Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Револуција духа

У Србији већ одавно не цветају руже. Истрошена државна политика, празна обећања и свеокупно разочарење у систем, размишљање је просечног Србина. Политичка елита већ одавно одрођена од свог народа живи у облацима причајући бајке о бесплатним акцијама и сличним неподобштинама. Целокупна економија земље зависи од страних донација. Готово ништа се не производи, док радници покојних индустријских гиганата секу прсте, закивају ексере у шаке и умиру од глади.
То је тај 21. век у којем неће бити глади, болести и криминала. Представници Академије наука својеврсног герантолошког центра ћуте и не оглашавају се док људи умиру од глади. У парламенту седе исти такви сенилни старци са платама од којих се обичном човеку заврти у глави.
Пијане и дрогиране будале трче улицама са заставама Србије карикирано певајући четничке песме показујући свој „патриотизам“. Преко седамдесет посто Срба не зна како иде текст њихове химне, а већина и признаје да их то уопште не занима.
Светли примери славних предака одавно су заборављени. Што би нас занимало уопште ко је био тај војвода Мишић или Драгутин Гавриловић, када можемо знати како изгледа доњи веш неке примитивне естрадне „звезде“. Већина ће и прокоментарисати: „Будале, дале су живот за неке идеале. Кога то још занима данас?!“ И, у праву су, кога то још занима данас.
Они који су задужени да просвећују народ у највећем су мраку. Једна учитељица без трунке стида на питање ко је био компоновао српску химну одговара: „Ко ће га знати, неки Хрват“. У истој анкети поменута учитељица открива да је највиши врх Србије Триглав. Има и горих. Апсолвент права сматра да је композитор химне Србије Кемиш. Управо такви ће сутра нашу децу „просвећивати“. Стога није за чуђење што данашња деца у својим писменим радовима уместо интерпункције стављају смајлије, а највиши интелектуални домет им је просто-проширена реченица.
Такви ће сутра да владају нашом државом. Клинци који знају да више вреди украдени це-де плејер из комшијиног аутомобила него цела плата његових родитеља.
За то време са телевизије нам се смеше политичари обећавајући светлу будућност чим будемо испунили то и то, чим будемо ушли ту и ту. Међутим нема нама светле будућности док нам криминалци управљају државом а док се њихови противници грозничаво боре да дођу на исто то место како би још горе ствари чинили.
Потребна нам је нова револуција. Не, револуција крви, већ револуција духа. Да се зна као у оној народној ко траву коси, а ко воду носи. Да се зна ко је заслужан да буде нуклеус националног духа, а ко заслужује робију. Потребна нам је и културна ренесанса. Да упориште буде музеј и позориште, а не „Гранд“ и сплавови. У супротном појешће нас историјски мрак, а ми ћемо да живимо и даље у густој помрчини.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Број 22, Колумна

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: