Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (2. део)

ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Крсто Драгићевић, убијен у току побуне муслиманских заробљеника у хангару пољопривредне задруге у Кравици, 13. јула 1995.

Неки сведоци тврде да су припадници војске Републике Српске у земљорадничкој задрузи у Кравици затворили и убили између1000 и 1500 муслиманских заробљеника.
Тај исказ носи исти рукопис као и оне остале изјаве неких такозваних сведока. Цела прича потиче од једног или двојице муслиманских сведока. И ни за ту тврдњу не постоје докази. У хангару у Кравици се десило нешто сасвим друго од онога што су муслиманска Влада и хашки истражитељи утврдили. Српска војска је у околини Кравице могла да ухапси један одређени број муслиманских бораца и цивила, који су после пада Сребренице кренули на пут према муслиманској територији. Заробљеници су, као прво, били затворени у тој просторији у Кравици. Не постоји ниједан једини доказ да су припадници војске Републике Српске имали план да убију те људе. Што би их убили, када су им требали заробљеници за размену српских заробљеника? А што их нису на лицу места убили, ако су их негде по неким шумама заробили, и хтели да их стрељају? Што би их стрпали прво у неки магацин у Кравици? А тај магацин уопште није сакривен, него се налази поред пута који пролази кроз Кравицу. Који лудак би наредио да се 1000 људи убије поред пута?
Радован Караџић је 11. јула 1995. године својој војсци наредио да се према муслиманским цивилима понаша коректно, те да припаднике противничке армије, ако наиђе на њих, третира по интернационалним законима. Чак је наредио да се препусти муслиманским становницима Сребребнице да одлуче где хоће да живе, или да ли желе да буду евакуисани. А ко би сада био у стању и толико моћан да против наређења Радована Караџића нареди убијање 1000 цивила? И из којих разлога би неко тако нешто уопште урадио?
Постоје докази да се у том хангару у Кравици нешто друго десило. Један српски стражар, звао се Крсто Драгичевић, ушао је у хангар међу заробљенике. Хтео је очигледно да прича са једним познаником међу заробљеницима, којег је препознао. Међутим, њега су заробљеници напали, отели му митраљез и убили га. То се десило 13. јула 1995. године. Два дана касније је Крсто Драгичевић сахрањен. Његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
У току те побуне заробљеника, повређен је и један други српски војник, Раде Чутурић. Преживео је тај инцидент, али је погинуо у септембру 1995. године код Добоја. И његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
Муслимански заробљеници су после побуне покушали да побегну кроз главни улаз хангара. Остали српски стражари су пуцали у њих да би спасли своје животе и спречили побуну.
Српски новинар Зоран Петровић Пироћанац је тада боравио у региону, и снимао својом камером разне сцене. На пример, снимао је када су се неки муслимански мушкарци предали српској војсци. Неке интернационалне организације су касније анализирале Петровићеве снимке. Тврде да се на његовим снимцима у једној сцени види једна група од 15 до 20 мртвих људи пред улазом хангара у Кравици.
Прегледао сам повећање тога снимка и чини ми се да се на том снимку стварно види та група људи. Али снимак само потврђује побуну муслиманских заробљеника, јер су ти људи убијени пред улазом у хангар, а не у самом хангару. Логично је да српска војска не би поубијала те људе пред улазом у хангар, тако да би са улице свако могао да гледа. У те људе је пуцано само да би се спречила побуна, која је започела после убиства Крсте Драгичевића.

У овом документу један УН командир и један представник муслиманске цивилне власти потврђују да у току евакуације житеља Сребренице није дошло ни до једног инцидента

Нема доказа да је у току побуне страдало више од 15-20 заробљеника. И у том случају, један или два човека тврде да су они та убиства преживели само зато што су били покопани под лешевима и после успели да побегну. Али, који докази постоје за ове тврдње? Где су ти лешеви? Хашки истражитељи су касније покушали да пописују мртве у гробницама, у околини Кравице, нађене у том наводном стрељању. Муслимански борци сведочили су да су код Кравице, после пада Сребренице, вођене битке између српске и муслиманске армије. Имена тих сведока су следећа: Шевал Адемовић, Рамиз Хусић, Мидхат Кадрић, Нуриф Мемишевић, Хусејн Мустафић и Фадил Орић. Ови људи су дали исказе да је на њиховој страни погинуло много људи у артиљериској ватри. Фадил Орић је проценио да су они код Кравице у покушају пробоја имали неколико стотина погинулих људи. Анализу изјава ових сведока можете наћи на страници „Историјског пројекта Сребреница“.
Хашки истражитељи кажу да су они у околини Кравице нашли неколико стотина лешева, док изјаве оних муслиманских сведока показују да су то жртве војних сукоба код Кравице. Па где је онда оних 1000 лешева људи коју су наводно у хангару у Кравици стрељани? Можемо да установимо да је цела прича једна измишљотина. БЕТА је објавила 10.9.2009. године чланак „Одбрана Боровчанина затражила ослобађање“, у ком такође пише да тужиоци у Хагу не могу да докажу да је у Кравици страдало више од оних 15-20 људи који су погинули у току побуне.
Зато су кроз друге манипулације покушали да пређу преко чињенице да доказа нема. Претили су ухваћеним Србима да ће добити веома високе казне ако не „признају“ да су учествовали у „масакру“ у Кравици. Тако је Момир Николић после претњи и уцена дао изјаву да је он наредио убијање заробљеника у хангару у Кравици. Ипак је Николић касније у току једног процеса признао да је дао лажну изјаву, зато што су му понудили мању казну ако каже оно што тужилац хоће од њега да чује (види: Chris Stephen, „Key Srebrenica witness admits lying“, IWPR 29.9.2003).
Један други српски (заштићени) сведок, који је био 13. јула пред хангаром у Кравици, изјавио је да је тамо страдала једна мања група заробљеника, у току побуне. Тек касније је својим другим изјавама одједном повећао број наводно погинулих. Ту нову изјаву су користили у процесима против разних оптужених Срба. Може се поћи од тога да су тужиоци и њему претили дугогодишњом затворском казном ако не потпише нову изјаву у смислу оптужнице. Мирослав Дероњић је, на пример, Војиславу Шешељу у Хагу причао како су га психички и физички малтретирали док није на крају потписао све што су тужиоци од њега хтели да чују. Ту врсту уцене зову у Хагу „Plea agreement“ и „Plea bargain“. А у принципу такве методе подсећају на инквизицију. И власенички адвокат Раде Голић је у свом жалбеном писму на пресуду Миленку Трифуновићу дао разне примере како тужилаштво у вези са дешавањима у хангару у Кравици манипулише истином.
И новинар Јонатан Рупер у својој анализи о Сребреници пише да је прича о масовном убијању у хангару у Кравици једна превара. Рупер се позива, између осталог, на истраге холандског новинара Ролфа Хартзуикера, који је почетком 1996. године обишао хангар у Кравици. Хартзуикер је прегледао хангар и дошао до закључка да у тој просторији нема трагова метака и ручних бомби. У оптужници се тврди са су српски војници у хангару убијали заробљенике митраљезима и ручним бомбама. Ти Срби су очигледно морали да буду нека врста натприродних створења, ако могу да убију толике људе, а да не оставе трагове иза себе. Трагови метака се могу наћи само око врата на самом улазу, са спољне стране.

Наредба Радована Караџића о хуманом поступку према сребреничком становништву, од 11. јула 1995.

Да ли је, по Вашем сазнању, после пада Сребренице уопште игде дошло до убијања једне веће групе заробљених мушкараца?
Постоји један случај где је очигледно дошло до злочина. Ради се о случају Дражена Ердемовића, који је био припадник Десетог диверзантског одреда војске Република Српске. Тај случај је мало чудан зато што су у тој јединици, поред Ердемовића, служили још један Хрват, један Словенац, неки Срби, и на почетку чак и један босански муслиман.
Ердемовић тврди да су он и његова јединица стрељали око 1200 муслиманских заробљеника. Истраге бугарског новинара Герминала Цивикова доказују, међутим, да је Ердемовић у својој целој причи многе ствари измислио. Цивикове истраге, на пример, показују да је убијено негде око 130 људи, а не 1200 као што Ердемовић тврди. Веома је чудно и да је Ердемовићева јединица тога дана, када је очигледно дошло до убијања групе заробљеника, била отпуштена на одмор. Што би војници који су отпуштени на одмор негде убијали људе?
У току процеса против Слободана Милошевића, Ердемовић је признао да је неко са стране тој јединици нудио злато и новац, како би они негде после пада Сребренице ухватли и стрељали групу муслиманских мушкараца. Разни извори у том контексту спомињу француску обавештајну службу. И Милошевић је у току процеса рекао да поседује доказе да су тај злочин припремили влада Алије Изетбеговића и Французи. Нажалост, није стигао да изложи те доказе, зато што је мало касније у хашком притвору, под чудним околностима, изгубио живот. Хоћу да подсетим и на случај хрватског новинара Иве Пуканића, који је у својим новинама писао да су генерали Била Клинтона организовали операцију „Олуја“, у којој је протерано око 250 000 Срба, и убијено њих око 1900. Неко време после тога, Иво Пуканић је убијен помоћу ауто-бомбе, када је хтео да отвори врата својих кола.
То у принципу не би требало никога да зачуди, пошто су ратови у бившој Југославији показали да су стране тајне службе много пута биле умешане у разне манипулације. Желим да подсетим читаоце на случај када је бомба експлодирала на пијаци „Меркале“ у Сарајеву. Тај инцидент су Американци и њихови савезници одмах приписали Србима, иако истраге и чињенице доказују да то нису били Срби. Или на случај у селу Рачак на Косову. И ово је била једна манипулација западних сила. Зашто су Французи евакуисали хеликоптерима Насера Орића и његове официре из Сребренице пре пада тога града? Што Французи морају да спасавају муслиманске злочинце? Очигледно су се ту одвијали веома прљави послови.
Али има још много детаља у вези са случајем Дражена Ердемовића, у које не могу да улазим зато што овде нема довољно места за то. Зато хоћу да препоручим књигу „Сребреница – крунски сведок“ од Герминала Цивикова. У њој могу да се нађу сви релевантни подаци.

А шта је са оним филмом на ком се види како припадници паравојне формације „Шкорпиони“ убијају шест муслиманских мушкараца? Није ваљда и то намештаљка?
У том филму су састављена два снимка која немају везе један са другим. У првом филму видите како свештеник благосиља борце за које се тврди да су припадници „Шкорпиона“. Филм не даје одговор на питање где су те сцене снимљене. А још је важније да је филм снимљен 25. јуна 1995; међутим, знамо да је Сребреница пала 11. јула 1995 године. Какве везе онда тај снимак има са Сребреницом? „Шкорпиони“ су једна војна јединица која је основана у хрватској Крајини, и која није била под командом генералштаба Републике Српске.
У другом делу филма се види како неки војници воде шест заробљеника на ливаду, где на њих пуцају. На интернету могу да се нађу и дугачке верзије филма, где се види да после пуцњаве два заробљеника поново устају. У једној сцени пре пуцњаве један заробљеник пита да ли може да добије воде. Српски војник га пита да ли су они давали Србима воде пре него што су их убијали. У другој сцени се чује како један српски војник једном заробљенику каже „Када си Србе убијао, ниси чекао“.
Али у принципу ови детаљи нису важни. Зашто? Зато што тај филм где се виде стрељања није снимљен у јулу 1995. године код Сребренице. У процесу против Милошевића у Хагу, оптужени је као сведока одбране позвао генерала Обрада Стевановића. Милошевић је питао генерала где и када је пронађено тело Сафета Фејзића, који је идентификован у видео-снимку. Генерал Стевановић је цитирао из доказног документа, по ком је тело Сафета Фејзића ексхумирано 28. априла 1993. године, код општине Трново!
Значи, тужилаштво је сценама из 1993. године код Трнова хтело да докаже егзекуције у вези са Сребреницом у јулу 1995. године. А сваки критичан посматрач дешавања би поставио питање зашто би српски војници шест заробљеника одвезли из Сребренице до Трнова да их тамо убију. Из ког разлога би неко себи компликовао убијање заробљеника на такав начин?
Наравно да се ради о ратном злочину ако неко без судског процеса стреља шест заробљеника. У околини Трнова су тада почињени злочини над Србима. И у том снимку српски борци пребацују заробљеницима злочине над Србима. Можда су заробљеници стварно учестовали у злочинима над Србима и можда су убијени из освете. Али, и ако нису, какве везе тај снимак има са Сребреницом у јулу 1995. године?
У јануару 1994. новинар Бил Шилер посетио је Насера Орића у његовој кући у Сребреници. Орић је новинару поносно показао филм у ком се виде запаљене куће, мртва тела на улици, и људи који у паници покушавају да беже. Орић је коментарисао те сцене и додао да су он и његова армија у једном једином месту убили 114 Срба (види: Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, The Toronto Star, 16. july 1995). Значи, светска јавност игнорише филмове у којима се стварно виде злочини који су у околини Сребренице почињени зато што су жртве Срби, док манипулисаним снимцима хоће да докаже да су Срби после пада Сребренице убијали муслимане.

Аутори књиге о Сребреници, Александер Дорин (десно) и Зоран Јовановић (лево) на Сајму књига у Лајпцигу

Реците нам укратко постоје ли и други случајеви манипулација у вези са Сребреницом?
Постоје. Један представник цивилне муслиманске власти из Сребренице и један командир ОУН-а 17. јула 1995. године документовано су потврдили да су муслимански цивили, на свој захтев, напустили Сребреницу, и да су затражили да буду пребачени на муслиманску територију. У истом документу се потврђује да су српске власти организовале евакуацију и да није дошло ни до једног инцидента (тај документ је објављен у мојој књизи „Сребреница − како се заиста збило“).
И разни други посматрачи и припадници ОУН-а су тада сведочили о томе. Поседујемо и један дужи видео-интервју са припадницима холандског батаљона у Сребреници, који сведоче о томе да није дошло до напада и злочина у току евакуације. А поред тога поседујемо и разне писмене изјаве разних сведока несрпске националности. Такође постоје снимци на којима се види Ратко Младић како организује евакуацију муслиманских цивила и како им дели пиће и храну. Како онда данас може озбиљно да се тврди да су ти Холанђани били сведоци масакра који нису спречили? Зашто се Холанђанима данас пребацује нешто што се тада очигледно није десило? Значи, људи који тада нису били на лицу места одлучују шта се тамо тада десило а шта не, иако очевици тако нешто нису видели. То је већ дошло дотле да се неки Холанђани данас стиде за нешто што се није догодило. Коју сврху имају онда документи и докази, ако их касније сваки лажов и манипулатор може оборити обичним тврдњама? То је невероватно!
Српска војска је после уласка у Сребреницу пронашла и друге документе које је муслиманска власт оставила иза себе. На пример, једну статистику о броју становника у Сребреници из 1994. године, коју је тадашњи председник председништва Сребренице, Фахрудин Салиховић, послао за Сарајево и Тузлу. Салиховић у том документу пише да у Сребреници живи 37 255 људи. Даље, Салиховић у документу наглашава да статистику не би требало давати на увид међународним организацијама, зато што они мисле да у Сребреници живи 45 000 људи. А доказано је да се после пада Сребренице у Тузли регистровало 35 000 и неколико стотина људи (и тај документ може да се нађе у књизи „Сребреница – како се заиста збило“). Највећи могући број погинулих на страни босанских муслимана из Сребренице после пада тог града је нешто мањи од 2000. А изјаве многих муслиманских сведока потврђују да су они у пробоју према Тузли изгубили око 2000 бораца и велики део наоружаних цивила. Одакле онда 7000-8000 наводно убијених, и о ком је масакру реч?

Каква су Ваша сазнања о организацији „Мајке Сребренице“? Зар то нису жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове?
Као што смо већ установили, муслиманска армија је изгубила у пробоју према Тузли негде око 2000 војника. А 1992, 1993. и 1994. Орићева војска је у нападима на српска села и у борбама имала мало више од 1000 губитака. То значи да постоји нешто преко 3000 погинулих муслимана из околине Сребренице који су оставили некога од родбине иза себе; 1000 од њих немају везе са јулом 1995. године, а 2000 су већим делом страдали у пробоју према Тузли, те не могу никако да буду жртве стрељања. Значи да заиста постоје жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове. Међутим, не на онај начин као што тврди сребренички лоби, и не у тој мери.
У задње време су и неки муслимани из Босне почели да нападају организацију „Мајке Сребренице“. Пребацују водећим кадровима да лажу, манипулишу и да праве паре тиме што шире неистину. На пример, једна жена из Сарајева на интернету тврди да је Мунира Субашић, председница организације „Мајке Сребренице“, стекла велике паре (види: http://www.neboljubavi.blogger.ba). Каже да је Мунира у међувремену дошла у посед три куће: две у Сарајеву и једне у Сребреници. Прима велике паре са свих страна. Између осталог, добила је од БХ Телекома 300 000 км, а поред тога прима, по званичној верзији, месечну плату од 4000 км. Вози џип који је добила од УН-а. Даље, њој се замера да за време рата уопште није живела у Сребреници и да се њена ћерка налази на списку сребреничке деце без родитеља, те због тога прима помоћ. Жена из Сарајева, која критикује „Мајке Сребренице“, пише да на списку наводно несталих из Сребренице има чак и доста људи који су дуго пре пада Сребренице, или чак пре рата, умрли. На тај начин су фамилије умрлих добиле паре. Даље, та жена сведочи да сваке године 11. јула на „Дан жалости“ аутобусима довозе многе људе из Сарајева за Поточаре. Тако ваљда хоће да произведу утисак у светској јавности да су то све припадници фамилија страдалих из Сребренице. Чак се говори да син Мунире Субашић, који је наводно у јулу 1995. погинуо, данас живи под другим именом у Америци (види: „Живи на списку убијених!“, Пресс РС 11.10.2007).
Једна друга Сребреничанка која данас живи у Тузли, Хаша Омеровић, испричала је, такође, неке интересантне ствари о организацији „Мајке Сребренице“ (види: „Мајке Сребренице шире лажи“, Независне Новине, 25.2.2011).
Госпођа Омеровић изјављује да су „Мајке Сребренице“ једно профитерско удружење које је основао ратни председник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и начелник исламске заједнице Мустафа Церић. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно представља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да је то једна профитерска организација. „Та група жена никада се не мења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно сведоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева. Додала је „да је Изетбеговић злоупотребио Сребреничане да би утврдио своју власт и победу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим председником САД Билом Клинтоном, да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. А за „Дан жалости“ каже следеће: „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији ’Мајке Сребренице’“.
А за крај интервјуа хоћу још кратко да подсетим на једну другу манипулацију. Године 2002. је влада Републике Српске написала извештај о догађајима у околини Сребренице после пада тога града. У том извештају се наводи да је страдало око 2000 муслиманских мушкараца у пробоју према Тузли, и да није било 7000-8000 мртвих, ни масовног стрељања.
Тадашњи високи представник међународне заједнице у Босни, Педи Ешдаун, после објављивања тог извештаја је повиленио и тражио од владе Републике Српске да се одмах напише нови извештај који потврђује верзију догађаја Изетбеговића и Вашингтона. Да би то успело, он је морао да смени разне људе са њихових позиција. Вршио је велики притисак на све оне који нису хтели да учествују у тој манипулацији истином. На крају је Ешдаун саставио нови тим који је био спреман да потпише лажну верзију. На тај начин је дошло до „признања злочина“ у Сребреници од стране Републике Српске (види: „US official implicated with Bosnian high Representative Ashdown in attempting to force fabricated report on Srebrenica“, ISSA special report – the Balkan Strategic Studies, 8.9.2003).
А да не улазимо овде у причу зашто је Борис Тадић предложио да се усвоји декларација о Сребреници. Ко је пратио Тадићеву каријеру до сада, томе је одговор сасвим сувишан.

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Advertisements

1. октобра 2011. - Posted by | Број 23, Интервју, Тема броја

11 коментара »

  1. Sta reci? Proglasiti coveka za nacionalnog heroja – to je to.

    Коментар од Tomo | 24. новембра 2011. | Одговор

  2. Slazem se sa predhodnim komentatorom Tomom, covek je zaista neprocenjiv, i nadasve hrabar, sto se za sve nase istrazitelje i one koji treba da se pobrinu da se ova istina sazna i usvoji,prevashodno mislim na sadasnjeg ministra zdravlja koji je godinama bio glavni patolog za prostore rata u Bosni, a Aleksandru Dorinu zelim da iskazem duboko postovanje i zahvalnost…nemerljiv je njegov rad i zalaganje..vlastiu Srbiji bi ovog coveka zaista trebalo da uvazavaju i najmanje sto za njega mogu da icine je da bar finansiraju njegova pojavljivanja na raznim forumima i da najzad takvom coveku obezbede prostor za dalje istrazivanje i prikazivanje istog, jos jednom svaka cast Aleksandru, pre svega zato sto je coveki humanista i zato sto nije dozvolio da sve sto se zna kao istina o Srebrenici na neki nacin zataska…

    Коментар од Dragana Popovic | 23. децембра 2011. | Одговор

  3. […] Повратни пинг од Лажи и манипулације сребреничког мита – Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део) « Dobro dosli na Internet prez | 6. фебруар 2013. | Одговор […]

    Повратни пинг од Лажи и манипулације сребреничког мита – Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део) « Dobro dosli na Internet prez | 6. фебруара 2013. | Одговор

  4. […] Повратни пинг од Лажи и манипулације сребреничког мита – Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део) « Dobro dosli na Internet prez | 6. фебруар 2013. | Одговор […]

    Повратни пинг од Лажи и манипулације сребреничког мита – Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део) « Dobro dosli na Internet prez | 6. фебруара 2013. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: