Интервју: Милан Михајловић, песник са КиМ

Са дна пакла гледају у небо

Песме Милана Михајловића су песме морања, песме нужности и егзистенцијалног крика… Не изневеравајући саборноумље, базичну меморију, генетску истину, аутор том колективном архетипу даје индивидуални карактер и лирску упитност. Његове песме су родољубиве али са ангажованом иронијско –критичком нотом. Овако књижевна критика карактерише поезију Милана Михајловића, новинара, песника, председника Друштва књижевника Косова и Метохије. Реч књижевне критике посебно је цењена када је у питању неколико угледних критичара и рецензената са Космета међу којима је, без сумње др Даница Андрејевић која Михајловићеву поезију пореди са поезијом Милана Ракића, какву би он писао у наше време.
Разлог више за разговор са косовским песником Миланом Михајловићем је објављивање његове збирке “Саће свих матица” у којој понајвише пева о најновијем националном удесу српског народа, о његовој ововременој унесрећености нана подручју Косова и Метохије. Али тема овог разговора је првенствено поезија о косовском страдању и болу.

Како Ви тумачите “критичку “ сентенцу да је поезија израз чудесне моћи претварања пролазног у вечно?
Тешко је коментарисати нешто што се уврежило, а што је јако блиско сваком ствараоцу. Јер поезија има моћ чудесну, готово необјашњиву или боље рећи неописиву. Она приближава све удаљено, одсликава и видљиво и невидљиво, ослушкује чујно и нечујно, вида рањено, оживљава заборављено, разбуктава угашено, теши осамљено, храбри праведно, проклиње неверно, сведочи истинито и вечно… Овако ја гледам на све оно што поезија доноси и односи са собом. Попут реке понорнице, невидљиво је видљива. Понекад је осетиш како дише, па онда нагло утихне, нестане, а у ствари стално је ту око тебе, близу других, кроз тебе, кроз друге, кроз векове, уз садашњост и кроз будућност… Она је вечна и рекао бих вечито млада мада су је многи описали као стару удовицу, па се и не труде да је ослушну, загледају, прочитају. Поезија траје и трајаће и док је света и века ће многима бити прво и последње уточиште.

Шта бисте нам рекли о поетском стварању Косовских Срба које је изнедрено у деценији која је иза нас?
Често се сетим нашег нобеловца Ива Андрића који је говорио да је свако написано дело најмање твоје када изађе из штампе, када се објави. Свако га тумачи и дозивљава из свог угла а понајмање се у свим тим тумачењима пита аутор. Ипак, и то је боље него да аутор тумачи и чита самог себе. Српски ствараоци су сведочници једног времена, сведочници страдања свог личног и општег, колективног. Већина од њих је средином 1999. напустила свој завичај, па не чуди што је много песама о егзодусу. Расути и опхрвани болом, бригама и патњом и новим трагањима управо су поезијом посведочили тежину и горчину напуштања дома. Зато је то и опомињућа поезија – поезија за наук генерацијама које долазе.
У песничким књигама насталим почетком овог века суочавамо се, такође, са преораним гробљима, порушеним храмовима, бодљикавом жицом, покошеним жртвама… Потресна су сведочења, болна бележења али је то и морална обавеза ствараоца. Јер ко од нас не би волео да пише о ведријој страни овоземаљског живота…
Преко злочина се не може прећи. Бар у поезији! Иако се у овом свакодневном живљењу много пута свесно и несвесно затварају очи. У песничком оглашавању постоји разноликост и то даје нову димензију поезији. Искрено се обрадујем сваком стиху у коме провејава искрица наде да црнилу једном мора доћи крај. Због те искре смо као књижевно друштво у сарадњи са Народном библиотеком “Свети Сава” из Лепосавића и Врањским новинама 2006. године објавили антологију љубавне поезије “Купидон на Косову“, у жељи да бар на тренутак призовемо светлост у мрачну свакодневницу.

Какве су ваше могућности да свету представите поезију о којој говоримо и да се о овом стварању више и чешће чује?
Поезију, књижевност уопште, доживљавам као огледало тренутка, огледало поднебља у коме стварамо. Ако се то стваралаштво одрази и рефлектује,
прими и на друге крајеве света онда се досеже једна друга димензија која иде у прилог Борхесовој мисли да: “Сви пишемо једну исту књигу, књигу човечанства “.
Појачано је у последње време интересовање наших исељеника у Француској и Немачкој за стваралаштвом песника са Косова и Метохије али је за већу присутност и препознавање квалитета на мапи светске поетике прво потребна реч домаће критике и јавности!
Квалитет ове поезије постоји, у то нас уверавају и званичници у неформалним разговорима али недостаје препорука да би он могао у потпуности да се исказе и ван Србије. Добра поезија увек, пре или касније, нађе пут до своје публике. Наравно да је огромна част бити заступљен бар на делићу странице у књизи човечанства, али никако не по цену губљења свог идентитета.

За нашу велику песникињу Даринку Јеврић, после чије смрти, су Дечанска звона звонила као за владикама, важило је правило да “није написала много песама да не би написала ниједну слабу”. Утисак је да данас има песника који стварају по принципу продуктивности?
Наравно да има и претеривања у издавачкој продукцији па се понекад објављују и рукописи који немају истинску стваралачку тежину и вредност. Такви се покушаји најчешће завршавају на првој и јединој збирци песама. Али смо и сведоци чињенице да квалитет, бар у поезији, не зависи од квантитета. У то нас је уверило стваралаштво Милана Ракића а то се, свакако, односи и на поезију наше Даринке Јеврић. Није за живота овоземаљског, написала превише песничких збирки – пет појединачних и једну заједничку, али је сваки њен стих фино исклесан, избрушен, готово да може да стоји потпуно сам за себе. Зато њена “Дечанска звона“, химна љубави, и после толико година од настанка одјекују у нама.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ