Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

О осуђивању

Jедан од најчешћих грехова са којим се срећемо када хоћемо да поведемо рачуна о свом унутрашњем духовном животу је осуђивање. Он узима данак и од најслабијих и од најјачих, и од почетника у духовној борби и од ветерана.
Видимо нешто, чујемо, осетимо-донесемо свој закључак на основу своје логике и свога искуства, а да и не знамо добро ту особу, ни њене разлоге, ни њену ситуацију. Да би човек исправно расуђивао о другој особи он мора да је воли и поштује да би је на исправан начин доживео и да би се та особа пред њим отворила и цео њен живот. Мора да се смирује пред том особом као пред светињом која му је подарена од Бога, јер кад се човек смирује он боље сагледава. Он онда не расуђује преко свог рационалног, ограниченог разума који нема увид у целокупност ствари, него расуђује духовним умом који му се отвара кад се ум смирава и сабира у срце. Како је рекла лисица у „Малом принцу“ да се срцем најбоље види, да се једино исправно види срцем. Срце-не као сентименти, већ као срж човековог бића у коме је сабран ум и целокупност бића.
Често пута човек расуђује о другом човеку на основу свог искуства, а то искуство није искуство и тог другог човека. Често пута тај други човек има сасвим другу логику и начин живота и приступ, па и васпитање, а да не говоримо и о генетским разликама које и не зависе од самог човека него од тога шта је он у себи добио од својих родитеља у наслеђе. Ми можемо, на пример, да осуђујемо неког што је склон различитим пороцима, а не знамо да је то добио у наслеђе од родитеља и да је њему потребна много већа борба да победи то него некоме ко је рођен од кротких, финих, целомудрених родитеља. Често пута не знамо ни шта се све десило том човеку у току живота, зашто је сад такав какав је. Наравно да не треба сад да изигравамо психологе па да проучавамо сваког понаособ, али треба да се погрузимо са смирењем у срце да осетимо тог човека и са дубоким поштовањем да приступимо. Као што приступамо Светом Причешћу („Са страхом Божијим, вером и љубављу…“) тако треба да приступамо и сваком човеку, јер је и тај човек део Тела Христовог, а он је уједно и део мене самог, јер сам и ја подложан разним гресима, ако не тим, онда неким другим, а увек се дешава да ако осуђујемо, обавезно после тога ми сами упадамо у исте грехе или нам је допуштено од Бога да нас нападну исте такве врсте помисли тог истог греха који смо осудили код другога. То је Бог по Милости Својој тако уредио да би схватили друге и да би били милостиви према другима, а уједно нам је то дато и као испаштање на земљи уместо испаштања на небу зато што не умемо да се покајемо за тај грех па да престанемо. То значи да нам је Бог опростио тај грех ако већ овде пострадамо од исте ствари за коју смо неког осуђивали, јер Бог не кажњава двапут за исто. Да нема тога ко би прошао на првом митарству где се испитују греси учињени речима, мислима. Хоћу да кажем да то није казна од Бога него знак помиловања да не би страдали на небу за то.
Вероватно да је грех осуђивања распрострањенији у нашем веку због пораста рационализма, смањења вере. Наш разум, када није смирен у уму Христовом, он је остављен више својимприродним својствима и нема благодатне моћи да сагледава целокупност ствари, да поима суштину ствари, што му се даје као дар када изађе из своје самодовољне ограничености, и погрузи се у ум Христов.
Та ограниченост људског ума није само последица његове створене природе, него много више последица пада у Рају, његовог одвајања од Бога, Који једини све зна и све исправно расуђује. Онолико колико се смиримо пред Богом и пред људима толико истински и знамо исправно. Колико изађемо из себе, из свог рационалног мишљења и заћутимо пред Тајном Божијом и светињом другог човека, толико ћемо и познати Бога и другог човека, толико ће нам се открити истина. Истина улази кроз чисто стакло. Док год има наших мисли, подозревања о некоме, ми не можемо да знамо истину о том човеку, ма колико мислили да знамо, и у опасности смо не само да осуђујемо него и да клеветно доживимо а онда и да оговарамо и да то лажно мишљење преносимо другима,и да се круг обмане шири, и од једне наше мисли многи да пострадају, на земљи-највише тај кога смо погрешно просудили, а на Небу-ми сами који смо сами пали у грех и ширили га даље, и можда с тиме упропастили нечији живот.
Када осуђујемо, ми узимамо улогу Бога, Који је Једини Судија, и Који Једини треба и може да буде Судија, јер Он Једини све зна о свима нама. И боље је за све нас да пустимо Богу да нам суди, јер је Он Љубав и Милост и Истина и јер Он као Небески Отац и Створитељ води бригу о свима нама и свима жели Вечно Спасење.
Уопште, та потреба да гледамо у друге-шта они раде, мисле, говоре, долази од тога што у том трену ми сами нисмо у потпуној сабраности и окренутости Богу, нисмо у том стању целовитости, у коме је ум у дубљем смирењу и сабран у срце, а воља прати такође тај порив душе за целовитошћу, и сва је у послушности Духу.
Чим крене нека мисао док је човек у том сабраном стању, значи да је тог трена његов ум изашао из смирења, из те дубље сабраности у Богу, и да је почео да умује по палој природи, по разуму, који је рационалан, а не по духовном уму и расуђивању, које му се даје кад је у дубљем смирењу, Христовом смирењу. Чим крене мисао, значи да је човек изашао у том моменту из загледаности у Христа и почео да се окреће себи. Значи да је изашао из оног стања «стајања пред Богом, стајања пред лицем Божијим» како називају Св. Оци ту сабраност у Богу и тај осећај свеприсутности Божије (и у исто време заборава на себе самог, оно што зову „немрзећа мржња према себи самом“), значи да се окренуо себи и свом ограниченом уму и расуђивању, које је пуно незнања, гордости, сујете, самољубља…итд, а то му се десило зато што се у једном трену погордио, придао значај самом себи, имао је покрет ума ка самоме себи. Да би се сачувао у том стању дубљег погружења у Богу, мора да згази себе до самозаборава, да нема ниједан покрет ума ка самоме себи, да не придаје себи важност, да заборави на себе.
Како каже Псалмопојац Св. цар Давид у 18. Псалму, стих 14-15: „И од туђих (грехова) сачувај слугу Твога, да не овладају мноме, тада ћу бити непорочан и чист од греха великог. И биће Ти угодне речи уста мојих, и размишљање срца мога пред Тобом заувек…“

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Број 22, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: