Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Ера „хуманизма“

Замислите да у рукама држите нешто што је старо неколико милиона година. Запањујуће зар не? Ја сам имао ту част да постанем власник једног дела сталактита (пећински начин) чија старост се процењује на 40 милиона година. Ако узмемо да је просечан животни век око седамдесет година замислите само колико је људских драма потребно да би покрила историја једног сталактита.
Сталактит ме је навео на дубље размишљање. Колико смо ми људи заиста важни? Одмах да се оградим не мислим на духовну и метафизичку страну човековог постојања већ чисто на друштвену, историјску и политичку вредност једног људског бића. Замислите само колико људи дневно погине а да нам не буду важни чак ни њихови иницијали на страницама црне хронике. То ме одмах наводи и на другу мисао – шта мислите хоће ли икоме бити важно ако баш ми рецимо сутра напустимо овај театар апсурда – нашу планету земљу?
У ери хуманизма како се ова ера данас представља, изгледа да најмању вредност има човечији живот. Најежим се кад помислим да неки манијаци типа исламских фундаменталиста (не искључем ни остале) дигну у ваздух или поубијају десетине и десетине људи у име некаквих идеала. Да ли они размишљају о јединствености сваког људског бића које ће убити. Разумеју ли они да као и он, и његове жртве имају своје породице, пријатеље, љубави, изграђен живот. Изгледа да не.
Ера „хуманизма“ је на делу. Ових дана је нападнута једна земља. Либија, да не околишам. У име слободе и демократије једну земљу више од стотину дана нападају из свих оружја.
Какав год био либијски режим, а није сигурно толико црн каквим га представљају, зар се слобода доноси бомбама? Зар ће слободан избор израсти из крви погинуле деце, жена и недужних цивила? Постоји ли више савест на овој земљи?
Искрен да будем не видим разлику између средстава данашњих моћника и „лоших момака“. И једни и други остављају крвав траг иза себе. Ако има неко паметан нека ми пронађе разлику између невино пострадале девојчице Милице Ракић и деце коју је помахнитали манијак убио у Норвешкој. Вероватно ће многима скочити коса на глави од ове реченице, јер се забога приликом НАТО бомбардовања борило за „демократију“ а норвешки манијак се борио за болесне идеје. Али погледајте, зар средство није исто? Угашени дечији живот!
Коначно је време да се свима нама упале неке лампице. Да не мислимо да је наш живот највреднији на свету. Сви ми имамо своје мане и врлине. Сви гањамо трачак светлости и боље сутра. То ипак не значи да треба да газимо преко других људи и њихових начела. Сматрам да не постоји ниједна идеологија која може оправдати уништавање и угрожавање нечијег живота. Требамо бити свесни да смо ми само просте јединке које ће једног дана нестати са лица земље. Зар онда није боље да проживимо оно што нам је остало у миру, а не у сталним ратовима са онима који мисле другачије од нас. За ово размишљање ме је инспирисао сталктит. Вама препоручујем да исто тако пронађете неки предмет који ће вас подсећати да нисте вечни и да се живот можете уредити на много бољи начин.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

1. октобра 2011. - Posted by | Број 23, Колумна

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: