Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Две стазе пута

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.
– Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.
– До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.
– И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето…
– Може, господару… Мени треба посао и храна.
И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.
– Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.
Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.
На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.
Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му тек бесловесни израз на лицу.
Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.
Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.
– Али, ја сам само најамник, погрешили сте… Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.
Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.
Богаташ, како виде то, позелени од зависти.
– Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!…
– Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.
Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање.
И тако он, разрогачених очију, би одведен, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град – не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

1. октобра 2011. - Posted by | Број 23, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: