Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део)

Лажи и манипулације сребреничког мита

Спомен соба српских цивила у Братунцу

Господине Дорин, од 1995. године бавите се независно и самоиницијативно дешавањима у Сребреници. Објавили сте до сада две књиге о Сребреници. Шта Вас је мотивисало да се тако интензивно бавите Сребреницом, о чему се тачно писали, и који су Ваши закључци после свих година истраге?
Пратио сам од 1991. године начин на који западни медији обавештавају, или, боље речено, дезинформишу своју публику о ратовима у бившој Југославији. Постало ми је врло брзо јасно да они, благо речено, цртају једну црно-белу слику о тим сукобима. Ширили су годинама неистине и полуистине. Трагедија је у томе што су све те лажи биле искључиво на штету српскога народа и српских политичара. Западни медији никада нису ширили пропаганду против Хрвата, босанских муслимана или Албанаца, него једино против Срба. Кроз Запад је прошао један невероватан талас антисрпске пропаганде, који је многе људе инфицирао вирусом мржње и предрасуде против Срба. Тако нешто после смрти Гебелса и краја нацистичке Немачке нико није могао да очекује.
Ступио сам у контакт са разним критичким новинарима и активистима широм света који су обавештавали о тим манипулацијама, иако се, нажалост, мора рећи да су они о томе могли да пишу само у мањим и независним новинама и часописима који немају велики тираж, тако да резултати њихових истрага никада нису могли да дођу до једне веће масе људи.
Годинама сам скупљао њихове анализе, док ме једног дана један познаник није питао зашто не искористим све те документе и податке и напишем књигу. На крају сам управо то учинио. На немачком језику сам 1999. године издао своју прву књигу о западно-медијским манипулацијама у току југословенских ратова, која се зове „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ („Небесима крстари туђи бог“). Немачка издавачка кућа „Ахриман“ из Фрајбурга је 2001. године издала други тираж.
Сребреница ме је увек посебно занимала, зато што је она врхунац расистичке антисрпске пропаганде. Знао сам увек да званична верзија догађаја у Сребреници, односно верзија владе Алије Изетбеговића и његових савезника у Вашингтону, не може да буде истинита. Јер што би неко баш о Сребреници говорио истину, када је паралелно непрекидно лагао о другим аспектима и дешавањама у току ратова у бившој Југославији? Годинама сам пратио независне журналисте и друге људе, и оно што су пронашли и писали о Сребреници. Скупљао сам и проверавао све те податке као делове мозаика, док ми једнога дана цела слика није била сасвим јасна. Морам да додам да сам и сам много пута био у региону око Сребренице, где сам причао са људима, скупљао изјаве, податке и сликао споменике, спомен-собе и гробља, итд.
Једног дана ме је поново једна особа, овога пута једна независна новинарка из Немачке, питала што не напишем књигу о истини у Сребреници. Поново сам сео за рачунар и једно годину дана непрекидно писао. Издавачка кућа „Каи Хомилиус“ из Берлина је показала интерес, и тако смо књигу крајем 2009. године издали на немачком језику. У тој књизи се бавимо чињеницама које доказују да је тврдња да је армија Републике Српске убила негде око 8000 босанских Муслимана измишљотина.
А годину дана касније, у сарадњи са новинаром Зораном Јовановићем, објавио сам поново једну књигу о Сребреници („Сребреница – како се збило“), коју је издао „Ахриман“, издавач моје прве књиге.
У тој књизи се бавимо претежно страдањем Срба у околини Сребренице. Тај крај се зове Бирач, и обухвата општине Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Осмаци, Шековићи и Милићи. Књизи смо додали и један филм, са насловом „Досије Сребреница“. Аутори филма су Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бања Луке.
Што се тиче мога закључка у вези са истином о Сребреници, проф. Едвард С. Херман из Америке је рекао да је „Сребреница“ у званичној верзији највећи случај пропаганде у вези са ратовима у бившој Југославији. Проф. Емил Влајки из Босне, који се изјашњава као Хрват јеврејскога порекла, каже да је Сребреница највећи мит двадесетог столећа. А још оштрије говори немачки писац, публициста и психоаналитичар др Петер Прискил, који пише у уводној речи моје задње књиге „да је Сребреница лажни Аушвиц НАТО-а“. Све три изјаве бих одмах потписао.

Споменик у Кравици за десет хиљада српских жртава у оба рата

Ви нисте једини који се бави истином о Сребреници. Да ли сте после истрага сви дошли до истих закључака?
Што се тиче закључака у вези са Сребреницом, мање или више долазимо сви до истих или сличних резултата. Сагласни смо сви са тиме да званична верзија о Сребреници нема никакве везе са истином, и да се ради о једној огромној манипулацији. Али има и међу критичним људима оних који се плаше критике јавности, напада од стране муслиманских организација, Тадићеве владе, или притисака из међународне заједнице. Они мисле да праве неки компромис ако кажу „ми не негирамо злочине, али хоћемо само да покажемо да цифра убијених људи после пада Сребренице није око 8000“. Али какав је то компромис? Противници истине нападају свакога ко негира њихову верзију догађаја. А они не разликују да ли сада неко тврди да је убијено 3000, 5000 или 7900 људи. Значи − нема компромиса са онима који су изокренули истину 100%.

У интервјуу за магазин „Геополитика“ рекли сте да је Ваша дугогодишња потрага за доказима о страдању Срба у околини Сребренице била доста напорна и компликована. Због чега?
Постоји један феномен међу Србима, који у тој мери нисам видео код других народа на Балкану. Организација није баш једна од јачих српских особина. Не постоји ниједна једина организација која поседује целокупни доказни материјал о страдању Срба у околини Сребренице. Свако има понешто: ту и тамо се нађе неки видео-снимак, неке слике или неки документи. Ко се интересује за те доказе, мора годинама да путује кроз Босну и Србију да би дошао до већег дела тог материјала. А да не причамо колико се времена, труда и новца за тако нешто мора уложити. Ја сам укупно био око тринаест година на терену, док сам сакупио оно што сам тражио. Па да ли је то нормално? Зашто појединци на свој терет морају да обаве онај посао за који би требало да буду одговорне српске владе у Босни и у Србији?
Наишао сам у току својих истрага и на један други аспект, који представља велику бруку. У току рата су на лицу места били разни српски патолози. Документовали су страдање Срба. Постоји огромна документација о томе; патолошки извештаји, слике, видео-снимци итд. Нико од тих људи никада није негде објавио целокупне доказе о страдању Срба у Подрињу и Бирчу. Како тако нешто нормалан човек да разуме? Па, баш темом Сребренице нападају Србе од 1995. до данас. Сатанизују преко Сребренице један цели народ, и тврде да је геноцидан.
То се не би тек тако могло десити да су одговрне особе још пре много година објавиле доказе о злочинима над Србима, посебно што се тиче Сребренице и њене околине. Јер ти докази показују да је управо српски народ у околини Сребренице био жртва геноцида. Муслиманска армија је убијала, протеривала и уништавала све што је српско. Нису правили разлику да ли је у питању жена, стара особа, или чак и дете. Мучили су и убијали људе на невероватно бруталан и грозан начин. То је био геноцид у правом смислу. А на другој страни је српска армија поштедела муслиманске цивиле у Сребреници.

Убијено српско дете из околине Зворника

Зашто српски патолози и стручњаци нису још давно објавили књиге о тим злочинима? Или што макар нису направили неку интернет архиву о томе, да би светска јавност могла да се увери у те монстроузне злочине? Питао сам их да макар мени или другим истражитељима дају или продају те доказе, како бисмо ми могли да их ширимо. Али нису хтели ни да чују за то. Својим ћутањем ти су људи одговорни за чињеницу да светска јавност нема појима о страдању Срба у току ратова у бившој Југославији, посебно у околини Сребренице. А на другој страни истовремено иду на руку оним екстремистима међу босанским муслиманима, који до данас тврде да њихова армија никада није починила злочине против Срба. И како сада појединци, као што сам ја, могу да окрену светско мишљење и да поправе штету која је из ћутања одговорних људи настала? Јевреји су, на пример, сваку своју жртву документовали. Срби ће и даље плаћати цех за то.

Да ли Вам је неко макар финансијски помогао?
Ма какви, ни говора о томе. Обратио сам се у току многих година на адресе неколико стотина српских заједница у свету. Питао сам их да ли би могли да ми пошаљу по педесет евра или долара, да бих могао да штампам књиге, да платим доказни материјал, да водим даље истраге и да направим своју интернет страницу. Нисам добио ниједан одговор, иако су неки од њих видели да стварно непрекидно радим на томе да се шири истина.
Обишао сам пола Босне и Србије. Причао сам са политичарама Владе и опозиције. Такође сам ступио у контакт са приватницима који имају новца, и који се јавно представљају као патриоте. Обишао сам и разне организације, владине и невладине. Али на крају није ништа било од финансијске помоћи. Има доста антисрпских организација широм света, које зарађују паре тиме што шире лажи и мржњу. А ја не могу да скупим ни динар да бих ширио део истине. То је просто неразумљиво. Али, тако пролази већина људи који раде на исти или сличан начин као ја. Новац данас зарађују искључиво лажови и манипулатори. То је симптоматично за данашње стање света, који је све више и више под контролом једне велике силе и њених слуга.

Хајдемо, онда, да пређемо на Ваше књиге. Шта су главне тачке Ваше истраге? Шта и где се тачно манипулисало у вези са Сребреницом?
На спомен-камену у Поточарима стоји да је било 8372 жртава геноцида у Сребреници. Али листа наводно несталих је после пада Сребренице обухватала око 7400 имена. Одакле сада скоро хиљаду имена више него што их је 1995. наводно нестало? Када је неко из Сребренице могао да нестане, ако не у јулу 1995? Очигледно, босанско-муслиманска пропаганда тврди да су и касније нестајали људи. Како нико не дође на идеју да поставља муслиманским организацијама критична питања, када су њихове манипулације истином очигледне? Где су сви ти новинари који се увек хвале да на Западу постоји нека слободна штампа?

Значи, да пођемо од тога да је било око 7400 жртава?
Апсолутно не! Има још много више и много значајнијих случајева манипулације. На пример, да је припадник муслиманске армије Несиб Бурић у босанском магазину „Дани“ (18.1. 1999.) рекао да је муслиманска армија у току борбених дејстава после пада Сребренице имала око 2000 жртава. Има још много више муслиманских сведока који исто то тврде. Ти сведоци су набрајали око седамнаест тачака где су муслиманска и српска армија између Сребренице и Тузле наишле једна на другу. Оснивачи „Историјског пројекта Сребреница“ су на својој страници објавили једну анализу изјава тих сведока (www.srebrenica-project.com). По тим подацима, у пробоју је страдало чак и више од 2000 муслиманских војника и бораца. И муслимански генерал, Енвер Хаџихасановић, проценио је да је на муслиманској страни у пробоју према Тузли погинуло више од 2000 људи. Те податке можете, на пример, да пронађете у књизи. „Сребреница – деконструкција једног виртуелног геноцида“, коју је такође публиковао „Историјски пројекат Сребреница“.

Масакр над Србима у селу Бјеловац између Сребренице и Братунца

Ја лично поседујем једну серију слика на којима се виде муслимански војници и цивили, један део њих такође под оружјем, у пробоју према Тузли. Било је око 8000 војника из Сребренице и Жепе. А око 4000 цивила, већим делом мушкараца, придружило се армији. На сликама се виде, између осталог, повређени муслимански војници и цивили, који су борбе са српском армијом преживели. А најмање 2000 од њих, као што потврђују муслимански сведоци, те битке нису преживели.
Такозвани хашки истражитељи су у околини од 50 километара око Сребренице пронашли близу 2000 лешева. То се може прочитати у првом извештају хашког истражитеља Дина Менинга (види: Dean Manning, „Summary of Forensic Evidence – Execution Points and Mass Graves“, 16.5.2000.) Анализе др Љубише Симића показују, међутим, да су они од нешто мање од 2000 лешева касније покушали да направе око 3500. Јер, они у стварности нису, као што су касније тврдили, имали 3500 лешева на располагању, него 3500 патолошких извештаја. А не односи се сваки од тих извештаја на један комплетан леш, него и на делове лешева. Др Љубиша Симић је направио реконструкцију тих патолошких извештаја, и дошао је до закључка да су истражитељи из Хага пронашли нешто мање од 2000 лешева. То је исто што је Дин Менинг на почетку тврдио (што се све може такође наћи на адреси http://www.srebrenica-project.com).
Постоје веома очигледне индиције да су хашки истражитељи манипулисали резултатима својих ископавања. На пример, српским патолозима и другим независним стручњацима није било дозвољено да присуствују ископавањима. А касније је главни тужилац трибунала у Хагу, Серж Брамерц, на једној прес-конференцији дао изјаву да је Хашки трибунал уништио око хиљаду наводних доказа сребреничкога масакра. Брамерц тврди да се то десило зато што нису имали места за архивирање доказа! Како један такав моћан трибунал нема места за архивирање доказа? А процеси против Караџића и Младића нису још били почели. Какве су то бајке? Ко таквим изговорима може да верује?
У процесу против Војислава Шешеља у Хагу (15.1.2009.) појавио се познати др Зоран Станковић. И он је рекао да је Хашки суд уништавао доказни материјал у вези са Сребреницом. Потврдио је додатно да српски експерти нису смели да буду на лицу места ископавања. Давао је и друге примере нестручног и дилетанског, или, боље речено, манипулативног рада хашких истражитеља.

Муслимански борци у Сребреници

И шта нама то све говори?
Да у Поточарима нису само сахранили жртве борбених дејстава, него су и вештачки пробали да повећају број пронађених лешева. Као што сам малопре објаснио, Миливоје Иванишевић из Београда је у својим књигама додатно описивао како они многим мртвима дају лажни идентитет. На пример, можете међу именима наводно идентификованих лешева да нађете много имена која су се, такође, појавила на брирачким списковима у Босни 1996. године.
А постоји још нешто занимљиво. Насер Орић је 1994. године објавио књигу која се зове „Сребреница – свједочи и оптужује“. У тој књизи је Орић објавио списак својих бораца који су 1992, 1993. и 1994. погинули. Анализе те књиге показују да је велики део тих бораца погинуо у нападима на српска села, а неки и у борбама у региону. На том списку има око хиљаду имена која су се годину дана после објављивања Орићеве књиге нашла на списку „несталих“.
Америчка организација „Balkan strategic studies“ тврди да босанско-муслиманске институције и хашки истражитељи декларишу лешеве из других делова Босне као сребреничке жртве. Мирослав Тохољ, бивши министар информисања Републике Српске, дао је један интервју за немачке новине „Junge Welt“, (11. јул 2005.) у којем је рекао да је код Хан Пијеска пронађено око 300 лешева, већим делом плаћеника из муслиманских држава и муџахедина, који су у борбама 1993. године погинули; па опет, и њих данас убрајају у сребреничке жртве.

Зашто се онда стално говори да је до сада помоћу ДНК анализе идентификовано више од 5000, а неки кажу и око 6000 лешева?
Као прво, мора се знати ко то тврди. Ради се о организацији која се зове „Интернационални комитет за нестале особе“ (International Commitee for Missing Persons − ICMP), са седиштем у босанско–муслиманском граду Тузли. Ова организација је основана на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. То је исти Бил Клинтон за ког је доказано да је сарађивао са Ираном зарад илегалног наоружавања муслимана у Босни. Поред тога, муслимански политичари потврђују да је Клинтон тадашњем муслиманском председнику Алији Изетбеговићу још 1993. године предложио „сребренички масакр“. Хрватски медији са своје стране извештавају да је више америчких генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију „Олуја“. Опет исти тај Клинтон је 1999. године наредио једанаест недеља бомбардовања Југославије. Дакле, реч је о ратном злочинцу.
За председника комитета ICMP постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама, Џејмс Кимсеј, који је учествовао и у инвазији на Доминиканску Републику, са 10 000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације, Колин Пауел, лично је Кимсија поставио на позицију председавајућег. Па зар то није „поверљива“ клика која стоји иза ICMP?
Сам рад комитета се показао својим апсолутно мафијашким поступцима. Адвокати одбране Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног материјала о ДНК идентификацији жртава. Захтев је био одбијен, уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: једна организација тврди да је 6000 такозваних жртава сребреничког масакра идентификовала путем ДНК, али се ти докази не прилажу јавности, јер фамилије идентификованих то забрањују! Морам да додам да тај списак жртава, наводно идентификованих кроз ДНК анализу, никада није објављен. Па какву доказну вредност те тврдње онда могу да поседују? И босански магазин „Фокус“ је 27. јуна 2010. године под насловом „Трибунал дискредитован“ објавио интересантне податке о тој превари.

Вратимо се на онај бирачки списак из 1996. године, који сте малопре споменули. Шта можете да нам кажете о том случају?
Миливоје Иванишевић је прегледао неке бирачке спискове у Босни, и упоређивао их са листом наводно несталих људи после пада Сребренице. На једном бирачком списку из 1996. пронашао је око 3000 имена, која су такође и на такозваној листи несталих Сребреничана. Ти избори су тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“ (ОЕБС). Нису само гласали босански муслимани из Босне, него истовремено и један број људи који су живели као избеглице у неким европским државама.
Енглески новинар Јонатан Рупер је чуо за тај случај, па је питао ОЕБС како они то могу да објасне. Одговор је истовремено био − изговор. Рекли су да су бирачки спискови негде закључани и да не могу да дођу до њих. Касније су дали друго објашњење, или, боље речено, други изговор. Тврдили су да су одговорни људи за изборе у 1996. користлили старе бирачке спискове из 1991. године. Али ни то није могуће, зато што на списку можете да нађете нека имена људи који 1991. нису били пунолетни, и тако нису уопште ни могли да гласају на изборима. А поред тога, ако би неко стварно на изборима користио старе спискове, онда би се у том случају радило о изборној превари. А зашто онда никоме није суђено због једне такве изборне преваре?
Очигледно је да ОЕБС хоће да сакрије истину, и да кроз изговоре и лажи изађе из прљаве игре. Објективног посматрача то никако не може да зачуди, када се узме у обзир коју улогу је ОЕБС одиграо, на пример, на Косову. Шеф некадашње верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, Вилијам Вокер, исценирао је, заједно са албанским терористима, такозвани масакр у селу у селу Рачак. То показују анализе разних критичних аналитичара широм света. И финска форензичарка Хелена Ранта је у својој биографији писала да је Вилијам Вокер пробао да манипулише њеним форезичким извештајем о инциденту у Рачку. „Масакр“ у Рачку је послужио НАТО-у као повод да бомбардује Србију. И кога може заиста да зачуди да је та иста организација и у Босни била умешана у скривање истине?
У том контексту се може објаснити и следећи случај: Мирсад Токача, директор „Истраживачко-документа- ционог центра“, на једној прес-конференцији у Бања Луци рекао је да су он и његов тим у околини Сребренице пронашли око 500 живих особа, чија имена су такође на списку „несталих“ (види: Дејан Шајиновиц, „Токачин тим пронашао 500 живих Сребреничана“, Независне Новине, 31.3.2010). Није онда чудно да је 1996. гласало око 3000 „мртвих“ људи.

Муслимански борци из Сребренице у пробоју ка Тузли

То заиста звучи као да се Сребреницом жестоко манипулише. Међутим, шта је са оним сведоцима коју су у својим изјавама сведочили о егзекуцијама које су они преживели?
Избеглице које су евакуисане из Сребренице нису имале шта да кажу о неким злочинима српске армије, када су после пада Сребренице стигле у Тузлу. И мушкарци из оне колоне која се пробијала према Тузли нису прво сведочили о злочинима. О томе је, на пример, писао новинар Тим Бацер 24. јула 1995. године у чланку „Serb Atrocities in Srebrenica are Unproved“, објављен у The Electronic Telegraph.
Тек нешто касније су се појавили неки људи који су наводно преживели стрељања на разним местима, али је их било само неколико. Немачки новинар Томас Дајхман је анализирао њихове изјаве. Дошао је до закључка да њихова сведочења нису поверљива, зато што су од интервјуа до интервјуа мењали верзије и давали контрадикторне изјаве (види: Thomas Deichmann, „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, 18, September/Oktobar 1995). Такође су новинари René Grémaux и Abe de Vries анализирали изјаве наводних сведока, и дошли су до истога закључка (види: „The Deconstruction of a Trauma“, De Groene Amsterdammer, 13.3.1996).
У процесу против Радована Караџића се појавио исто такав један наводни сведок. Рекао да је био у камиону са другим заробљеницима и да су одведени на стрељање. Тврдио је да је видео и генерала Младића када је померио повез око очију, зато што му руке нису биле везане. Али нема логике у томе да се заробљенику повежу очи, а да руке остану слободне. А стрељање је наводно преживео зато што је био покопан испод лешева, и после је успео да побегне. И Караџић је у току унакрсног испитивања установио да тај човек очигледно измишља приче.
Један други сведок је тврдио да су Срби једну велику групу, од можда 2000 људи, после пада Сребренице ухапсили, и прво затворили у основну школу у Каракају, и у спортску халу поред школе. Др Дарко Трифуновић из Београда је отишао у Каракај да провери ове податке. На лицу места је установио да у тој малој школи уопште нема места за тако велику групу људи. Тадашњи директор школе, Недо Васић, Дарку Трифуновицу је показао школски летопис из тога периода 1995. године. У летопису се потврђује да су ђаци тог дана наводног масакра били у школи. Па није армија Републике Српске ваљда пред очима деце стрељаља масу заробљеника! И жена која живи поред школе, Цвета Благојевић, рекла је да у тој школи није никада било убијања и да није ни знала да неко тврди да су у школи стрељани заробљеници. Изгледа да су се ти сведоци у ствари пробијали са муслиманском армијом од Сребренице до Тузле, и да су жртве борбених дејстава лажно представили као жртве егзекуција.

НАСТАВАК ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Advertisements

1. октобра 2011. - Posted by | Број 23, Интервју, Тема броја

12 коментара »

  1. Svaka vam cast gospodine, vas trud nije uzalud……to ce vreme pokazati!
    pozdrav Rade Klac

    Коментар од Rade | 24. октобра 2011. | Одговор

  2. Ponekada je poluistina gora od neistine. Dosta ljudi koji se bave na „kritican“ nacin sa Srebrenicom sire samo 50% istine, a ono ostalo su pomesali sa neistinom. Na taj nacin valjda hoce da pokazu da ne negiraju 100% „genocid“ i Srpske zlocine posle pada Srebrenice. A ovaj Dorin je jedan od retkih ljudi koji nece da prave kompromis sa neistinom.

    Коментар од Tomo | 24. новембра 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: