Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Нови број „Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 23 броj „Гласа са Цера“. Са овим бројем улазимо у четврту годину издавања листа. Хвала Вам на честиткама! Трудићемо се да у будућности будемо још бољи и да у потпуности оправдамо Ваша очекивања!
Тема овога броја је посвећена догађајима у Сребреници. Не заборавите да пишете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова и желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст пошаљете мејлом или да га одштампате. Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 23 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 062/979-9707 и мејлом на glassacera@gmail.com, опширније информације о претплати погледајте овде. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и интернет сајту, о томе погледајте овде. Следећи број „Глас са Цера“ излази средином месеца новембра.

УРЕДНИШТВО

Advertisements

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Наша издања, Обавештења | Оставите коментар

Велика опомена

Живимо у вероватно једном од најтежих периода српске историје. Чини се да не видимо куда идемо, а шта више као и да не желимо да нам боље.
Део територије наше државе је насилно окупиран, наши сународници у региону су дискриминисани и већини њих је забрањен повратак на своја вековна огњишта. Злочини који су вршени над нашим народом у последњих неколико деценија су или значајно умањени или потпуно прећутани, док су злочини који су починили Срби прувеличани или тотално измишљени. Управо због тога тема овога броја је посвећена недавним догађајима у којима је наш народ оцрњен и проглашен за геноцидан. Да ли је то истина видећете у ексклузивном разговору са истраживачем Александер Дорином.
Економија је на коленима, степен незапослености на огромном новоу, а чак и они који раде примају мизерне плате, недовољне за било какво преживљавање. Тренд занемаривања било какве помоћи земљорадницима је настављен. Сељаци су остављени на цедилу, а већина становника ове земље их се и стиди, заборављајући да смо до пре неколико деценија били земља која је позната по својој пољопривреди.
Политичке партије су већ одавно одрођене од народа и воде бригу само о својем интересу. Културни посленици се стиде свог српског порекла и своје традиције, а уместо да просвећују народ они „увозе“ ствари које су већ превазиђене и несвојствене нашем духу.
Из године у годину све смо старија нација. Новорођенчад су постала ретка појава. Годишње се изврше десетине хиљада абортуса, а они који ову појаву критикују никада нису прстом мрднули како би ово спречили и помогли младим родитељима. Породица, нуклеус друштва је разорена.
Тешко је пронаћи било какав позитиван начин да се извучемо из набројаних проблема. Моје мишљење је да би породица и породично васпитање требали да постану основа за препород нашега друштва. У основним школима би требао постојати обавезни предмет о породици. Младима, који су наша будућност, треба улити осећај љубави и поноса према нашој прелепој земљи. Треба их научити да се поносе својом витешком историјом, а не да потпадају под манипулације појединаца који желе да што више оцрне наш народ. Ми старији требамо да се окренемо традицији која се преплиће са будућношћу, да задржимо и ојачамо наш православни дух који је и до сада непогрешиво водио наш народ кроз векове на овом благословном простору.
Подизањем нашега центра и храма Св. цара Николаја ми смо обезбедили простор, својеврсну оазу у овом узбурканом времену, у којем ће млади моћи да се упознају са нашом богатом историјом, традицијом и културом. То радимо и преко овога листа који са овим бројем улази у четврту годину излажења. Комбинујући друштвене, духовне, историјске и културне теме са много разговора и анализа ми смо створили прави часопис за духовни и национални препород. Тако ћемо и наставити, са надом да ћемо бар малим делом допринети изласку из овог тмурног и конфузног времена за наш род.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Уводник | Оставите коментар

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део)

Лажи и манипулације сребреничког мита

Спомен соба српских цивила у Братунцу

Господине Дорин, од 1995. године бавите се независно и самоиницијативно дешавањима у Сребреници. Објавили сте до сада две књиге о Сребреници. Шта Вас је мотивисало да се тако интензивно бавите Сребреницом, о чему се тачно писали, и који су Ваши закључци после свих година истраге?
Пратио сам од 1991. године начин на који западни медији обавештавају, или, боље речено, дезинформишу своју публику о ратовима у бившој Југославији. Постало ми је врло брзо јасно да они, благо речено, цртају једну црно-белу слику о тим сукобима. Ширили су годинама неистине и полуистине. Трагедија је у томе што су све те лажи биле искључиво на штету српскога народа и српских политичара. Западни медији никада нису ширили пропаганду против Хрвата, босанских муслимана или Албанаца, него једино против Срба. Кроз Запад је прошао један невероватан талас антисрпске пропаганде, који је многе људе инфицирао вирусом мржње и предрасуде против Срба. Тако нешто после смрти Гебелса и краја нацистичке Немачке нико није могао да очекује.
Ступио сам у контакт са разним критичким новинарима и активистима широм света који су обавештавали о тим манипулацијама, иако се, нажалост, мора рећи да су они о томе могли да пишу само у мањим и независним новинама и часописима који немају велики тираж, тако да резултати њихових истрага никада нису могли да дођу до једне веће масе људи.
Годинама сам скупљао њихове анализе, док ме једног дана један познаник није питао зашто не искористим све те документе и податке и напишем књигу. На крају сам управо то учинио. На немачком језику сам 1999. године издао своју прву књигу о западно-медијским манипулацијама у току југословенских ратова, која се зове „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ („Небесима крстари туђи бог“). Немачка издавачка кућа „Ахриман“ из Фрајбурга је 2001. године издала други тираж.
Сребреница ме је увек посебно занимала, зато што је она врхунац расистичке антисрпске пропаганде. Знао сам увек да званична верзија догађаја у Сребреници, односно верзија владе Алије Изетбеговића и његових савезника у Вашингтону, не може да буде истинита. Јер што би неко баш о Сребреници говорио истину, када је паралелно непрекидно лагао о другим аспектима и дешавањама у току ратова у бившој Југославији? Годинама сам пратио независне журналисте и друге људе, и оно што су пронашли и писали о Сребреници. Скупљао сам и проверавао све те податке као делове мозаика, док ми једнога дана цела слика није била сасвим јасна. Морам да додам да сам и сам много пута био у региону око Сребренице, где сам причао са људима, скупљао изјаве, податке и сликао споменике, спомен-собе и гробља, итд.
Једног дана ме је поново једна особа, овога пута једна независна новинарка из Немачке, питала што не напишем књигу о истини у Сребреници. Поново сам сео за рачунар и једно годину дана непрекидно писао. Издавачка кућа „Каи Хомилиус“ из Берлина је показала интерес, и тако смо књигу крајем 2009. године издали на немачком језику. У тој књизи се бавимо чињеницама које доказују да је тврдња да је армија Републике Српске убила негде око 8000 босанских Муслимана измишљотина.
А годину дана касније, у сарадњи са новинаром Зораном Јовановићем, објавио сам поново једну књигу о Сребреници („Сребреница – како се збило“), коју је издао „Ахриман“, издавач моје прве књиге.
У тој књизи се бавимо претежно страдањем Срба у околини Сребренице. Тај крај се зове Бирач, и обухвата општине Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Осмаци, Шековићи и Милићи. Књизи смо додали и један филм, са насловом „Досије Сребреница“. Аутори филма су Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бања Луке.
Што се тиче мога закључка у вези са истином о Сребреници, проф. Едвард С. Херман из Америке је рекао да је „Сребреница“ у званичној верзији највећи случај пропаганде у вези са ратовима у бившој Југославији. Проф. Емил Влајки из Босне, који се изјашњава као Хрват јеврејскога порекла, каже да је Сребреница највећи мит двадесетог столећа. А још оштрије говори немачки писац, публициста и психоаналитичар др Петер Прискил, који пише у уводној речи моје задње књиге „да је Сребреница лажни Аушвиц НАТО-а“. Све три изјаве бих одмах потписао.

Споменик у Кравици за десет хиљада српских жртава у оба рата

Ви нисте једини који се бави истином о Сребреници. Да ли сте после истрага сви дошли до истих закључака?
Што се тиче закључака у вези са Сребреницом, мање или више долазимо сви до истих или сличних резултата. Сагласни смо сви са тиме да званична верзија о Сребреници нема никакве везе са истином, и да се ради о једној огромној манипулацији. Али има и међу критичним људима оних који се плаше критике јавности, напада од стране муслиманских организација, Тадићеве владе, или притисака из међународне заједнице. Они мисле да праве неки компромис ако кажу „ми не негирамо злочине, али хоћемо само да покажемо да цифра убијених људи после пада Сребренице није око 8000“. Али какав је то компромис? Противници истине нападају свакога ко негира њихову верзију догађаја. А они не разликују да ли сада неко тврди да је убијено 3000, 5000 или 7900 људи. Значи − нема компромиса са онима који су изокренули истину 100%.

У интервјуу за магазин „Геополитика“ рекли сте да је Ваша дугогодишња потрага за доказима о страдању Срба у околини Сребренице била доста напорна и компликована. Због чега?
Постоји један феномен међу Србима, који у тој мери нисам видео код других народа на Балкану. Организација није баш једна од јачих српских особина. Не постоји ниједна једина организација која поседује целокупни доказни материјал о страдању Срба у околини Сребренице. Свако има понешто: ту и тамо се нађе неки видео-снимак, неке слике или неки документи. Ко се интересује за те доказе, мора годинама да путује кроз Босну и Србију да би дошао до већег дела тог материјала. А да не причамо колико се времена, труда и новца за тако нешто мора уложити. Ја сам укупно био око тринаест година на терену, док сам сакупио оно што сам тражио. Па да ли је то нормално? Зашто појединци на свој терет морају да обаве онај посао за који би требало да буду одговорне српске владе у Босни и у Србији?
Наишао сам у току својих истрага и на један други аспект, који представља велику бруку. У току рата су на лицу места били разни српски патолози. Документовали су страдање Срба. Постоји огромна документација о томе; патолошки извештаји, слике, видео-снимци итд. Нико од тих људи никада није негде објавио целокупне доказе о страдању Срба у Подрињу и Бирчу. Како тако нешто нормалан човек да разуме? Па, баш темом Сребренице нападају Србе од 1995. до данас. Сатанизују преко Сребренице један цели народ, и тврде да је геноцидан.
То се не би тек тако могло десити да су одговрне особе још пре много година објавиле доказе о злочинима над Србима, посебно што се тиче Сребренице и њене околине. Јер ти докази показују да је управо српски народ у околини Сребренице био жртва геноцида. Муслиманска армија је убијала, протеривала и уништавала све што је српско. Нису правили разлику да ли је у питању жена, стара особа, или чак и дете. Мучили су и убијали људе на невероватно бруталан и грозан начин. То је био геноцид у правом смислу. А на другој страни је српска армија поштедела муслиманске цивиле у Сребреници.

Убијено српско дете из околине Зворника

Зашто српски патолози и стручњаци нису још давно објавили књиге о тим злочинима? Или што макар нису направили неку интернет архиву о томе, да би светска јавност могла да се увери у те монстроузне злочине? Питао сам их да макар мени или другим истражитељима дају или продају те доказе, како бисмо ми могли да их ширимо. Али нису хтели ни да чују за то. Својим ћутањем ти су људи одговорни за чињеницу да светска јавност нема појима о страдању Срба у току ратова у бившој Југославији, посебно у околини Сребренице. А на другој страни истовремено иду на руку оним екстремистима међу босанским муслиманима, који до данас тврде да њихова армија никада није починила злочине против Срба. И како сада појединци, као што сам ја, могу да окрену светско мишљење и да поправе штету која је из ћутања одговорних људи настала? Јевреји су, на пример, сваку своју жртву документовали. Срби ће и даље плаћати цех за то.

Да ли Вам је неко макар финансијски помогао?
Ма какви, ни говора о томе. Обратио сам се у току многих година на адресе неколико стотина српских заједница у свету. Питао сам их да ли би могли да ми пошаљу по педесет евра или долара, да бих могао да штампам књиге, да платим доказни материјал, да водим даље истраге и да направим своју интернет страницу. Нисам добио ниједан одговор, иако су неки од њих видели да стварно непрекидно радим на томе да се шири истина.
Обишао сам пола Босне и Србије. Причао сам са политичарама Владе и опозиције. Такође сам ступио у контакт са приватницима који имају новца, и који се јавно представљају као патриоте. Обишао сам и разне организације, владине и невладине. Али на крају није ништа било од финансијске помоћи. Има доста антисрпских организација широм света, које зарађују паре тиме што шире лажи и мржњу. А ја не могу да скупим ни динар да бих ширио део истине. То је просто неразумљиво. Али, тако пролази већина људи који раде на исти или сличан начин као ја. Новац данас зарађују искључиво лажови и манипулатори. То је симптоматично за данашње стање света, који је све више и више под контролом једне велике силе и њених слуга.

Хајдемо, онда, да пређемо на Ваше књиге. Шта су главне тачке Ваше истраге? Шта и где се тачно манипулисало у вези са Сребреницом?
На спомен-камену у Поточарима стоји да је било 8372 жртава геноцида у Сребреници. Али листа наводно несталих је после пада Сребренице обухватала око 7400 имена. Одакле сада скоро хиљаду имена више него што их је 1995. наводно нестало? Када је неко из Сребренице могао да нестане, ако не у јулу 1995? Очигледно, босанско-муслиманска пропаганда тврди да су и касније нестајали људи. Како нико не дође на идеју да поставља муслиманским организацијама критична питања, када су њихове манипулације истином очигледне? Где су сви ти новинари који се увек хвале да на Западу постоји нека слободна штампа?

Значи, да пођемо од тога да је било око 7400 жртава?
Апсолутно не! Има још много више и много значајнијих случајева манипулације. На пример, да је припадник муслиманске армије Несиб Бурић у босанском магазину „Дани“ (18.1. 1999.) рекао да је муслиманска армија у току борбених дејстава после пада Сребренице имала око 2000 жртава. Има још много више муслиманских сведока који исто то тврде. Ти сведоци су набрајали око седамнаест тачака где су муслиманска и српска армија између Сребренице и Тузле наишле једна на другу. Оснивачи „Историјског пројекта Сребреница“ су на својој страници објавили једну анализу изјава тих сведока (www.srebrenica-project.com). По тим подацима, у пробоју је страдало чак и више од 2000 муслиманских војника и бораца. И муслимански генерал, Енвер Хаџихасановић, проценио је да је на муслиманској страни у пробоју према Тузли погинуло више од 2000 људи. Те податке можете, на пример, да пронађете у књизи. „Сребреница – деконструкција једног виртуелног геноцида“, коју је такође публиковао „Историјски пројекат Сребреница“.

Масакр над Србима у селу Бјеловац између Сребренице и Братунца

Ја лично поседујем једну серију слика на којима се виде муслимански војници и цивили, један део њих такође под оружјем, у пробоју према Тузли. Било је око 8000 војника из Сребренице и Жепе. А око 4000 цивила, већим делом мушкараца, придружило се армији. На сликама се виде, између осталог, повређени муслимански војници и цивили, који су борбе са српском армијом преживели. А најмање 2000 од њих, као што потврђују муслимански сведоци, те битке нису преживели.
Такозвани хашки истражитељи су у околини од 50 километара око Сребренице пронашли близу 2000 лешева. То се може прочитати у првом извештају хашког истражитеља Дина Менинга (види: Dean Manning, „Summary of Forensic Evidence – Execution Points and Mass Graves“, 16.5.2000.) Анализе др Љубише Симића показују, међутим, да су они од нешто мање од 2000 лешева касније покушали да направе око 3500. Јер, они у стварности нису, као што су касније тврдили, имали 3500 лешева на располагању, него 3500 патолошких извештаја. А не односи се сваки од тих извештаја на један комплетан леш, него и на делове лешева. Др Љубиша Симић је направио реконструкцију тих патолошких извештаја, и дошао је до закључка да су истражитељи из Хага пронашли нешто мање од 2000 лешева. То је исто што је Дин Менинг на почетку тврдио (што се све може такође наћи на адреси http://www.srebrenica-project.com).
Постоје веома очигледне индиције да су хашки истражитељи манипулисали резултатима својих ископавања. На пример, српским патолозима и другим независним стручњацима није било дозвољено да присуствују ископавањима. А касније је главни тужилац трибунала у Хагу, Серж Брамерц, на једној прес-конференцији дао изјаву да је Хашки трибунал уништио око хиљаду наводних доказа сребреничкога масакра. Брамерц тврди да се то десило зато што нису имали места за архивирање доказа! Како један такав моћан трибунал нема места за архивирање доказа? А процеси против Караџића и Младића нису још били почели. Какве су то бајке? Ко таквим изговорима може да верује?
У процесу против Војислава Шешеља у Хагу (15.1.2009.) појавио се познати др Зоран Станковић. И он је рекао да је Хашки суд уништавао доказни материјал у вези са Сребреницом. Потврдио је додатно да српски експерти нису смели да буду на лицу места ископавања. Давао је и друге примере нестручног и дилетанског, или, боље речено, манипулативног рада хашких истражитеља.

Муслимански борци у Сребреници

И шта нама то све говори?
Да у Поточарима нису само сахранили жртве борбених дејстава, него су и вештачки пробали да повећају број пронађених лешева. Као што сам малопре објаснио, Миливоје Иванишевић из Београда је у својим књигама додатно описивао како они многим мртвима дају лажни идентитет. На пример, можете међу именима наводно идентификованих лешева да нађете много имена која су се, такође, појавила на брирачким списковима у Босни 1996. године.
А постоји још нешто занимљиво. Насер Орић је 1994. године објавио књигу која се зове „Сребреница – свједочи и оптужује“. У тој књизи је Орић објавио списак својих бораца који су 1992, 1993. и 1994. погинули. Анализе те књиге показују да је велики део тих бораца погинуо у нападима на српска села, а неки и у борбама у региону. На том списку има око хиљаду имена која су се годину дана после објављивања Орићеве књиге нашла на списку „несталих“.
Америчка организација „Balkan strategic studies“ тврди да босанско-муслиманске институције и хашки истражитељи декларишу лешеве из других делова Босне као сребреничке жртве. Мирослав Тохољ, бивши министар информисања Републике Српске, дао је један интервју за немачке новине „Junge Welt“, (11. јул 2005.) у којем је рекао да је код Хан Пијеска пронађено око 300 лешева, већим делом плаћеника из муслиманских држава и муџахедина, који су у борбама 1993. године погинули; па опет, и њих данас убрајају у сребреничке жртве.

Зашто се онда стално говори да је до сада помоћу ДНК анализе идентификовано више од 5000, а неки кажу и око 6000 лешева?
Као прво, мора се знати ко то тврди. Ради се о организацији која се зове „Интернационални комитет за нестале особе“ (International Commitee for Missing Persons − ICMP), са седиштем у босанско–муслиманском граду Тузли. Ова организација је основана на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. То је исти Бил Клинтон за ког је доказано да је сарађивао са Ираном зарад илегалног наоружавања муслимана у Босни. Поред тога, муслимански политичари потврђују да је Клинтон тадашњем муслиманском председнику Алији Изетбеговићу још 1993. године предложио „сребренички масакр“. Хрватски медији са своје стране извештавају да је више америчких генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију „Олуја“. Опет исти тај Клинтон је 1999. године наредио једанаест недеља бомбардовања Југославије. Дакле, реч је о ратном злочинцу.
За председника комитета ICMP постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама, Џејмс Кимсеј, који је учествовао и у инвазији на Доминиканску Републику, са 10 000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације, Колин Пауел, лично је Кимсија поставио на позицију председавајућег. Па зар то није „поверљива“ клика која стоји иза ICMP?
Сам рад комитета се показао својим апсолутно мафијашким поступцима. Адвокати одбране Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног материјала о ДНК идентификацији жртава. Захтев је био одбијен, уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: једна организација тврди да је 6000 такозваних жртава сребреничког масакра идентификовала путем ДНК, али се ти докази не прилажу јавности, јер фамилије идентификованих то забрањују! Морам да додам да тај списак жртава, наводно идентификованих кроз ДНК анализу, никада није објављен. Па какву доказну вредност те тврдње онда могу да поседују? И босански магазин „Фокус“ је 27. јуна 2010. године под насловом „Трибунал дискредитован“ објавио интересантне податке о тој превари.

Вратимо се на онај бирачки списак из 1996. године, који сте малопре споменули. Шта можете да нам кажете о том случају?
Миливоје Иванишевић је прегледао неке бирачке спискове у Босни, и упоређивао их са листом наводно несталих људи после пада Сребренице. На једном бирачком списку из 1996. пронашао је око 3000 имена, која су такође и на такозваној листи несталих Сребреничана. Ти избори су тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“ (ОЕБС). Нису само гласали босански муслимани из Босне, него истовремено и један број људи који су живели као избеглице у неким европским државама.
Енглески новинар Јонатан Рупер је чуо за тај случај, па је питао ОЕБС како они то могу да објасне. Одговор је истовремено био − изговор. Рекли су да су бирачки спискови негде закључани и да не могу да дођу до њих. Касније су дали друго објашњење, или, боље речено, други изговор. Тврдили су да су одговорни људи за изборе у 1996. користлили старе бирачке спискове из 1991. године. Али ни то није могуће, зато што на списку можете да нађете нека имена људи који 1991. нису били пунолетни, и тако нису уопште ни могли да гласају на изборима. А поред тога, ако би неко стварно на изборима користио старе спискове, онда би се у том случају радило о изборној превари. А зашто онда никоме није суђено због једне такве изборне преваре?
Очигледно је да ОЕБС хоће да сакрије истину, и да кроз изговоре и лажи изађе из прљаве игре. Објективног посматрача то никако не може да зачуди, када се узме у обзир коју улогу је ОЕБС одиграо, на пример, на Косову. Шеф некадашње верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, Вилијам Вокер, исценирао је, заједно са албанским терористима, такозвани масакр у селу у селу Рачак. То показују анализе разних критичних аналитичара широм света. И финска форензичарка Хелена Ранта је у својој биографији писала да је Вилијам Вокер пробао да манипулише њеним форезичким извештајем о инциденту у Рачку. „Масакр“ у Рачку је послужио НАТО-у као повод да бомбардује Србију. И кога може заиста да зачуди да је та иста организација и у Босни била умешана у скривање истине?
У том контексту се може објаснити и следећи случај: Мирсад Токача, директор „Истраживачко-документа- ционог центра“, на једној прес-конференцији у Бања Луци рекао је да су он и његов тим у околини Сребренице пронашли око 500 живих особа, чија имена су такође на списку „несталих“ (види: Дејан Шајиновиц, „Токачин тим пронашао 500 живих Сребреничана“, Независне Новине, 31.3.2010). Није онда чудно да је 1996. гласало око 3000 „мртвих“ људи.

Муслимански борци из Сребренице у пробоју ка Тузли

То заиста звучи као да се Сребреницом жестоко манипулише. Међутим, шта је са оним сведоцима коју су у својим изјавама сведочили о егзекуцијама које су они преживели?
Избеглице које су евакуисане из Сребренице нису имале шта да кажу о неким злочинима српске армије, када су после пада Сребренице стигле у Тузлу. И мушкарци из оне колоне која се пробијала према Тузли нису прво сведочили о злочинима. О томе је, на пример, писао новинар Тим Бацер 24. јула 1995. године у чланку „Serb Atrocities in Srebrenica are Unproved“, објављен у The Electronic Telegraph.
Тек нешто касније су се појавили неки људи који су наводно преживели стрељања на разним местима, али је их било само неколико. Немачки новинар Томас Дајхман је анализирао њихове изјаве. Дошао је до закључка да њихова сведочења нису поверљива, зато што су од интервјуа до интервјуа мењали верзије и давали контрадикторне изјаве (види: Thomas Deichmann, „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, 18, September/Oktobar 1995). Такође су новинари René Grémaux и Abe de Vries анализирали изјаве наводних сведока, и дошли су до истога закључка (види: „The Deconstruction of a Trauma“, De Groene Amsterdammer, 13.3.1996).
У процесу против Радована Караџића се појавио исто такав један наводни сведок. Рекао да је био у камиону са другим заробљеницима и да су одведени на стрељање. Тврдио је да је видео и генерала Младића када је померио повез око очију, зато што му руке нису биле везане. Али нема логике у томе да се заробљенику повежу очи, а да руке остану слободне. А стрељање је наводно преживео зато што је био покопан испод лешева, и после је успео да побегне. И Караџић је у току унакрсног испитивања установио да тај човек очигледно измишља приче.
Један други сведок је тврдио да су Срби једну велику групу, од можда 2000 људи, после пада Сребренице ухапсили, и прво затворили у основну школу у Каракају, и у спортску халу поред школе. Др Дарко Трифуновић из Београда је отишао у Каракај да провери ове податке. На лицу места је установио да у тој малој школи уопште нема места за тако велику групу људи. Тадашњи директор школе, Недо Васић, Дарку Трифуновицу је показао школски летопис из тога периода 1995. године. У летопису се потврђује да су ђаци тог дана наводног масакра били у школи. Па није армија Републике Српске ваљда пред очима деце стрељаља масу заробљеника! И жена која живи поред школе, Цвета Благојевић, рекла је да у тој школи није никада било убијања и да није ни знала да неко тврди да су у школи стрељани заробљеници. Изгледа да су се ти сведоци у ствари пробијали са муслиманском армијом од Сребренице до Тузле, и да су жртве борбених дејстава лажно представили као жртве егзекуција.

НАСТАВАК ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Тема броја | 12 коментара

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (2. део)

ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Крсто Драгићевић, убијен у току побуне муслиманских заробљеника у хангару пољопривредне задруге у Кравици, 13. јула 1995.

Неки сведоци тврде да су припадници војске Републике Српске у земљорадничкој задрузи у Кравици затворили и убили између1000 и 1500 муслиманских заробљеника.
Тај исказ носи исти рукопис као и оне остале изјаве неких такозваних сведока. Цела прича потиче од једног или двојице муслиманских сведока. И ни за ту тврдњу не постоје докази. У хангару у Кравици се десило нешто сасвим друго од онога што су муслиманска Влада и хашки истражитељи утврдили. Српска војска је у околини Кравице могла да ухапси један одређени број муслиманских бораца и цивила, који су после пада Сребренице кренули на пут према муслиманској територији. Заробљеници су, као прво, били затворени у тој просторији у Кравици. Не постоји ниједан једини доказ да су припадници војске Републике Српске имали план да убију те људе. Што би их убили, када су им требали заробљеници за размену српских заробљеника? А што их нису на лицу места убили, ако су их негде по неким шумама заробили, и хтели да их стрељају? Што би их стрпали прво у неки магацин у Кравици? А тај магацин уопште није сакривен, него се налази поред пута који пролази кроз Кравицу. Који лудак би наредио да се 1000 људи убије поред пута?
Радован Караџић је 11. јула 1995. године својој војсци наредио да се према муслиманским цивилима понаша коректно, те да припаднике противничке армије, ако наиђе на њих, третира по интернационалним законима. Чак је наредио да се препусти муслиманским становницима Сребребнице да одлуче где хоће да живе, или да ли желе да буду евакуисани. А ко би сада био у стању и толико моћан да против наређења Радована Караџића нареди убијање 1000 цивила? И из којих разлога би неко тако нешто уопште урадио?
Постоје докази да се у том хангару у Кравици нешто друго десило. Један српски стражар, звао се Крсто Драгичевић, ушао је у хангар међу заробљенике. Хтео је очигледно да прича са једним познаником међу заробљеницима, којег је препознао. Међутим, њега су заробљеници напали, отели му митраљез и убили га. То се десило 13. јула 1995. године. Два дана касније је Крсто Драгичевић сахрањен. Његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
У току те побуне заробљеника, повређен је и један други српски војник, Раде Чутурић. Преживео је тај инцидент, али је погинуо у септембру 1995. године код Добоја. И његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
Муслимански заробљеници су после побуне покушали да побегну кроз главни улаз хангара. Остали српски стражари су пуцали у њих да би спасли своје животе и спречили побуну.
Српски новинар Зоран Петровић Пироћанац је тада боравио у региону, и снимао својом камером разне сцене. На пример, снимао је када су се неки муслимански мушкарци предали српској војсци. Неке интернационалне организације су касније анализирале Петровићеве снимке. Тврде да се на његовим снимцима у једној сцени види једна група од 15 до 20 мртвих људи пред улазом хангара у Кравици.
Прегледао сам повећање тога снимка и чини ми се да се на том снимку стварно види та група људи. Али снимак само потврђује побуну муслиманских заробљеника, јер су ти људи убијени пред улазом у хангар, а не у самом хангару. Логично је да српска војска не би поубијала те људе пред улазом у хангар, тако да би са улице свако могао да гледа. У те људе је пуцано само да би се спречила побуна, која је започела после убиства Крсте Драгичевића.

У овом документу један УН командир и један представник муслиманске цивилне власти потврђују да у току евакуације житеља Сребренице није дошло ни до једног инцидента

Нема доказа да је у току побуне страдало више од 15-20 заробљеника. И у том случају, један или два човека тврде да су они та убиства преживели само зато што су били покопани под лешевима и после успели да побегну. Али, који докази постоје за ове тврдње? Где су ти лешеви? Хашки истражитељи су касније покушали да пописују мртве у гробницама, у околини Кравице, нађене у том наводном стрељању. Муслимански борци сведочили су да су код Кравице, после пада Сребренице, вођене битке између српске и муслиманске армије. Имена тих сведока су следећа: Шевал Адемовић, Рамиз Хусић, Мидхат Кадрић, Нуриф Мемишевић, Хусејн Мустафић и Фадил Орић. Ови људи су дали исказе да је на њиховој страни погинуло много људи у артиљериској ватри. Фадил Орић је проценио да су они код Кравице у покушају пробоја имали неколико стотина погинулих људи. Анализу изјава ових сведока можете наћи на страници „Историјског пројекта Сребреница“.
Хашки истражитељи кажу да су они у околини Кравице нашли неколико стотина лешева, док изјаве оних муслиманских сведока показују да су то жртве војних сукоба код Кравице. Па где је онда оних 1000 лешева људи коју су наводно у хангару у Кравици стрељани? Можемо да установимо да је цела прича једна измишљотина. БЕТА је објавила 10.9.2009. године чланак „Одбрана Боровчанина затражила ослобађање“, у ком такође пише да тужиоци у Хагу не могу да докажу да је у Кравици страдало више од оних 15-20 људи који су погинули у току побуне.
Зато су кроз друге манипулације покушали да пређу преко чињенице да доказа нема. Претили су ухваћеним Србима да ће добити веома високе казне ако не „признају“ да су учествовали у „масакру“ у Кравици. Тако је Момир Николић после претњи и уцена дао изјаву да је он наредио убијање заробљеника у хангару у Кравици. Ипак је Николић касније у току једног процеса признао да је дао лажну изјаву, зато што су му понудили мању казну ако каже оно што тужилац хоће од њега да чује (види: Chris Stephen, „Key Srebrenica witness admits lying“, IWPR 29.9.2003).
Један други српски (заштићени) сведок, који је био 13. јула пред хангаром у Кравици, изјавио је да је тамо страдала једна мања група заробљеника, у току побуне. Тек касније је својим другим изјавама одједном повећао број наводно погинулих. Ту нову изјаву су користили у процесима против разних оптужених Срба. Може се поћи од тога да су тужиоци и њему претили дугогодишњом затворском казном ако не потпише нову изјаву у смислу оптужнице. Мирослав Дероњић је, на пример, Војиславу Шешељу у Хагу причао како су га психички и физички малтретирали док није на крају потписао све што су тужиоци од њега хтели да чују. Ту врсту уцене зову у Хагу „Plea agreement“ и „Plea bargain“. А у принципу такве методе подсећају на инквизицију. И власенички адвокат Раде Голић је у свом жалбеном писму на пресуду Миленку Трифуновићу дао разне примере како тужилаштво у вези са дешавањима у хангару у Кравици манипулише истином.
И новинар Јонатан Рупер у својој анализи о Сребреници пише да је прича о масовном убијању у хангару у Кравици једна превара. Рупер се позива, између осталог, на истраге холандског новинара Ролфа Хартзуикера, који је почетком 1996. године обишао хангар у Кравици. Хартзуикер је прегледао хангар и дошао до закључка да у тој просторији нема трагова метака и ручних бомби. У оптужници се тврди са су српски војници у хангару убијали заробљенике митраљезима и ручним бомбама. Ти Срби су очигледно морали да буду нека врста натприродних створења, ако могу да убију толике људе, а да не оставе трагове иза себе. Трагови метака се могу наћи само око врата на самом улазу, са спољне стране.

Наредба Радована Караџића о хуманом поступку према сребреничком становништву, од 11. јула 1995.

Да ли је, по Вашем сазнању, после пада Сребренице уопште игде дошло до убијања једне веће групе заробљених мушкараца?
Постоји један случај где је очигледно дошло до злочина. Ради се о случају Дражена Ердемовића, који је био припадник Десетог диверзантског одреда војске Република Српске. Тај случај је мало чудан зато што су у тој јединици, поред Ердемовића, служили још један Хрват, један Словенац, неки Срби, и на почетку чак и један босански муслиман.
Ердемовић тврди да су он и његова јединица стрељали око 1200 муслиманских заробљеника. Истраге бугарског новинара Герминала Цивикова доказују, међутим, да је Ердемовић у својој целој причи многе ствари измислио. Цивикове истраге, на пример, показују да је убијено негде око 130 људи, а не 1200 као што Ердемовић тврди. Веома је чудно и да је Ердемовићева јединица тога дана, када је очигледно дошло до убијања групе заробљеника, била отпуштена на одмор. Што би војници који су отпуштени на одмор негде убијали људе?
У току процеса против Слободана Милошевића, Ердемовић је признао да је неко са стране тој јединици нудио злато и новац, како би они негде после пада Сребренице ухватли и стрељали групу муслиманских мушкараца. Разни извори у том контексту спомињу француску обавештајну службу. И Милошевић је у току процеса рекао да поседује доказе да су тај злочин припремили влада Алије Изетбеговића и Французи. Нажалост, није стигао да изложи те доказе, зато што је мало касније у хашком притвору, под чудним околностима, изгубио живот. Хоћу да подсетим и на случај хрватског новинара Иве Пуканића, који је у својим новинама писао да су генерали Била Клинтона организовали операцију „Олуја“, у којој је протерано око 250 000 Срба, и убијено њих око 1900. Неко време после тога, Иво Пуканић је убијен помоћу ауто-бомбе, када је хтео да отвори врата својих кола.
То у принципу не би требало никога да зачуди, пошто су ратови у бившој Југославији показали да су стране тајне службе много пута биле умешане у разне манипулације. Желим да подсетим читаоце на случај када је бомба експлодирала на пијаци „Меркале“ у Сарајеву. Тај инцидент су Американци и њихови савезници одмах приписали Србима, иако истраге и чињенице доказују да то нису били Срби. Или на случај у селу Рачак на Косову. И ово је била једна манипулација западних сила. Зашто су Французи евакуисали хеликоптерима Насера Орића и његове официре из Сребренице пре пада тога града? Што Французи морају да спасавају муслиманске злочинце? Очигледно су се ту одвијали веома прљави послови.
Али има још много детаља у вези са случајем Дражена Ердемовића, у које не могу да улазим зато што овде нема довољно места за то. Зато хоћу да препоручим књигу „Сребреница – крунски сведок“ од Герминала Цивикова. У њој могу да се нађу сви релевантни подаци.

А шта је са оним филмом на ком се види како припадници паравојне формације „Шкорпиони“ убијају шест муслиманских мушкараца? Није ваљда и то намештаљка?
У том филму су састављена два снимка која немају везе један са другим. У првом филму видите како свештеник благосиља борце за које се тврди да су припадници „Шкорпиона“. Филм не даје одговор на питање где су те сцене снимљене. А још је важније да је филм снимљен 25. јуна 1995; међутим, знамо да је Сребреница пала 11. јула 1995 године. Какве везе онда тај снимак има са Сребреницом? „Шкорпиони“ су једна војна јединица која је основана у хрватској Крајини, и која није била под командом генералштаба Републике Српске.
У другом делу филма се види како неки војници воде шест заробљеника на ливаду, где на њих пуцају. На интернету могу да се нађу и дугачке верзије филма, где се види да после пуцњаве два заробљеника поново устају. У једној сцени пре пуцњаве један заробљеник пита да ли може да добије воде. Српски војник га пита да ли су они давали Србима воде пре него што су их убијали. У другој сцени се чује како један српски војник једном заробљенику каже „Када си Србе убијао, ниси чекао“.
Али у принципу ови детаљи нису важни. Зашто? Зато што тај филм где се виде стрељања није снимљен у јулу 1995. године код Сребренице. У процесу против Милошевића у Хагу, оптужени је као сведока одбране позвао генерала Обрада Стевановића. Милошевић је питао генерала где и када је пронађено тело Сафета Фејзића, који је идентификован у видео-снимку. Генерал Стевановић је цитирао из доказног документа, по ком је тело Сафета Фејзића ексхумирано 28. априла 1993. године, код општине Трново!
Значи, тужилаштво је сценама из 1993. године код Трнова хтело да докаже егзекуције у вези са Сребреницом у јулу 1995. године. А сваки критичан посматрач дешавања би поставио питање зашто би српски војници шест заробљеника одвезли из Сребренице до Трнова да их тамо убију. Из ког разлога би неко себи компликовао убијање заробљеника на такав начин?
Наравно да се ради о ратном злочину ако неко без судског процеса стреља шест заробљеника. У околини Трнова су тада почињени злочини над Србима. И у том снимку српски борци пребацују заробљеницима злочине над Србима. Можда су заробљеници стварно учестовали у злочинима над Србима и можда су убијени из освете. Али, и ако нису, какве везе тај снимак има са Сребреницом у јулу 1995. године?
У јануару 1994. новинар Бил Шилер посетио је Насера Орића у његовој кући у Сребреници. Орић је новинару поносно показао филм у ком се виде запаљене куће, мртва тела на улици, и људи који у паници покушавају да беже. Орић је коментарисао те сцене и додао да су он и његова армија у једном једином месту убили 114 Срба (види: Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, The Toronto Star, 16. july 1995). Значи, светска јавност игнорише филмове у којима се стварно виде злочини који су у околини Сребренице почињени зато што су жртве Срби, док манипулисаним снимцима хоће да докаже да су Срби после пада Сребренице убијали муслимане.

Аутори књиге о Сребреници, Александер Дорин (десно) и Зоран Јовановић (лево) на Сајму књига у Лајпцигу

Реците нам укратко постоје ли и други случајеви манипулација у вези са Сребреницом?
Постоје. Један представник цивилне муслиманске власти из Сребренице и један командир ОУН-а 17. јула 1995. године документовано су потврдили да су муслимански цивили, на свој захтев, напустили Сребреницу, и да су затражили да буду пребачени на муслиманску територију. У истом документу се потврђује да су српске власти организовале евакуацију и да није дошло ни до једног инцидента (тај документ је објављен у мојој књизи „Сребреница − како се заиста збило“).
И разни други посматрачи и припадници ОУН-а су тада сведочили о томе. Поседујемо и један дужи видео-интервју са припадницима холандског батаљона у Сребреници, који сведоче о томе да није дошло до напада и злочина у току евакуације. А поред тога поседујемо и разне писмене изјаве разних сведока несрпске националности. Такође постоје снимци на којима се види Ратко Младић како организује евакуацију муслиманских цивила и како им дели пиће и храну. Како онда данас може озбиљно да се тврди да су ти Холанђани били сведоци масакра који нису спречили? Зашто се Холанђанима данас пребацује нешто што се тада очигледно није десило? Значи, људи који тада нису били на лицу места одлучују шта се тамо тада десило а шта не, иако очевици тако нешто нису видели. То је већ дошло дотле да се неки Холанђани данас стиде за нешто што се није догодило. Коју сврху имају онда документи и докази, ако их касније сваки лажов и манипулатор може оборити обичним тврдњама? То је невероватно!
Српска војска је после уласка у Сребреницу пронашла и друге документе које је муслиманска власт оставила иза себе. На пример, једну статистику о броју становника у Сребреници из 1994. године, коју је тадашњи председник председништва Сребренице, Фахрудин Салиховић, послао за Сарајево и Тузлу. Салиховић у том документу пише да у Сребреници живи 37 255 људи. Даље, Салиховић у документу наглашава да статистику не би требало давати на увид међународним организацијама, зато што они мисле да у Сребреници живи 45 000 људи. А доказано је да се после пада Сребренице у Тузли регистровало 35 000 и неколико стотина људи (и тај документ може да се нађе у књизи „Сребреница – како се заиста збило“). Највећи могући број погинулих на страни босанских муслимана из Сребренице после пада тог града је нешто мањи од 2000. А изјаве многих муслиманских сведока потврђују да су они у пробоју према Тузли изгубили око 2000 бораца и велики део наоружаних цивила. Одакле онда 7000-8000 наводно убијених, и о ком је масакру реч?

Каква су Ваша сазнања о организацији „Мајке Сребренице“? Зар то нису жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове?
Као што смо већ установили, муслиманска армија је изгубила у пробоју према Тузли негде око 2000 војника. А 1992, 1993. и 1994. Орићева војска је у нападима на српска села и у борбама имала мало више од 1000 губитака. То значи да постоји нешто преко 3000 погинулих муслимана из околине Сребренице који су оставили некога од родбине иза себе; 1000 од њих немају везе са јулом 1995. године, а 2000 су већим делом страдали у пробоју према Тузли, те не могу никако да буду жртве стрељања. Значи да заиста постоје жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове. Међутим, не на онај начин као што тврди сребренички лоби, и не у тој мери.
У задње време су и неки муслимани из Босне почели да нападају организацију „Мајке Сребренице“. Пребацују водећим кадровима да лажу, манипулишу и да праве паре тиме што шире неистину. На пример, једна жена из Сарајева на интернету тврди да је Мунира Субашић, председница организације „Мајке Сребренице“, стекла велике паре (види: http://www.neboljubavi.blogger.ba). Каже да је Мунира у међувремену дошла у посед три куће: две у Сарајеву и једне у Сребреници. Прима велике паре са свих страна. Између осталог, добила је од БХ Телекома 300 000 км, а поред тога прима, по званичној верзији, месечну плату од 4000 км. Вози џип који је добила од УН-а. Даље, њој се замера да за време рата уопште није живела у Сребреници и да се њена ћерка налази на списку сребреничке деце без родитеља, те због тога прима помоћ. Жена из Сарајева, која критикује „Мајке Сребренице“, пише да на списку наводно несталих из Сребренице има чак и доста људи који су дуго пре пада Сребренице, или чак пре рата, умрли. На тај начин су фамилије умрлих добиле паре. Даље, та жена сведочи да сваке године 11. јула на „Дан жалости“ аутобусима довозе многе људе из Сарајева за Поточаре. Тако ваљда хоће да произведу утисак у светској јавности да су то све припадници фамилија страдалих из Сребренице. Чак се говори да син Мунире Субашић, који је наводно у јулу 1995. погинуо, данас живи под другим именом у Америци (види: „Живи на списку убијених!“, Пресс РС 11.10.2007).
Једна друга Сребреничанка која данас живи у Тузли, Хаша Омеровић, испричала је, такође, неке интересантне ствари о организацији „Мајке Сребренице“ (види: „Мајке Сребренице шире лажи“, Независне Новине, 25.2.2011).
Госпођа Омеровић изјављује да су „Мајке Сребренице“ једно профитерско удружење које је основао ратни председник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и начелник исламске заједнице Мустафа Церић. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно представља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да је то једна профитерска организација. „Та група жена никада се не мења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно сведоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева. Додала је „да је Изетбеговић злоупотребио Сребреничане да би утврдио своју власт и победу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим председником САД Билом Клинтоном, да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. А за „Дан жалости“ каже следеће: „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији ’Мајке Сребренице’“.
А за крај интервјуа хоћу још кратко да подсетим на једну другу манипулацију. Године 2002. је влада Републике Српске написала извештај о догађајима у околини Сребренице после пада тога града. У том извештају се наводи да је страдало око 2000 муслиманских мушкараца у пробоју према Тузли, и да није било 7000-8000 мртвих, ни масовног стрељања.
Тадашњи високи представник међународне заједнице у Босни, Педи Ешдаун, после објављивања тог извештаја је повиленио и тражио од владе Републике Српске да се одмах напише нови извештај који потврђује верзију догађаја Изетбеговића и Вашингтона. Да би то успело, он је морао да смени разне људе са њихових позиција. Вршио је велики притисак на све оне који нису хтели да учествују у тој манипулацији истином. На крају је Ешдаун саставио нови тим који је био спреман да потпише лажну верзију. На тај начин је дошло до „признања злочина“ у Сребреници од стране Републике Српске (види: „US official implicated with Bosnian high Representative Ashdown in attempting to force fabricated report on Srebrenica“, ISSA special report – the Balkan Strategic Studies, 8.9.2003).
А да не улазимо овде у причу зашто је Борис Тадић предложио да се усвоји декларација о Сребреници. Ко је пратио Тадићеву каријеру до сада, томе је одговор сасвим сувишан.

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Тема броја | 11 коментара

Ера „хуманизма“

Замислите да у рукама држите нешто што је старо неколико милиона година. Запањујуће зар не? Ја сам имао ту част да постанем власник једног дела сталактита (пећински начин) чија старост се процењује на 40 милиона година. Ако узмемо да је просечан животни век око седамдесет година замислите само колико је људских драма потребно да би покрила историја једног сталактита.
Сталактит ме је навео на дубље размишљање. Колико смо ми људи заиста важни? Одмах да се оградим не мислим на духовну и метафизичку страну човековог постојања већ чисто на друштвену, историјску и политичку вредност једног људског бића. Замислите само колико људи дневно погине а да нам не буду важни чак ни њихови иницијали на страницама црне хронике. То ме одмах наводи и на другу мисао – шта мислите хоће ли икоме бити важно ако баш ми рецимо сутра напустимо овај театар апсурда – нашу планету земљу?
У ери хуманизма како се ова ера данас представља, изгледа да најмању вредност има човечији живот. Најежим се кад помислим да неки манијаци типа исламских фундаменталиста (не искључем ни остале) дигну у ваздух или поубијају десетине и десетине људи у име некаквих идеала. Да ли они размишљају о јединствености сваког људског бића које ће убити. Разумеју ли они да као и он, и његове жртве имају своје породице, пријатеље, љубави, изграђен живот. Изгледа да не.
Ера „хуманизма“ је на делу. Ових дана је нападнута једна земља. Либија, да не околишам. У име слободе и демократије једну земљу више од стотину дана нападају из свих оружја.
Какав год био либијски режим, а није сигурно толико црн каквим га представљају, зар се слобода доноси бомбама? Зар ће слободан избор израсти из крви погинуле деце, жена и недужних цивила? Постоји ли више савест на овој земљи?
Искрен да будем не видим разлику између средстава данашњих моћника и „лоших момака“. И једни и други остављају крвав траг иза себе. Ако има неко паметан нека ми пронађе разлику између невино пострадале девојчице Милице Ракић и деце коју је помахнитали манијак убио у Норвешкој. Вероватно ће многима скочити коса на глави од ове реченице, јер се забога приликом НАТО бомбардовања борило за „демократију“ а норвешки манијак се борио за болесне идеје. Али погледајте, зар средство није исто? Угашени дечији живот!
Коначно је време да се свима нама упале неке лампице. Да не мислимо да је наш живот највреднији на свету. Сви ми имамо своје мане и врлине. Сви гањамо трачак светлости и боље сутра. То ипак не значи да треба да газимо преко других људи и њихових начела. Сматрам да не постоји ниједна идеологија која може оправдати уништавање и угрожавање нечијег живота. Требамо бити свесни да смо ми само просте јединке које ће једног дана нестати са лица земље. Зар онда није боље да проживимо оно што нам је остало у миру, а не у сталним ратовима са онима који мисле другачије од нас. За ово размишљање ме је инспирисао сталктит. Вама препоручујем да исто тако пронађете неки предмет који ће вас подсећати да нисте вечни и да се живот можете уредити на много бољи начин.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Колумна | Оставите коментар

Друштвена критика

Прослава маестралне победе српске војске над Аустроугарима одржана је и ове године. Уприличен је свечани програм, али ипак је примећено одсуство било ког из државног врха, изузев неког државног секретара. Да ли је ово могуће?!
У читавом свету на сваку годишњицу великих историјских догађаја организују се прославе уз учешће државног врха и високих званица. Рецимо погледајмо прославу 25. маја у Москви. Сваке године на централном московском тргу окупљају се стотине и стотине хиљада људи који једнодушно прослављају херојство свог народа и са пијететом захваљују својим прецима за слободу у којој данас живе. Свако ко је икада гледао ову прославуостаје запањен како руски народ поштује своју историју.
Код нас је потпуно обрнути случај. Херојске битке из Првог светског рата потпуно су бачене у заплећак. Изгледа да смо врло незахвалан народ.
Запањујући је податак до којег је недавно дошла једна агенција за испитавање јавног мњења. Наиме 70 % Срба не зна које године је била Церска битка. А тек ко је у њој учествовао посебно је питање. Кривицу за ово поред нас незаинтересованих, сигурно сноси и школство, држава, а не треба заборавити и комунизам који је чинио све да се српска прошлост заборави.
Ипак то треба што пре променити. Целокупни државни врх, а посебно председник требају да буду у првим редовима оваквих прослава, а држава треба да стално подсећа свој народ на херојску прошлост.

ИВАН ГРБИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Оставите коментар

Истина о Косову и Метохији

Срби, знају истину о Косову и Метохији – ово је завршница једне лукаве политике Јосипа Броза, као агента Коминтерне, и српских Брозовића који су извршавали све његове наредбе. Зна се како је било планирано да комунистичка Албанија буде још једна република у оквиру Југославије, да Косово и Метохија буду у саставу Албаније. Зато је Јосип Броз одликовао Енвера Хоџу Орденом народног хероја Југославије. Зато су српски комунисти свету Грачаницу претворили у крваву тамницу за Србе, зато су Високе Дечане претворили у политичку школу, дајући јој Брозово име, зато су усред Ђаковице срушили православни храм и на његовим темељима подигли јавни клозет… Зато је Петар Стамболић, високи државни и партијски функционер, поклонио Шиптарима чисто српску општину Лепосавић и 17 села, зато је генерал Никола Љубичић ћутао о многим злочинима Шиптара. Зато је Фадиљ Хоџа био Брозов генерал и, веровали или не, колективни председник државе.
Памти Србине: сви су они изашли из Брозовог шињела, сви су они, и српски и шиптарски комунисти, из исте Комунистичке партије, сви су завршили исте курсеве и војне школе; готрово сви српски професори давали су Шиптарима докторске титуле; српски комунисти су први продали своје куће Шиптарима и прешли „у Србију“. Према томе, Србине, не тражи кривца само на другој страни.
Сада сви погледају у тебе, Србине, питају се шта ћеш да урадиш. Хоћеш ли на замишљеној граници, у духу добрих комшијских односа, отимача твоје земље, твоје куће овако поздравити: „Здраво свануо, комшију Муфљузи. Је ли, како ти је у мојој кући? Да вам није тесно? Нас је било шесторо, а вас дванаесторо. Је ли још хладна вода из мог бунара, играју ли се јагањци на мојој ливади? Слушај видим да си преорао гробља мојих предака, споменике уградио у темеље штала. Ако, ако, нека је теби добро. Ја сам, иначе, још у колективном смештају, у туђим панталонама, са туђим комадом хлеба у рукама. Радо ћу ја да се мучим кад знам да је теби добро на мојој земљи и у мојој кући…“
То ови умишљени светски моћници, и ове србомрзачке групе и удружења очекују од тебе, Србине. Па хоће ли бити тако? Неће! Одговорићеш, сасвим извесно, стиховима краља Николе Петровића:

С огњишта милог бјежи ми куго,
Зајам ти морам враћати већ!

А шта ће ова развалина од државе да учини? И да је има, војску неће послати. Онај почасни батаљон и даље ће дочекивати и поздрављати оне који, мимо Бога и Његове правде, распарчавају туђе земље!
Хоће ли држава прогласити свенародну жалост која ће трајати све док Срби не поврате отету земљу? Хоће ли црквена звона јецати сваког дана? Хоће ли у школама бити уведен час посвећен отимачима Косово и Метохије? Хоће ли се неко упитати; шта ће Европској унији овако осакаћена Србија? Шта ће јој Србије без очињег вида? Хоће ли неко завапити:

Видовдане, мој очињи виде,
Тобом видим што други не виде!

Хоће ли се наћи неко да каже: „Па шта се ту може! Живећемо без Косова као што живимо без Книнске крајине из које је изгнано више од 250 хиљада Срба!“ Живећемо, можда и без Рашке области, јер кочоперни муфтија уз подршку муслиманских фундаменталиста и вехабија, покушава да овај регион претвори у аутономну покрајину, а касније у исламску џамахарлију. У томе му помаже актуелна власт тако што су Нову Варош, Пријепоље и Прибој, у којима српско становништво има већину, и који, по традицији гравитирају Ужицу, Чајетини и Ивањици, прикључили Новом Пазару, у коме већину чине муслимани.
Можда ће поводом отимања Косова и Метохије бити и славља – могло би се очекивати да најмање четири мешовите делагације посете историјска места и положе венце. Прва посета захвалности биће другу Титу за остварено братство – јединство које је, најзад, осакатило српски народ.
Једна делегација ће свакако отићи у рађевску Белу Цркву у којој је Брозов следбеник, Жикица Јовановић Шпанац, убио двојицу српских жандарма, што је одмах проглашено устанком против окупатора.
Ни Бела Црква, банатска, неће остати без посете – доћи ће одабрани делегати и делегатице да се захвале Брозовим генералима који су у овом граду ископали раку и „сахранили“ Бога.
Једна делагација ће неизоставно посетити бивши српски Цариброд, који су комунисти преименовали у Димитровград, награђујући тако овог секретара злогласне Коминтерне за сва зла која је учинио Србији. На челу ових делегација требало би да буду професори марксизма и директори центара који су овим злом тровали српску младост.
Специјална делегација отићи ће у дворску цркву Карађорђевића на Дедињу да се још једном, изнова, увери колико је бивши дворски жандарм а касније Брозов генерал, Милан Жежељ, био прецизан: испалио је револверски метак у чело Исуса Христа! Кад жандарм постане генерал, па још брозов генерал, умисли да је већи од Бога! Ово је ко зна које комунистичко убијање Бога, па није за чуђење што је ђаво дошао по своје. Нисмо ми, као народ, грешни према другима; грешни смо према Богу, себи и својим потомцима – изгубили смо контакт са својим часним прецима… Грешни јесмо, али пропасти нећемо! Србија – то су наталожени векови – шта све није тутњало земљом Србијом и шта је све Србије претурила преко главе и успевала да сачува своје достојанство. И данас смо на ивици понора, али нећемо потонути ако променимо неке облике наше свести.
Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Веома смо моћни ако смо удружени. Ако су наше молитве удружене, вишеструко умножене, искрене и топле, брже ће стићи до Господа Бога. Уобичајени слоган да је Бог са нама морамо да претворимо у питање: Јесмо ли ми са Богом? Када кажемо да ће то „Бог урадити“ лишавамо себе одговорности и анагажовања да и сами урадимо оно што је неопходно. Неће Бог урадити оно што ми као људи нећемо или не смемо да урадимо. Бог помаже само прегаоцима. Учинимо ли оно што као људи можемо, а оно што не можемо учиниће Бог.
Чујемо често кад неко каже „ја се надам“, „ми се надамо“, „живимо у нади“. Треба, пре свега, остварити право на наду. Човекова нада не сме да буде испразна, нада мора да буде заснована на часном делу. Ако има часног дела, има и наде. Ако дела нема, узалуд се надамо.
Ни молитва Богу без часног дела не помаже. Не може се зло радити а добру се надати.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Оставите коментар

Интервју: др Драган Вуканић, председник СО Вождовац

Пад вере плодно тло за пад морала

Сведоци смо велике ерозије морала у друштву у свим сферама. Тема овог разговора са угледним и врсним микрохирургом урођених дечјих аномалија и специјалистом за туморе са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, др Драганом Вуканићем је стање морала у медицини из угла православља.

Докторе Вуканићу, молимо Вас, реците за “Глас са Цера” какав је морал у медицини и где су узроци пада морала?
Како се економска ситуација мења, од добростојећег средњег сталежа, а већина лекара је и некад и сад припадала том сталежу, тај средњи слој полако бива опустошен и мислим да се морал мења на штету здравствених радника. Одређен ниво квалитета постоји све док не дођете до егзистенцијалног проблема. А егзистенцијални проблем намеће снижавање критеријума и промену става који више није на оном завидном нивоу на којем је био. Али, мислим да још увек не одступамо много од нивоа моралних норми и квалитета који постоји у окружењу. Албанија и Косово су у лошијој ситуацији од оне која је у Словенији присутна као и у градовима централног дела Србије. А знате и како се решава проблем доласка пацијената са Косова и Метохије и око начина плаћања и договора око пријема и свега другог.
Узроци пада морала у здравству су пре свега социјални критеријуми, пад животног стандарда, пад материјалне сигурности какву је становништво имало пре 20 година и више. Данас нико више не поставља питање да ли је морално ићи два или три пута на годишњи одмор у току године него поставља питање како ће да преживи! Због тога се могу лако наћи морални падови типа да је неко неком завршио нешто испод жита, било да је реч о некој комисији или нечем другом. Међутим, морају ствари системски да се решавају, прво оно што је на нивоу Министарства, секретаријата и свих агенција и функција које гарантују плаћања.

У каквој је вези недостатак вере у прошлом веку са падом морала у медицини?
Мислим да је пад веровања људи у комунистичко и посткомунистичко доба направило плодно тле, не само за пад моралних норми у медицини, него и шире у друштву. Али стоји и то да су ортодоксни комунисти, код којих је веровање у Бога било потиснуто, имали неке своје критеријуме горштачког, принципијалног, поштеног става и понашања. Али рушењем тих ставова и удаљавањем од вере настао је један огроман простор где је последица ово што данас имамо.
Дакле, враћањем вери и враћањем нормама верујућих људи, морални критеријуми у медицини и у другим областима ће сигурно расти и достићи ниво који заслужују у свакодневном животу.

У којој мери је похлепа значајан чинилац пада морала у медицини?
Мислим да најмање људи има проблем пада морала, проблем мита, проблем корупције, проблем моралних норми којима је тај начин неопходан за преживљавање. Међутим код похлепних, којима је мало све што имају, па им треба још, то је озбиљан пад моралних и етичких норми и у медицини и у друштву Ви Хипократову заклетву и хиландарски–медицински кодекс помињете као врхунац етичности у медицини. Да ли лекари нашег доба имају те принципе у себи?
Хипократова заклетва која би се данас могла применити у савременом друштву је основ норми и ставова који се односе на став групације које имају свој врхунски принцип или став још из доба комунистичког или поткомунистичког периода. Али, у сваком случају Хипократова заклетва представља основ или начин, правац, идеју, пут ка формирању свог сопственог става, филозофије, пута у професионалном здравственом раду. Већ пре свега волео бих да Хипократова заклетва важи, не само за медицину, већ и за сву ону логистику и финансијско-економске службе које прате медицину. За све оне људе који треба да избодују рад зависно од тога колико је одговоран. Колико је неопходно, као у хирургији, рецимо талента, да би могли врхунски да обавите посао.
Хиландарски медицински кодекс није само скуп правила која говоре о етичности већ пре свега о струци. Кодекс нам даје одређене принципе. У оно доба је могло да се уради то, то и то. И ви тачно видите да је то био врхунац тадашње медицине који је одскакао од околине.
Може се рећи да у Хиландарском медицинском кодексу има доста стручних ствари из народне медицине која нема много везе са самом хришћанском медицином тога доба. Не заборавите да смо у време настанка Хиландарског медицинског кодекса имали Душанов законик и да је Европа тада била у црном средњем веку. А тај исти средњи век је за српску историју и српску медицину био златни век.
Тада смо имали принцип социјалног збрињавања гладних, болесних, инвалида, људи који нису имали кров над главом, при болницама и манастирима и при неким збеговима код већине регионалних владара. Већина лекара и медицинског особља има те принципе у себи, неки више, неки мање.
У сваком случају те принципе је неопходно допуњавати неким савременим ставовима и погледима на свет јер нас технологија гура напред.
Не знам да ли ће се сви лекари сетити те посланице из хиландарског медицинског кодекса која каже да лекар кад види да је тешко, озбиљно и компликовано стање код пацијента треба да размисли. Али често се чује: Знам да Ви то добро радите, колега. Та препорука је дошла директно из оног става који препоручује Хиландарски медицински кодекс и он никада неће застарети, он никада неће бити анахрон. Из врло простог разлога. Колико год да имате компјутере, колико год да сте добро обавештени ви ћете увек моћи да кажете да се неко више истакао у некој области и да је неко постигао боље резултате.
Мислим да је данас компјутеризација омогућила да многи добри реторичари не могу да се крију као врхунски стручњаци и да је данас лакше препознати оне који своје хвалоспеве покушавају да наметну не само пацијентима већ и колегама.

Прве српске болнице нису се развиле из сиротишта као што је био случај на западу, што и стоји у Хиландарском медицинском кодексу, већ су у самом почетку биле установе које служе лечењу. А Ви често помињете значај социјалног благостања за здравље људи?

Код нас је у средњем веку било обрнуто у односу на запад. Сиротишта су настајала при болницама. И већ тада је било јасно да принцип здравља подразумева и завидан социјални статус. Сматрало се да је здрав онај који има задовољавајући социјални статус. Да наведем пример тога доба краљ Милутин је подигао болницу у Цариграду, у манастиру Св. Саве Великог и у Светој Гори. Дакле, у те болнице су долазили не само они који су, у ужем смислу имали проблем, него пре свега, који су имали социјално-друштвени проблем.

У којој мери повратак православљу и светосављу може да помери границе морала и етике у медицини?
Повратак православљу и светосављу је у сваком случају велика шанса да се границе морала, не само у медицини него и у целом друштву, уздигну на виши ниво. Али то подразумева да и у црквеној јерархији и пратећим службама материјално-финансијски принцип не буде приоритет. Где пре исправити и најмању ситницу него на светосавском нивоу и организацији.
А ово бежање у компјутеризацију је уствари један од погрешних праваца у тражењу решења за излаз из актуелне ситуације.

Сведоци смо такве ерозије морала да имамо случај да су лекари (неурохирурзи) као надокнаду за свој рад тражили од пацијента енормну суму новца, да је пацијент морао да прода њиву, која га је хранила, да би платио лекарима?
Нема оправдања за тако нешто. Хоћу да верујем да неко у неком тренутку моралног пада направи грешка тог типа, али не верујем да неко живи са таквим стандардом, са таквом идејом, са таквом моралном сакатошћу. Тако морално осакаћен човек не може бити нити добар доктор, нити добар члан друштва, родитељ…

Каква је улога вере код болесника за оздрављење?
Огромна је улога вере код болесника зато што они који су у старту спремни да прихвате боље сутра са вером у оздрављење, имају подршку не само здравствених радника него и породице и свих оних који живе око њих. Имам утисак да је неразумевање и незадовољство свим свакодневним проблемима које живот доноси много мање код верујућих и много више спремности да се подели део патње. Код оних лекара који нису верујући новац је животни мото и стварање богатства.
Верујући пацијенти имају додатну снагу и енергију. И сад тумачењем како год она долазила и како год били постављени верујући и етички принципи мој је утисак да они лакше и брже пребољевају и у суштини су задовољнији ефектом који се постизе, у односу на оне који нису верујући.

А у каквом су односу вера и поверење у лекара?
Верујући људи лакше стичу поверење у лекаре. А верујући лекари имају нежнији, блискији, топлији и пријатнији приступ према пацијентима. Верујући пацијенти су пуни разумевања за компликације које могу увек да се јаве. Верујући људи су у ситуацији да једни друге помогну, подрже и боље разумеју у заједничкој борби за оздрављење.

Корени етике у здравству у Хипократовој заклетви и Хиландарском медицинском кодексу

Како ме живот, све чешће, ставља пред лице правде и моралних дилема, све чешће се сетим Хипократове заклетве коју схватам као врхунац свих моралних норми које сваки лекар, ако није прихватио, не треба да се бави медицином. То је морални кодекс “sine quq non”.
Ми га можемо данас допуњавати, осавремењавати, постављати у неке нове оквире, али основне етичке норме и принципе који су нам постављени том заклетвом морамо поштовати из врло простог разлога јер је то најбољи начин да не дођемо под удар нормативе и реперкусија.
Ако нема довољно сећања на Хипократову заклетву, ми имамо и неке сличне норме у Хиландарском медицинском кодексу и норме које код Срба важе још од Св. Саве, онда ћемо доћи и у ситуацију да размишљамо о заштити преко суда, правника и адвоката – каже др Вуканић.

Боравак за децу уместо кафане

Као актуелни председник градске општине Вождовац др Драган Вуканић је, поред бројних хуманитарних активности покренуо и низ оних који указују на могућност преображаја друштва. Он је у самом општинском здању отворио боравак за децу са посебним потребама. Направио је са СПЦ-ом договор да се у порти једне цркве такође отвори дневни боравак за ове малишане. Његовим ангажовањем и договорима са СПЦ-ом отворени су преговори да се у цркви отвори дечје обданиште.

Заљубљеник у уметност, манастире и цркву

Паралелно са медицином, наш саговорник, гост “Гласа са Цера”, доктор Драган Вуканић, студирао је историју уметности са веома високим оценама.
А наклоност према уметности али и манастирима и црквеним здањима родила се још у детињству а и касније, када је са оцем путовао на релацији Андријевица – Београд јер се, како каже, његов отац није заустављао поред кафана већ поред манастира, цркава.
И о њима увек имао приче пуне историје, уметности, духовности које су остале дубоко у сећању и у бићу др Вуканића.
-Данас, нема готово ниједне цркве или манастира на простору бивше Југославије, али и у Грчкој и Бугарској које нисам посетио.
Обишао сам и Александријску патријаршију, Јерусалим а све те приче преносим мојим пријатељима као и деци са Косова и Метохије, из Грчке, Републике Српске и из Београда када долазе у госте код нас – напомиње др Вуканић.

Хирург и на ратиштима

Доктор Драган Вуканић је био хирург и на ратиштима: у Бенковцу, на Борачком језеру, Требињу, Братунцу, на Сарајевском ратишту, Озрену, у Западној Славонији, Мирковцима… Пацијенте није делио и не дели ни по ком основу. И данас су му захвални.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво, Интервју | 4 коментара

Само мало добре воље

Имам ту срећу да сам доживела и своје трреће доба. Да, срећу, јер свако животно доба има своје радости, нормално и туге. Један песник је то лепо и врло сликовито описао: Живот је као река. На извору је брза, плаха, бучна. Полако силази у равницу, шири се, обале су далеко једна од друге. Споро тече даље све шира, спорија… На свом ушћу је већ једна спора, пребогата водом, река која се мудро мири са својим крајем; ту је обично море и нека мирна лука. Такав је и наш живот. У младости плаховит, брз, нестрпљив, само негде журимо. У средњим годинама полако нестаје те бучне ужурбане младости да би неосетно дошли до оног животног тренутка када схватимо да смо увелико у трећем добу. Многи се плаше старости.
Уназад вековима разни мудраци и научници су се трудили да пронађу „еликсир младости“ не би ли тако одложили старост. Зашто? Свако животно доба треба преживети у складу са самим собом. Наћи ону скривену унутрашњу лепоту и уз мало среће бити задовољан и испуњен правим божанским миром који се прелива на све око нас. Ко то успе, задовољно се буди ујутру и радује сваком новом дану. То осећају и они из непосредне близине. А, потребно је само мало добре воље. Овом реченицом, као чаробним штапићем, умирим нервозне путнике у препуном аутобусу. Само мало добре воље потребно је и у подужем реду у пошти, банци… Свуда, чак и са својим укућанима, посебно са својим унуцима. Нисте ваљда заборавили да сте и ви некада били деца, млади, нестрпљиви; жеље огромне а могућности мале…
Нисам заборавила да сам као дете желела желела да будем космонаут. Била ми је мала и тесна ова наша стара добра планета па сам мислила да ће бити фантастично да се винем у тај бескрајни свемир.
Ох, младости, младости пуна маштања, романтике и заноса. Али живот тече даље (као река) дођу и те средње године, обавезе на сваком кораку а време одмиче. Све се постигне уз добру организацију: миран породични живот, успех на послу, деца расту… Сви су хвала Богу здрави и задовољни.
Деца завршила школе, нашла своје место под сунцем, журе да постигну што више, јер док трепнеш, стиже пензија а са њом и први здравствени проблеми. А деца? Они иду нашим стопама и тако се понавља онај вечно неуништиви животни круг. Гледамо те наше драге унуке како пуни животне снаге, пуни планова и хтења полако освајају овај свет. Све мање имају времена за нас. То је нормално! Ко то на време схвати биће задовољан а не пун једа, беса и саможивости „на ову данашњу младеж“ која никако није онаква какви смо ми били. Ух, издаје нешто памћење! Зашто смо заборавили какви смо били према нашим бакама и декама. Пустите их нека рашире крила и крену у живот дишући пуним плућима. И ту треба имати (оно моје) „само мало добре воље“. Није узалуд речено да на млађима свет остаје. Кад је тако, имајмо разумевања.
Неће после нас наступити потоп. Доћи ће млади, лепи, образовани, стручни и способни људи. Нису пали с’ Марса, па то су она иста наша деца којој стално нешто приговарамо и замерамо. Уз само мало добре воље, бићете задовољни и ви и ваши потомци. Открићете сву ону радост живљења и радовати се малим стварима јер „срећу чине мале ствари – велике се ретко догађају“. Ко ово схвати и прихвати да је много лепше прочитати неку добру књигу, отићи недељом у цркву, прошетати градом, отићи неком драгом у посету а сваком непознатом, кад нам се обрати, љубазно одговорити и наградити га осмехом – то је лепота живљења у трећем добу. Знам, многе ствари нам кваре леп и сунчан дан, али, то су неизбежни тренуци који су ван наше снаге и моћи. Да, само мало добре воље и наћи ћете сву ону лепоту и спокој тако потребан сваком а посебно неком који се тешко мири са разним недаћама и несрећама.
Знам да живимо у тешком времену за цео наш народ. Али уз мало позитивног и оптимистичног гледања на живот, све бива лакше. Нико не воли намргођене и увек зловољне људе око себе. Зато, само мало добре воље и видећете колико ће вам живот бити лепши и садржајнији. Ваши унуци ће вас радо посећивати уносећи у ваш живот ону младалачку свежину и радост. Па младост је наша будућност!
Немојте да вас обесхрабри ако и поред свега, доживите неуспех. Следећи пут биће боље, само мало добре воље…

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Оставите коментар

Спорт и рекреација (2) – кичма

Кичма је не само одраз година, већ и здравственог стања. Најчешће последице дуготрајног оптерећења током више година рада јесу дегенеративне промене на мишићима врата и вратном делу кичме (спондилоза), које се манифестују кривљењем врата (тортиколис), боловима и ограниченим покретима.
У седећем положају, кичма највише трпи замор услед једноличног положаја. Добром држању тела, пре свега кичменог стуба помаже адекватан намештај – ергономски обликоване столице. Наравно, ни најздравије седење није препоручљиво на дуже и зато се саветује устајање са столице кад год је то могуће ради одмора. За време пауза дубоко дишите, истегните и опустите леђа, правите полукругове главом одозго нагоре и лево-десно.

Вежбе за кичму

Да бисмо правилно седели потребно је имати довољно јаке леђне мишиће и мобилне зглобове кичме.
Вежбе истезања кичме омогућавају очување еластичности кичме, побољшавају функционисање практично свих унутрашњих органа, вежбе вратног дела кичме утичу повољно на центар за равнотежу, смањују вртоглавице, главобоље, поспешујући циркулацију ове регије, а самим тим и мозак добија довољно кисеоника.

Савети за исправно вежбaње:

Ако сте имали повреде кичме или операције, не радити без консултације са стручњаком.
Ако нисте у стању због здравља или из неких других разлога да урадите неку вежбу у пуном обиму, урадите је онако како можете.
Сваки покрет понављамо 8 – 10 пута у почетку, а временом доћи до 20 понављања. При томе не допустите да осетите оштар бол и да се преморите док радите вежбе. Боље је урадити мање него претерати са вежбањем.
Током примене вежби истезања мора се обратити пажња на правилно дисање, јер је оно услов за максималан ефекат вежбе. Оно треба да буде споро, ритмично и под свесном контролом.
Вежбе за вратни део кичме се могу изводити и седећи и стојећи. Рамена су фиксирана, као и доњи делови кичме.
1. Савијање главе напред и назад до краја. У почетном положају главу мало забацујемо уназад као да хоћемо да додирнемо лопатице потиљком. Радимо то тако да осетимо напетост и опуштање мишића врата, док су рамена тада непокретна. Затим радимо покрет у супротном правцу – савијање главе напред на исти начин. Главу савијмо напред до краја и из те тачке настојимо да носем “дохватимо“ грудну кост, извијајући врат уназад, напињемо и опуштамо вратне мишиће. Рамена су непокретна.
2. Наклон главе лево и десно без подизања рамена. Нагињемо главу удесно што више и из тог положаја уво иде ка рамену напињући и попуштајући вратне мишиће. Уз то осећамо како се пријатно истежу вратни мишићи на левој страни. Затимо полако усправљамо главу и на исти начин радимо наклон улево да се осети истезање десних вратних мишића. 3. Окретање главе улево и удесно до краја. Леђа и глава су у истој равни. Прво полако скренемо поглед улево, као да настојимо да све видимо иза леђа, а затим удесно.
4. Кружни покрети главом – глава ако да се слободно “котрља“ по раменима, без журбе и напрезања вратних мишића, најпре у једном, па у другом смеру.

Вежбе за горњи – рамени део кичме

1. У стојећем ставу ради глава, врат и кичма све до доње ивице лопатица. Сви остали делови кичме су непокретни.
“Корњача“ – у стојећем ставу, руке су поред тела. Главу увући у рамена, а оба рамена истовремено подићи на горе.
2. Затим вежба супротна овој. Врат и главу извлачити на горе, а оба рамена вући на доле. Ову вежбу је добро урадити у свакој повољној прилици, када осетите напетост. Рукама савијеним у лактовима идемо у назад, као да желимо да спојимо лопатице, затим у истом положају идемо напред.
3. Десна рука савијена у лакту, подигнута изнад и иза главе, длан окренут према кичми. Лева рука придржава десни лакат, вуче десну руку на лево, циљ је да се рука што више истегне на горе, док десни длан клизи дуж кичме на доле. Исти вежбу поновити са левом руком.
4. Десна рука је исто савијена у лакту, лева је придржава за лакат, с тим што је рука сад испред лица, а горњи део десне шаке прислоњен уз десни образ. И овде је циљ истезање руке на горе. И ову вежбу поновити са другом руком.
5. Десни лакат савијен изнад главе, као и леви, са горњим делом шаке наслоњен на кичму, где се сусреће са десним дланом, прсти обе руке се додирују, и истовремено обе руке иду у назад. Поступак поновити променивши положај руке. Уколико не можете руке саставити иза леђа, послужити се неком палицом не краћом од 50 цм.

Наставак у следећем броју

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Друштво | Оставите коментар

Трагови безбожних смрде нечовештвом

Беседа протојереја Марјана Кнежевића, старешине цркве Светих апостола Петра и Павла, у Ставама

„Бич Божји излио се на читаво човечанство између два светска рата у размаку од двадесет година“, како рече Свети владика Николај Лелићки. У народној легенди остало је записано да бег Костадин замера три нечовештва Краљевићу Марку, а данас примећујемо да их ваљевски крај има и више. Ако се узме у обзир да је овде на неки начин центар православља, етнички чисти Срби и најправославнија општина у Србији, да се у Божићним и Васкршњим постовима причести мноштво народа, и стога ако смо ми центар православља треба да будемо светлост свету и со земљи, као православни хришћани, као они који су пронашли пут у живот вечни, да би се када затруби труба нашли са десне стране престола Божјег.
А која су то нечовештва која нас на том путу ометају и не дају нам да дођемо тамо где правда влада, где нема материјалног сунца, него где је сунце Христос? Ево конкретно у Ваљеву, на стадиону Крушиково, био је манастир Градац из времена краља Милутина. Доласком безбожних комуниста на власт, манастир је оскрнављен. Ту се играло, певало и пировало, у име лажне љубави братства и јединства, у име некога непомјаника, жреца и бога масонског.
И данас ту постоје зидине које је војска 50-их година прошлог века минирала и растурила, а тамо где је некада био олтар сада се налази ве-це. Како су играли лопте око храма, који је имао чак и водени оклоп и био утврђен, тако су и бомбе НАТО пакта играле коло око Ваљева и Крушика. Ваљевци и околина још увек удишу смрад осиромашеног уранијума, тешких и лаких метала и других отрова. Ако се играмо са светињом светиња, по народу удара. То је једно нечовештво, кога се ретко ко сети, да су и дан-данас стадион и ве-це тамо где се налазио храм и престо, да су гробови разрушени као да су их свиње разориле, да би се ту играло и певало на српским гробовима, гробовима ктитора, велможа, кнезова и осталих бораца за Крст часни и слободу златну у тим временима.
Друго нечовештво јесте манастир Грачаница из првих векова хришћанства. Замишљено је да се направи брана која ће у наредних тридесет година да топи земљиште око манастира. Прво су урадили 30 метара бране, у међувремену је неко потписао да се не дира светиња. Касније су самоиницијативно наставили радове и натерали епископа Јована или Лаврентија да се сагласе са тим чином као да је то њихова очевина, а зна се чија је црква – Божија и народна. Кад се подигне престо у храму, тада он добија анђела чувара који га чува до краја света. Нама је најзначајнија светиња која се не може ни продати ни проценити, јер је светиња нешто непроцењиво. Зато, замислите колико може да се процени анђео који чува престо, и не само у Грачаници него где год постоји црква. Ту анђео стоји, чува, моли се да се неко сети ту за почетак да подигне Крст, а касније да се подигне и храм. Где се само једна литургија одслужила, то се осветило. Јер, каже Свети Јован Златоуст, да је највеће дело које се може учинити на земљи, да се буде на светој литургији и да се причести. Зашто? Зато што ни анђели немају то право да служе него да саслужују, да не буду чиноначелници, кад је велики ход или кад се поје. Ето, то је друго нечовештво, што се жели уништити манастир Грачаница, потопити, разрушити, као кад свиње дођу и узору или преору воће. Све се то ради свесно, пошто је Ваљево центар православља, највише православних има у њему, да се „потопи“ ако не може 100 000, онда барем једно 10 000-20 000 Срба, да се укине с гласа и да их нема.
Треће нечовештво је на хиљаде неоткривених и неопојаних гробова за које су одговорни сви властодршци од Броза па до данашњег дана. Трагови безбожних смрде нечовештвом, не желећи да нам кажу колико су убили, а право још увек немамо да завиримо у архиве. На тим гробовима су подигли зграде, стадионе, објекте, а у међувремену још увек копају и роваре као крмад, и даље зидају зграде над костима да прикрију свој злочин, као да Бог, Онај који је створио око, не види, који је створио ухо, да не чује. Господ види и чује, али савест некад и духовне очи многих се успавају да не виде шта се збива, па тако ради свако свој посао, а задатак свих Срба је да брину о светињама својим, да их не скрнаве безбожни Срби, или несрби који су се одметнули од своје пранђедовске вере да буду рушитељи својих светиња. „Свака стопа гроб до гроба, где год прођеш свето гробље где почива српско робље“ (Св. владика Николај). Свака стопа је у истину у Србији гроб до гроба, али ако ми гробове тих витезова и светаца преоравамо и играмо лопте на њима, Господ допусти да и бомбе играју по нама, да се затре неко покољење јер они су на небу Свети мученици за Крст часни и слободу златну. Они су у слави Божјој, па и кад њима буде прекипело због наших грехова они ће рећи: „Господе, хајде овај изрод нашег имена и племена склони, јер мисле они да је преко плота боље и да је тамо нека друга вера благотворнија и благодатнија од вере отаца, витезова и светаца, од вере отаца, витезова и светаца, од вере православне.“
Потребно је да сваког од нас боли свака рана, свака рана сваког Србина у Србији и широм српских земаља, свака рана у свету шта се збива. Љубав је показатељ вере наше, јер ако љубави немамо православци нисмо, а ако љубави имамо онда ћемо да бринемо за све и за сва. Првенствено да бринемо да се у нашој земљи сва нечовештва залече. Свети владика Николај је рекао да ће манастир Грачаница имати искушења ако потопе ту светињу, која је, ко зна колико, одњихала духовно витезова и светаца који су у Царству небеском. Онда ће Господ да понови, биће реприза пређашњих времена, па ће доћи Албанац, Кинез, Индијац, Американац, и ко зна ко, да нас овде учи реду, да ли смемо да викнемо на куче или маче, шта је демократија, а шта није.

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРЈАН КНЕЖЕВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Духовност | Оставите коментар

О искрености

Предуслов за истински духовни живот је искреност. И према Богу и према људима.
Дух Свети је Дух Истине и само у сасуду истине може да обитава. Ако се бистра, чиста изворска вода улије у прљаву посуду, макар она од споља била и кристална, ми заиста нећемо моћи да пијемо ту воду и неће нам изгледати ни тако лепа нити као Божији дар, како би изгледала да је усута у чист сасуд.
Када је човек искрен, он је истинит, и то је место где обитава Дух Свети. Такав човек, иако има у себи и мноштво грехова, има много више шансе да напредује у духовном животи и да се очисти, јер не скрива, не глуми, не калкулише, јер отворено и смирено показује своје одступање од Божијег закона и Бог га чисти од тога – некада директно, а некада преко људи. У сваком случају, рана која се показује исцељује се.
Ако човек настоји да крије своје грехе, и да бежи од суочавања са њима-и сам са собом, и пред Богом, а и пред другим људима, он као да крије змију у самоме себи, чији отров не дозвољава да животворне силе Божије благодати прострује целим бићем и исцеле и очисте све. Та змија у њему умртвљује онда живот и чини га «гнусобом опустошења» тамо где би требало да буде место свето и да обитава Дух Истине.
Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике, који треба да будемо онакви какви јесмо и пред другима какви смо и кад смо сами, односно да увек у сваком трену стојимо пред Богом, Који је Истина.
Наравно, ово не значи да треба да саблажњавамо друге својим гресима, али ни да се правимо бољи него што јесмо, нарочито не према потреби – да бисмо постигли нешто с тиме, јер се ту онда уводи још један грех, који је још гори од првога, а то је лукавство. Лукавством човек хоће да постигне нешто што није по Божијој вољи, јер за оно што је по Божијој вољи нису му потребна средства палог анђела. У лукавству су садржана и гордост, и лаж и обмана и безобразлук, јер такав мраком демонским губи образ Божији, губи ону светлост коју човек добија присуством Духа Светог у њему, и губи савест која га чува да буде по образу Божијем, губи трезвење, јер почиње да заборавља да га види Бог, губи истинско знање о животу и вечности, и доспева у стање палих духова, макар и за трен, у то стање пакла, у коме нема љубави. Тамо где је лукавство, немогућа је љубав јер су оне суштински потпуно супротне по својим својствима-лукавство је стање гордости, самољубља, охолости, узношења, играња са другим људима, што искључује поштовање, смирење, љубав, искреност, док је љубав стање саможртвености, самозаборава, стање излажења из себе да би се живело за друге.
Лукавством се човек уподобљава оном палом анђелу који је прелестио Адама и Еву. Њиме он или хоће себе да прикаже бољим но што јесте, што је лаж и неистина, а тиме и затвара себи врата покајања, или хоће неког другог да прикаже горим него што јесте, што уводи још један грех, а то је клевета, или хоће да постигне нешто што на поштен начин не може, а што самим тим није угодно Богу и тиме да приграби себи нешто што му по Божијој вољи не припада, или да поквари нешто што су други по Божијој вољи добили, или да завади тамо где је благословено, или да искористи друге за неке своје планове, које искреношћу не би могао да оствари, што је одмах и доказ да то нису Божији планови, или да се просто у некаквој болесној гордости игра са другим људима демонски се радујући како успева да обмане, да исмеје, да унизи другога, да му напакости. Све само демонско, све сама злоупотреба дарова силе духовне.
Господ нас је призвао да будемо као деца безазлени, али у исто време да будемо мудри као змије. Значи да су змије биле најмудрије, баш зато су и отпале, јер где је већи дар тамо је и већи пад у случају злоупотребе. Тамо где је већи дар тамо је потребно и веће смирење да чува тај дар. Мудрост мора бити спојена са безазленошћу, да би била Божија. Мудрост, која је злоупотребљена и измешана са злом није више мудрост, него лукавост. Она не води више до Бога, не просветљује човека истином, истинским знањем духовним, него води човека у предокушај пакла. Истинска мудрост је смирена и послушна Какав је и наш Господ.
Свети Оци кажу да се под два вида спасавамо-или кроз стање детета, безазленог, чистог, искреног, послушног, пуног поверења, или кроз стање покајно, које нас уводи у стање мудрости какве имају духовни старци.
Треба разликовати још и искреност од отворености, јер неко може бити искрен иако је затворен, Његова затвореност може да долази од саме његове природе, од карактера, од нечег што је наследио од родитеља или је научио васпитањем, а такође може да буде одраз његове бриге за друге и мудрости духовне, које чине да он добро промисли да ли ће нешто открити или рећи – да то не би више нашкодило него користило. Она може да буде одраз његовог духовног дара расуђивања.
Искреност подразумева истинитост у речима, делима, мислима, да нам је једно и у уму и у срцу и у дејству. Она подразумева целовитост човека, садејство свих сила човекових Духу Светоме.
Искрен човек је сав у вапају за Богом, јер он зна да без Бога нема ничег. Он не оправдава своје грехе. Он пушта да га Господ види онаквим какав је, и вапије да га Господ исцели, да га усинови Себи. Искреност је потпуна отвореност према Богу. Искрен човек тражи увек истину.
Искреност му даје велику слободу и пред Богом и пред људима. И велику смелост у молитви. Њему се отварају врата и Неба и земље.
То је својство рајског стања, у коме је све било отворено, све се видело, када није постојала наша љуштура, кожа, материја, између Бога и људи, која је добијена падом, односно као да се између Бога и човека који су били у потпуном духовном општењу појавила мртва материја, кад се, неповерењем и непокајањем човека, раздвојио човек од бесмртног живота. Као да је навучена та материјална преграда, која је смртна, и слава Богу да је смртна, јер је тиме то пало стање ограничено само колико траје људски век, у коме су нам дате све шансе да се вратимо у то рајско стање, да одбацимо грех, да се покајемо, и опет да са свом слободом детета Божијег будемо настањени у Вечност.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Духовност | Оставите коментар

Истина о Јасеновцу (2)

У наставку потресног сведочења, Милан Дуземлић, жртва усташких злочинаца, наводи почетак масовних ликвидација којих је био сведок. Крунски сведок о Јасеновцу сећа се датума када су почела масовна истребљивања заточеника:
„За вријеме мога боравка масовно ликвидирање започело је било од 18. августа 1944. Дневно су одвођени на ликвидрање по 100, 200 па некада и 1.000 људи. Ја сам имао прилике да ово установим на тај начин што сам одлазио у канцеларију логора и тамо сам видио пријавке па сам установио колико фали дневно заточеника. Истичем да је ова канцеларија била заточеничка и у њој се водио списак заточеника“.
Користећи се етничким пореклом, Милан Дуземлић је залазио у логорску администрацију коју су водили заточеници, да својим очима види у којим размерама усташе истребљују његове суграђане. Остаје нам да се дивимо храбрости, присебности и поштењу тог човека. Након што је још једном прочитао свој исказ који је Комисија прекуцала, одобрио је истину о Јасеновцу својеручним потписом.
На основу исказа сведока и онога што је затекла да су усташе оставиле на јасеновачком стратишту, Анкетна комисија из Загреба је 18. маја 1945. записала у свом закључку и ово:
„И у погледу опсега и броја извршених злочина надмашене су и најстрашније слутње. У нешто преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено отприлике 1. 400.000. – (исказ свједока Дуземлић Милана)…“
Сви чланови Анкетне комисије и записничари потписали су такав садржај својих налаза, што је објавио Антун Милетић у свом капиталном делу „Концентрациони логор Јасеноац: 1941-1945: документа“ (Београд, Народна књига; Јасеновац: Спомен-подручје, 1987). Како се пре и после књиге Антуна Милетића историјска чињеница о броју жртава Јасеновца фалсификовала видимо из наредног примера.
Године 1988. у издању новосадског „Дневника“ доктор Ђуро Батричевић и Јован Дујовић објављују књигу под насловом „Поруке потомству“. На страни 120, под насловом „Запис из јасеновачког пакла“, та два аутора пишу:
„Колико је до сада познато, ту је ликвидарано преко седам стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата. Како? О томе пише 15. новембра 1945. године у извјештају Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина гдје, између осталог, стоји:
‘Приликом убијања у логору прављени су записници од којих је по једна копија достављана општинској управи мјеста Јасеновац.
По исказу биљежника те општине Милана Дуземљића, из тих записника је очито да је до краја 1943. године поубијано најмање 600000 (шест стотина хиљада људи)…’“ Видимо да је Земаљска комисија Хрватске фалсификовала исказ Милана Дуземлића и налазе Анкетне комисије из Загреба маја 1945. Аутори „Порука потомству“ објавили су свој рад годину дана након збирке докумената коју је приредио Антун Милетић. Да не постоји изворна изјава Милана Дуземлића, у којој тај драгоцени сведок о Јасеновцу (као да је знао да ће то бити од кључног значаја) два пута наводи број од 900.000 жртава до 21. децембра 1943, могли бисмо ове и сличне поруке да прихватимо као истините. Међутим, Анкетна комисија из Загреба, на основу сведочења Милана Дуземлића и тројице његових сапатника, закључила је да број погубљених жртава у гробници народа Јасеновцу износи око 1.400.000.
Својим очима је Милан Дуземлић видео 900.000 имена која су завели усташки крвници као наводно умрле природном смрћу. Партије од 100, 200, па и 1.000 људи су Павелићеви џелати свакодневно масакрирали почев од 18. августа 1944, чињенице које је Дуземлић необориво установио својим очима гледајући логорске спискове заточеника. Нигде у свом исказу није општински бележник у јасеновачкој општини поменуо број 600.000! Спомиње само 900.000 (два пута), „безброј“, 100, 200, „па некада и 1.000 људи“.
На основу илустрације из књиге др Ђуре Батричевића-Јована Дујовића „Поруке потомству: Предсмртни завјети југословенских родољуба“ (Нови Сад: Дневник, 1988) јасно се уочава како је фалсификована историја која је наметнута послератним нараштајима. Потомство је 65 година после Јасеновца, на основу поузданих сведока српског, јеврејског и хрватског порекла, сазнало праву истину о најмање 1.400.000 жртава јасеновачког пакла.

Крај

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Историја | 1 коментар

Руски некропољ у Београду

Поштоваоце руског народа је засигурно ових дана обрадовала вест о радовима на Руском некропољу у Београду. Запуштена гробна места, коров, вандализоване надгробне плоче, као и пропадање вредних културно-историјских објеката изазивала су опсежну акцију реконструкције.
Ипак чини се да та вест није превише дотакла српску јавност. Ми не хајемо превише ни за своја гробља која су већ одавно зарасла у коров, а камоли за туђа. Стога није за одмет да се на овом месту испише кратка историја руског некропоља у Београда.
Огроман талас руских емиграната после Октобарске револуције запљуснуо је Србију. Охрабрени топлим дочеком, као и средином, доста њих је и остала да живи у Београду. Природним сплетом околности многи од њих су и напустили овај свет на територији Србије.
Њихова тела почињу да сахрањују на Новом гробљу у Београду. Временом се број сахрањењих повећава тако да настаје неколико руских парцела на Новом гробљу.
На идеју велике књегиње Свјатополк-Мирске руски емигранти почињу изградњу Иверске капеле на Новом гробљу (оригиналну капелу су у Москви бољшевици срушили 1929. године). Капела по пројекту В. Страшевског је саграђена 1931. године. У њој је сахрањен митрополит Антоје Храповицки, а око ње духовна елита руске емиграције.
Неколико година касније по плану архитекте Иверске капеле почиње изградња меморијалног споменика „Руска слава“. У основи споменика налази се гробница руских војника који су погинули у Првом светском рату борећи се за Србе. На споменику стоји следећи натпис: „Вечна слава императору Николају II и 2.000.000 руских војника Великог рата“.
Некропољ у себи чува посмртне остатке руских великана. Издвојићемо неколико њих: архитекте Николај Краснов, Виктор Лукомски и Петар Анагности; слависта Степан Кулбакин; византиста и теолог Георгије Острогорски; богослов проф. Сергеј Тројицки; математичар Николај Салтиков; балерина Нина Кирсанова; оперска певачица Софија Драусал; писац Јевгеније Аничков; сликари Степан Колесников, Леонид Шејка и многобројни други.
Сећање на своје пријатеље карактерише етос сваког народа. Ми смо на том испиту до сада небројано пута пали. Не допустимо да и после обнове некропоља опет у заборав падне ово свето место руско-српског пријатељства.

ИВАН ГРБИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Историја | Оставите коментар

Над ћутањем Русије

Поводом седамдесет година од мученичке смрти јеромонаха Митрофана (Матића) доносимо Вам његову заиста занимљиву анализу о препороду Русије.

Под копреном греха дубоко скривено осећање недостојности у нама намах ишчили кад хоћемо да прошапћемо коју реч о Њој, Великој, Недокучивој, Мученичкој, Словенској Русији, чије грозно распеће већ двадесет година мучи хришћанске душе.
Чини нам се да смо ми, обични, мали, грешни, недостојни да говоримо о предивној Великомученици Русији, која је океане крви пролила за верност Богочовеку, у најтежим, инквизиторским и апокалиптичким данима. Али љубав, пламена љубав, која у нама букти за Матушку нашу, сили нас да дрхтавом руком у неколико редака испишемо веру нашу у Њу, јер се ближи крај њеним страдањима.
Кад човек о Њој говори мора и да плаче, рида и јеца, и да се радује, и да клекне на молитву, да је воли и да страда са њом заједно. Јер, Милостиви изабрао је баш словенску Русију за највећи социолошки експеримент откад свет постоји, да је кроз многе патње очисти, прекали, очеличи и спреми за велико дело препорода и уједињења човечанства.
Многи су већ посумњали у њено васкрснуће и њено оживљавање из сатанског умртвљавања.
О, малодушници, нека се не спотиче вера ваша о мученицу Русију. Не сумњајте у Њу и њену божанску мисију. Зар вам не боде очи њена Голгота? Зар не видите Њене предубоке ране? Зар сте заборавили Њено страдање за све нас? Не будите неверне Томе! – Јер „благо онима који не видеше и вероваше“. Бог је допустио да Мајка Словенства још испија горчину и жуч, да јој још тече крв из многих и дубоких рана и да јој се још смеје и руга избезумљена светина богоодступничке данашњице. У њој још траје сатански пир. Али он се ближи крају.
Русија ће васкрснути! Ви не верујете? Не тражите нам разлоге и доказе разума? Русију је тешко разумом схватити. Један њен велики син рекао је: „Русију је немогуће умом појмити. У Русију се може само веровати.“
Да, веровати. И ми у Њу верујемо. Не смејте нам се ви, који све заснивате на разуму, а срце вам је замрло. Не може вам разум да схвати дубину и ширину Русије. Па ни значај њене беспримерне Голготе. Русија је сва у контрастима и крајностима. „Русија нерасудна и спокојна, злочиначка и светитељска, тамна и сјајна, што воли и мрзи, што обара главу као крилати Божји серафим и дрско уздиже страшно лице сатане; што нариче као сироче на раскршћу и бесни страшним бесом и кикотом Стјењке Разина, страшног харамбаше; што плаче крвавим сузама Христовим и купа се у крви браће као татарски осветник“ (Осендовски).
Над Њом је завитлан мач Антихриста. Тама туђинскe сатрапије још гуши јуначке синове мученичке Русије.
И црна, злослутна судбинска ноћ прострла се по широким, меланхоличним, бескрајним, тајанственим руским степама. Кроз ту мрачну и крваву ноћ, која оловно притиска, већ двадесет година, словенску Русију, одјекују крештави звуци „интернационале“, коју певају апостоли светског уједињења у знаку крви, рушења и изанђале науке; чују се многобројни пуцњи, који прекраћују животе противника антисловенског колективизма, совјетског бирократизма и ропског комунизма; лепршају небом јауци невиних, прегажених и понижених и заносна, истинска, радосна, чежњива песма чудесном Богочовеку Христу, коме се предала, за кога у мучеништву и патњама живи, за кога страда и умире народна, словенска Русија.
Разлили се мутни, отровни, разарајући вали марксизма – бољшевизма, недоношчета европског, по пространом, непрегледном руском мору, по коме тече и пуши се крв, крв великог, питомог, широкогрудног, словенског, хришћанског руског народа. Цели свет равнодушно гледа распеће Русије, али неће да јој олакша муке око њеног двадесетогодишњег распећа пирују разблудан пир модерни Нерони и Ироди, експоненти просвећене, цивилизоване, напредне, хумане, демократске, културне, либералне и хришћанске Европе. А распета Русија, кроз патње, страдања и болове, кроз потресне крике, кроз заглушујуће вапаје и јецаје, у преданости вољи Божјој, кликће осана Богочовеку, као у првим вековима хришћанства.
Чудна је савременим људима та мученичка, болна али и радосна песма те, за Европу „варварске“, хаотичне и неразумљиве Русије. Песма голготских мука и васкрсне радости. „Песма Русије боловите и грчевите, широке Русије, у којој је много распућа, много цркава и много тамница“.
За сада, Русија је велико царство ћутања. Језивог, страшног, гробнога ћутања. Шта казује то ћутање? Цели свет то пита. Русија ћути. И стрепи Европа… Шта ће ћутање народне Русије донети Европи? И не само Европи. Пет континената муцају речи о Русији и не могу да реше руску загонетку. Шта је Русија? Чему иде? Шта ће она створити? Из њеног стварања шта ће се родити? И шта ће, најзад, човечанству рећи Русија са Словенством?
О није далеко дан, када ће се сви неверници уверити, сви малодушници застидети се, због својих ситничавих сумњи, а сви који су веровали небеском радошћу радовати се.
Доћи ће тај велики и Свети Дан. Он мора доћи. То је Дан када ће препорођено Словенство на челу са народном словенском Русијом рећи Нову Реч човечанству.
Нову Реч, мада је она речена још пре скоро 2000 година. Вековима је била фалсификована, лажно представљана, скрнављена, попљувана. Словени ће је рећи правим језиком, истинску, свету, чисту, рећи ће је они намучени, прекаљени у патњама, усхићени, радосни, млади духом.
Ми заједно са Достојевским верујемо да ће уједињени Словени са „својим Христом“ донети спасење човечанству.
Из хаоса, из крви, из мука и патњи, из великог и крвавог ћутања из своје племените и велике хаотичне душе рађа се Словенско царство да духовно уједини изболовано човечанство.
Нек чују неверници: Доћи ће доћи, словенско царство! Из тмурне, прљаве и загушљиве данашњице ми му са пуно младалачке вере у сусрет хрлимо.
Васкрснуће Народна Словенска Русија и срушиће се безбожни бољшевизам, који је одавно банкротирао и само се насиљима и злочинима одржава.
Као сунце засветлеће Нова Русија, из које ће се родити Велика Славија… Не сумњајте у то. Та вера наша није фантастична. Она ће бити жива и видљива стварност. Велики дани Словенства неминовно ће доћи.
И тада: „Забрујаће замукла тешка звона са Кремља, зачуће се још неисказана словенска реч, тако потребна души човековој. Биће то празник Неба и Земље. Празник хиљаду година мира и радости…“

ЈЕРОМОНАХ МИТРОФАН (МАТИЋ)

1. октобра 2011. Posted by | Aнализа, Број 23 | 1 коментар