Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Српско здравство – лечење или мучење

Сви знамо ону дивну народну пословицу да је здравље највеће богатство. Срећан је онај који веома ретко иде код лекара. На жалост, таквих је веома мало. Судећи по препуним чекаоницама испред ординација лекара, не би се могло закључити да смо баш нека здрава нација. Имам ту несрећу да морам, као хронични болесник, сваког месеца да идем у мој дом здравља по редовну терапију. Ако мислите да је то рутински одлазак, варате се. Прво морам преко кол-центра да закажем код мог лекара да ме прими. Е, ту наступају муке.
Оног момента кад уђем у чекаоницу, позли ми од загушљивог ваздуха. Не дај Боже да се отвори прозор, убиће их промаја. Следеће, сестра на шалтеру, док се расправља са колегиницом ко ће и када ићи на годишњи одмор, коначно узима моју књижицу и онда-чекање… Не волим да седим до било кога, јер та особа одмах, као да је у некој обавези према мени, почиње разговор о својој болести са свим детаљима и најисцрпнијим медицинским налазима. Притом се чуди колико сам нељубазна, недруштвена. Због тога седим тако да изгледа као да сам подигла невиљиви зид око себе и зурим у празно… Али, то је тако само наизглед. Неминовно ми пред очима искрсавају слике из једне друге чекаонице, оне на Ветеринарском факултету. Имам пса-птичара, моју драгу Беку и кад се разболи водим је њеном „чика доктору“ ветеринару Вањи. Чим Бека неће да поједе ни парченце меса, њушка топла, зна се, идемо да потражимо помоћ и лек за њену бољку. Улазимо у чекаоницу! Једна девојчица држи у крилу маче, једна бакица неко мало кученце, увијено у шарени шал; младић са вучјаком поред ногу и једна девојка у тренерци која држи нешто мало, сићушно у замотуљку коме тихо нешто шапуће. Седам на прву празну столицу, Бека поред мене препаднута; гледа ме оним лепим, верним псећим очима и повремено задрхти. Неки спокојни мир влада свуда око нас. Милујем моју Беку по глави и покушавам да је умирим пред улазак у ординацију.
Из ових сећања прену ме звук мог имена и ја уђох у ординацију моје докторке. Али ње нема, седи нека друга докторка и не гледајући ме, пита зашто сам дошла. На мој одговор да ми треба редовна терапија и упут за специјалисту због мојих дисајних проблема, она као да доби неки напад беса и поче да виче: те она ме први пут види, не може то тако, зашто не сачекам да се моја докторка врати са годишњег одмора и све то понови два пута. Седела сам скамењена од изненађења, ни до речи не могу да дођем а и тако збуњена шта би јој рекла. Некако се прибрах и рекох да ја морам код мог лекара, извињавам се што је тако, али, ето, морам…. На крају, добијам рецепт и упут и некако изађох из ординације.
У апотеци, док чекам да дођем на ред, опет ми пред очима чекаоница на Ветаринарском… Улазимо у ординацију; Бека једва хода, не толико од болести колико због страха. Широки осмех ветеринара Вање, оне тихе умирујуће речи, а пре свега његово препознавање моје Беке и добродошлица са којом је пита „шта је лепотици Беки“, стварно је фасцинантан. Полако, примећујем, Бека долази к’ себи, опуштенија је а њен „чика доктор“ у том часу каже да ће добити једну „боцку“- инекцију али да је „ништа неће болети“. На крају, Вања гледа у Беку и каже јој да дође код њега за седам дана на контролу. Замислите, он не каже мени да је доведем, не обраћа се мени, он то каже Беки. У том часу, свесна сам да присуствујем нечем пуном љубави и поверења. Бека му лизне руку!
Тог момента кад се нисам срушила. Некако сам се прибрала, захвалила и пошле смо кући. Идемо полако стазом Карађорђевог парка а мени се плаче јер сам пожелела да и мене лечи наш драги „чика доктор“ Вања, ма не само мене, него и моју децу.
Ето, драги моји читаоци, просудите и сами где и чији пацијент је боље бити. Извињавам се оним лекарима који су, не само стручни, већ и љубазни према својим пацијентима.
Знам и оне лекаре који су надчовечанским напором и великим пожртвовањем успевали да свом пацијенту спасу живот. Њима није потребна Хипокритова заклетва, њихова заклетва је људски живот. Оно што је највредније и најдрагоценије. Да је више таквих лекара! Да ли је то мало?

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Advertisements

24. јула 2011. - Posted by | Број 22, Друштво

1 коментар »

  1. Поштована госпођо Станисављевић, дирнула ме је Ваша прича. Као лекар, педијатар, осећам потребу да напишем коментар на Ваше писмо, али и да изнесем своје мишљење на тему српског здравства које можда неће у свему бити истоветно као Ваше.

    Споменули сте кол-центар, који морате да позовете да бисте заказали преглед код Вашег лекара. Моје лично мишљење је да је то одличан начин да добијете свој термин за преглед и разговор са лекаром, под условом да није у питању хитан случај. Обзиром да сте хронични болесник, а да сте од свог лекара желели терапију и специјалистички упут. онда је заказивање прегледа у неком разумном року преко кол центра одлична ствар. Наравно, добијени термин мора да се испоштује (осим ако није у питању хитан случај). Ово је у у неким земљама у нашем окружењу веома добро решено.
    Споменули сте загушљиву чекаоницу. Опростите, али то је резултат сујеверног страха многих особа (и пацијената) од промаје. То није кривица особља здравствене установе. Страх од промаје је толики да неки пацијенти чак и од лекара у ординацији захтевају да затвори прозор !!! Отварање прозора је ствар договора пацијената у чекаоници.

    Понашање докторке у ординацији нема оправдања и за сваку је осуду, али….. хајде да покушамо јој признамо бар две олакшавајуће околности пре пресуде. Прва, могуће је да сте јој тог дана били педесети пацијент. Треба имати много, много стрпљења, снаге, воље , па издржати толики напор и притисак. Докторки је, могуће, остављено свега 5 или 10 минута за разговор са Вама, јер чекају други, заказани пацијенти. Можда је докторки свемоћна бирократија прописала да прегледа дневно по 50-60 пацијената,а то је 7-8 пацијената за 1 сат рада. Који чудотворац то може да постигне? Верујем да ветеринар који лечи Вашег љубимца, др Вања, нема обавезу да дневно прегледа толико пацијената. Др Вања има довољно времена да посвети пуну пажњу и љубав Вашем псићу. Да не говорим о томе да ветеринарске услуге нису бесплатне, па су гужве и чекање знатно мањи. Ово, наравно, не ослобађа поменуту докторку од кривице због нељубазности и вике . Друга олакшавајућа околност за докторку би могла да буде то да она, увидом у Ваш картон и Ваше здравствено стање одређује Вашу терапију и одлучује да ли и ком специјалисти треба да Вас упути. Савестан и одговоран лекар ће испунити Вашу жељу за прегледом код одређеног специјалисте само ако за то постоји оправдана индикација. Мислим да би овде било добро саслушати и другу страну.

    Сразмерно улагању у њега, српско здравство је добро. Можда је сваки неплаћени порез (мислим на оне који могу, а неће да га плате) и сваки неиздат фискални рачун управо закидање од квалитета здравствене заштите.

    Проблема са финансирањем здравствених услуга, поштована госпођо Станисављевић, на Ветеринарском факултету вероватно нема. Свака услуга има своју цену и плаћа се одмах.

    Желим свако добро Вама, свим читаоцима „Гласа са Цера“ као и Вашем псу Беки.

    др Мирко Мрђен, педијатар

    Коментар од Mirko Mrdjen | 27. јула 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: