиње Свети владика Николај, „Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот.“
Са особитом љубављу и поштовањем Свети владика Николај упоређује жртвовање Светог цара Николаја са жртвом српског кнеза Лазара:
„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разуму.
Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“
Ове речи треба да зна сваки Србин који размишља о уласку Србије у НАТО. Улазак у НАТО би био велики пораз величанствене српске историје, као и пљување по жртви Св. цара мученика Николаја.
Велики руски геније Ф. М. Достојевски је са великом љубављу писао о руско-српским односима. Овде бих цитирао његове речи о „две Србије“ које су актуелне и дан-данас. Јер све што је прожето еванђелском љубављу никада не застерева.
„Нас Русе са Словенима ништа не може раздвојити. Постоје две Србије. Србија виших слојева-горка и неискусна која ништа није проживела, а ни урадила, али са својим интригама и партијама својим пороцима онемогућује било какав политички и национални развој државе.
Народ у Србији, јер је Србија народна држава, за разлику од виших слојева Русију сматра за свог спасиоца, а руског цара сунцем и гаји велику љубав према Русима.
У закључку хоћу да кажем да неће проћи много времена док се не појави нова снага патриотских Срба. Они ће памтити Русе који су дали живот за њихову земљу. Велики руски дух оставиће траг у српској души, из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава. То ће убедити Србе да је руска помоћ била без користи, као и да Руси немају намеру да поробе Србију.“
Са овим речима Достојевског повезана је једна иницијатива коју бих поделио са читаоцима. Идеја је добила благослов једног благочестивог српског игумана.
Недавно приликом ходочашћа по српским манастирима разговорао сам са једним благочестивим српским игуманом о руско-српским односима. Рекао сам тада да је успостављање дипломатских односа између руске и ватиканске дипломатије на дан празновања Св. Александра Невског довољан знак сам по себи.
Познато је да је Свети Александар Невски симбол руског цивилизацијског избора. Он је још као сасвим млад уз Божију помоћ морао да изабере мање зло од два избора. На моје речи мудри игуман је одговорио:
„Зашто се Србија не моли да добије Цара? Зашто српски народ на дан страдања Свете царске породице не организује крсни ход са молитвама своме заштитнику и спаситељу цару Николају? Цар се мора заслужити. Цар се од Бога мора измолити.“
Ове речи српског игумана желим да пренесем што већем броју српских игумана, свештеника, удружења, и до што већег броја српских срца. И већ у овој години, ако Господ благослови 17. (4. по старом календару) јула на дан страдања Свете царске породице биће окупљена велика литија и народно сабрање како би узнели молитве Господу и цару Николају за спас српског народа. Тако да би се на делу показале речи великог православног генија и пророка Ф. М. Достојевског: „Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава.“
Немам илузија у вези организације ове иницијативе. Они који се злобно смеше, неће нас обесхрабрити. Поред „српског вишег слоја“, како каже Достојевски постоје и „Срби горућих срца“.
Да би се измолио Цар, потребно је од нечега почети.

ПАВЛЕ ТИХОМИРОВ
Превео са руског: В. П.

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Број 22, Тема броја

1 коментар »


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: