Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Препоручујемо

Књижевност

Чувени српски писац Борислав Пекић у свом роману „Беснило“ кроз могући сценарио људске апокалипсе говори о нашим манама из различитих углова и
о човечијој кривици која мора бити наплаћена.

Сви они који до сада нису прочитали записе владике Николаја „Кроз тамнички прозор“ требали би да то учине што пре. На невероватан начин описана је европска цивилиција, узрок рата, као и пут којим идемо.

Недавно преминули академик Дејан Медаковић је оставио иза себе много вредних дела. Ми Вам препоручујемо породичну хронику „Ефемерис“ која казује судбину целог народа и његовог стрдања.

Један од најчувенијих српских новинара Зоран Николић је недавно издао роман „Град тајни“. На изузетно занимљив начин он је комбинујући историју и фантазију дао приказ тајни Београда и Србије које нисмо до сада знали.

Филм

Руски филм „Чудо“ инспирисан догађајем који је познат као повест о Зоји доноси приказ совјетске Русије из угла православља, администрације и државног врха.

Часописи
„Геополитика“ доноси аналазу Слободана Антонића о геј паради, интервју са Дејаном Лучићем, а у додатку „Русија и Србија“ говори се о помоћи руске државе будућим родитељима.

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура | Поставите коментар

Опленац – сведок херојске историје

Посета Опленцу и граду Тополи ретко ће кога оставити равнодушним. Векови историје сачувани на овом простору сведоче богато постојање наше земље и величину српске историје.
Топола је географски смештана у централном делу Шумадије. Удаљена је од Београда 80 километара и релативно добрим путем може се брзо стићи до ње. Сам град се налази на неколико брда, а сналажење је по граду је изузетно лако. Становништво се углавном бави воћарством, а виноградарство је једна од најцењенијих грана.
На узвишењу изнад самога града налази се Опленац. Предање говори да је краљ Петар I Карађорђевић као дете волео да се пење на ово узвишење и да посматра околину. Често је приликом боравка у изгнанству помињао ове тренутке као најлепше у животу. По повратку у отаџбину он одлучује да на овом извишењу подигне своју цркву задужбину посвећену Св. великомученику Георгију.
Градња је отпочета 1910. по плану архитекте Косте Јовановића. Годину дана су грађени крипта и темељи а следеће су довршени радови све до кубета. У току саме градње одлучено је да зидови буду од белог мермера који је допремљен са Венчаца. Задужбина је завршена у лето 1912. године, а освећена је у септембру исте године од стране патријарха српског Димитрија. Долазе Балкански и Први светски рат. Радови на цркви се обустављају. По одласку српске војске у избеглиштво црква је опљачкана од стране Аустро-угара.
Краљ Петар I није дочекао да види завршену цркву. Радови на њој се настављају под директном управом краља Александра I. Поново је освештана 1930. године и од тада почињу да се у њој врше богослужења. Доласком комуниста на власт богослужења су забрањена а комплекс је отворен за посетиоце. Данас је храм део музејског комплекса отвореног типа, а богослужења се врши на велике црквене празнике.
Унутрашњост цркве је раскошна. Целокупни храм и крипта су осликани мозаицима који се састоје од 725 композиције. Броназани полијелеј израђен по посебној поруџбини у Паризу доминира храмом.
У храму се налазе два саркофага. У њима су сахрањени вожд Карађорђе и краљ Петар I. У крипти испод храма налази се 39 гробница од којих су попуњене 22 са посмртним остацима династије Карађорђевић. Последњи сахрањени у крипти цркве Св. Георгија су краљ Александар II и краљевић Томислав Карађорђевић.
Одмах поред цркве налази се музеј краља Петра. Ова зграда је наменски грађена за смештај краља Петра који је одавде нагледао напредовање радова. Данас се у кући краља Петра налази богата поставка о његовом животу. Најупечатљивији експонат је икона Тајне вечере израђена од слонове кости, која је била дар руског цара Николаја II Романова краљу Петру. Овде можете видети како је изгледа свечана униформа краља Петра I, његова круна, као и краљеве личне ствари.
На улазу у сами комплекс налази се Виноградарева кућа. Саграђена је да буде дом управника краљевског винограда. Данас се у њој налази богати легат једног од најпознатијих српских сликара Николе Граовца. Неколико стотина метара испод Опленца налази се комплекс Карађорђев град. Састоји се из очуваног конака вожда Карађорђа који је данас музеј и Карађорђеве цркве.
Комплекс је изграђен у периоду од 1811. до 1913. године. У том периоду Топола доживљава свој друштевени и економски процват.
Карађорђева црква доминира комплексом. Грађена је од ломљеног камена а покривена је ћерамидом. Све до преноса тела у цркву на Опленцу овде су почивали Карађорђеви посмртни остаци. У цркви се данас свакодневно одржавају богослужења а становници Тополе је сматрају за своју градску цркву.
У аутентичном Карађорђевом конаку чувају се лични вождови предмети и оружје. Са мноштвом експоната ова поставка нам сликовито приказује историју Србије током Првог српског устанка. У централном делу Карађорђевог града налази се и вождов споменик који је недавно постављен.
Невероватан број експоната и грађевина које се налазе у Опленцу подсећају нас на храбру историју овога краја и уопште српског народа. Нама преостаје једино да се са њом у потпуности упознамо и да је сачувамо за будуће генерације.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура, Репортажа | 1 коментар

Интервју: Милан Михајловић, песник са КиМ

Са дна пакла гледају у небо

Песме Милана Михајловића су песме морања, песме нужности и егзистенцијалног крика… Не изневеравајући саборноумље, базичну меморију, генетску истину, аутор том колективном архетипу даје индивидуални карактер и лирску упитност. Његове песме су родољубиве али са ангажованом иронијско –критичком нотом. Овако књижевна критика карактерише поезију Милана Михајловића, новинара, песника, председника Друштва књижевника Косова и Метохије. Реч књижевне критике посебно је цењена када је у питању неколико угледних критичара и рецензената са Космета међу којима је, без сумње др Даница Андрејевић која Михајловићеву поезију пореди са поезијом Милана Ракића, какву би он писао у наше време.
Разлог више за разговор са косовским песником Миланом Михајловићем је објављивање његове збирке “Саће свих матица” у којој понајвише пева о најновијем националном удесу српског народа, о његовој ововременој унесрећености нана подручју Косова и Метохије. Али тема овог разговора је првенствено поезија о косовском страдању и болу.

Како Ви тумачите “критичку “ сентенцу да је поезија израз чудесне моћи претварања пролазног у вечно?
Тешко је коментарисати нешто што се уврежило, а што је јако блиско сваком ствараоцу. Јер поезија има моћ чудесну, готово необјашњиву или боље рећи неописиву. Она приближава све удаљено, одсликава и видљиво и невидљиво, ослушкује чујно и нечујно, вида рањено, оживљава заборављено, разбуктава угашено, теши осамљено, храбри праведно, проклиње неверно, сведочи истинито и вечно… Овако ја гледам на све оно што поезија доноси и односи са собом. Попут реке понорнице, невидљиво је видљива. Понекад је осетиш како дише, па онда нагло утихне, нестане, а у ствари стално је ту око тебе, близу других, кроз тебе, кроз друге, кроз векове, уз садашњост и кроз будућност… Она је вечна и рекао бих вечито млада мада су је многи описали као стару удовицу, па се и не труде да је ослушну, загледају, прочитају. Поезија траје и трајаће и док је света и века ће многима бити прво и последње уточиште.

Шта бисте нам рекли о поетском стварању Косовских Срба које је изнедрено у деценији која је иза нас?
Често се сетим нашег нобеловца Ива Андрића који је говорио да је свако написано дело најмање твоје када изађе из штампе, када се објави. Свако га тумачи и дозивљава из свог угла а понајмање се у свим тим тумачењима пита аутор. Ипак, и то је боље него да аутор тумачи и чита самог себе. Српски ствараоци су сведочници једног времена, сведочници страдања свог личног и општег, колективног. Већина од њих је средином 1999. напустила свој завичај, па не чуди што је много песама о егзодусу. Расути и опхрвани болом, бригама и патњом и новим трагањима управо су поезијом посведочили тежину и горчину напуштања дома. Зато је то и опомињућа поезија – поезија за наук генерацијама које долазе.
У песничким књигама насталим почетком овог века суочавамо се, такође, са преораним гробљима, порушеним храмовима, бодљикавом жицом, покошеним жртвама… Потресна су сведочења, болна бележења али је то и морална обавеза ствараоца. Јер ко од нас не би волео да пише о ведријој страни овоземаљског живота…
Преко злочина се не може прећи. Бар у поезији! Иако се у овом свакодневном живљењу много пута свесно и несвесно затварају очи. У песничком оглашавању постоји разноликост и то даје нову димензију поезији. Искрено се обрадујем сваком стиху у коме провејава искрица наде да црнилу једном мора доћи крај. Због те искре смо као књижевно друштво у сарадњи са Народном библиотеком “Свети Сава” из Лепосавића и Врањским новинама 2006. године објавили антологију љубавне поезије “Купидон на Косову“, у жељи да бар на тренутак призовемо светлост у мрачну свакодневницу.

Какве су ваше могућности да свету представите поезију о којој говоримо и да се о овом стварању више и чешће чује?
Поезију, књижевност уопште, доживљавам као огледало тренутка, огледало поднебља у коме стварамо. Ако се то стваралаштво одрази и рефлектује,
прими и на друге крајеве света онда се досеже једна друга димензија која иде у прилог Борхесовој мисли да: “Сви пишемо једну исту књигу, књигу човечанства “.
Појачано је у последње време интересовање наших исељеника у Француској и Немачкој за стваралаштвом песника са Косова и Метохије али је за већу присутност и препознавање квалитета на мапи светске поетике прво потребна реч домаће критике и јавности!
Квалитет ове поезије постоји, у то нас уверавају и званичници у неформалним разговорима али недостаје препорука да би он могао у потпуности да се исказе и ван Србије. Добра поезија увек, пре или касније, нађе пут до своје публике. Наравно да је огромна част бити заступљен бар на делићу странице у књизи човечанства, али никако не по цену губљења свог идентитета.

За нашу велику песникињу Даринку Јеврић, после чије смрти, су Дечанска звона звонила као за владикама, важило је правило да “није написала много песама да не би написала ниједну слабу”. Утисак је да данас има песника који стварају по принципу продуктивности?
Наравно да има и претеривања у издавачкој продукцији па се понекад објављују и рукописи који немају истинску стваралачку тежину и вредност. Такви се покушаји најчешће завршавају на првој и јединој збирци песама. Али смо и сведоци чињенице да квалитет, бар у поезији, не зависи од квантитета. У то нас је уверило стваралаштво Милана Ракића а то се, свакако, односи и на поезију наше Даринке Јеврић. Није за живота овоземаљског, написала превише песничких збирки – пет појединачних и једну заједничку, али је сваки њен стих фино исклесан, избрушен, готово да може да стоји потпуно сам за себе. Зато њена “Дечанска звона“, химна љубави, и после толико година од настанка одјекују у нама.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Интервју, Култура | Поставите коментар

Филмска критика-Господо официри, спасите цара

РЕЖИСЕР: ОЛЕГ ФОМИН
ЗЕМЉА: РУСИЈА (20o8)
ЖАНР: РАТНИ/ДРАМА
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ОЛЕГ ФОМИН, АЛЕКСАНДАР БУХАРОВ, АНА АЗАРОВА, АНАТОЛИЈ БЕЛИЈ

Пратећи нова дела руске кинематографије може се доћи само само до једног закључка. Са економским развојем руске државе из дана у дан, јача и квалитет филма. У читавом свету позната руска осећајна душа која је стварала филмове које остављају без даха овај пут је уједињена са невероватним сценским ефектима, савршеном техником и одличном продукцијом. И на овом месту морам констатовати жалосну чињеницу да смо вољом српских филмских дистрибутера у последње време оперисани од приказивања било ког дела руске кинематографије.
Филм „Господо официри, спасите цара“ засигурно припада место међу најбољим филмовима нове руске кинематографије.
Радња филма је смештена у 1918. годину у току крвавог грађанског рата. Цар Николај II Романов је заробљен од стране бољшевика, а они у страху од царевих присталица његову породицу премештају из града у града. Заповедништво „белих“ снага, које се противе бољшевицима, шаљу неколико елитних групација војника да ослободе царску породицу. Ту престаје било какав историјски запис и почињу народне легенде.
На основу тих легенди талентовани руски режисер Олег Фомин је саставио причу о једном таквом одреду. У њега су ушли најелитнији припадници снага белих међу којима се истиче њихов заповеднк окарактерисан као храбри и часни јунак (глуми га сам режисер филма Олег Фомин). Група сачињена од официра заводника, војног научника, певљивог весељака, оца и сина козака, са неколицом војника креће у мисију спашавања цара. Добивши информацију да бољшевици држе заробљеног цара у Екатеринбургу они уз тешке губитке долазе до овога града. На овоме путу главни противник им је сурови обавештајац бољшевичке тајне службе Чека који не бира средстава да заустави официре. Међутим по доласку у град затиче их вест да је цар Николај са породицом већ убијен. Грчевито се борећи да пронађу царев гроб готово сви гину борећи се за устројство државе у које су веровали.
Филм је забележио велики успех у Русији. Међутим, осудили су га поштоваоци совјетског режима због наводног прекрајања историје.
Уз обиље сценских ефеката овај филм ће бити занимљив и онима којима је акција на првом месту. У комбинацији са акцијом стоји и дубља прича о трагичном делу руске историје, која никога неће оставити равнодушног.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура | Поставите коментар

Зора у Кареји

Велики уздах светла
на ћошку, као што рече покојни ујак
на воденом обронку Цариграда,
господа у црном дочекују зору
с бројаницама у руци, на тераси.
Грожђе зри.
Ход на смрт мирише.
Над пучином се диже језик који гори
и облак укрштен,
у срцу клија нов почетак,
око конака се вију птице и конци.
Стефане, часовници звоне, пиши,
(можда се јутрос последњи окреће воденица трња)
пиши: сјај је долазио изнебуха,
из свећњака већег од планине,
трнули су житејски магнети
и сви су имали стрпљења:
заробљеник духа и рђа на крсту,
трава и пећински очи бдења,
и василевс коме скидају крила,
сви опијени бистрином
гасили су време.
Убогима свиће одавде мелем-дневи:
сунчева светлост пуна месечине.

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Поезија | Поставите коментар

Мој друг детињски и школски

Мој брат Саша
Кад је напуштао као и многи
пре и после њега косовску патницу
није ми се јавио
није стигао да јави или није могао
познавајући га сумњам да се само једном
спотакао кад је одлазио
мој друг, брат, господин Саша
како вам је драже
кад се већ отиснуо одлучно је потиснуо све наше глинене лажи,

Гинисовске поскоке са гараже због комишијске трешње драже
прве момачке мамурлуке и трежњења
уз митровачке липе
тиватска десетодневна боцкања девојачка
што песму ко морске сипе
југословенско шведску Мађарицу
што палабудско гипким диркама
охридског клавира
упињала се због нас Марш на Дрину да свира
мој друг предратни, ратни
мој брат Саша с којим са живео и умирао
бројне косовске тренутке
о рату последњем досетио се Бањалуке
кад се скрасио тамо где се скрасио
знам да је брисао све јауке и муке
брисао их ал није их избрисао
зато сам му ових дана писмо написао
На Косову и даље ништа ново
мој драги друже, брате
као и пре умире се на рате
живи се брзо а све у месту стоји
само се гробља шире и умрлице
новопридошло лице стиже да изброји
од три градске реке
само Ибру могу да покажем сина
од остале две дели ме близина
чудно причам ал брацо схвати ме
и лета сад овде личе ми на зиме и ћеркине речи нервозним ме чине
лајаво је стала од друге године
кад је недавно у Краљеву сусрела
прву пут нашу војску
распали ко из топа
пих какви су ови Французи
тек одшивени дан мени се у мрак сузи
о како ме боле о и умњаке тупе
године што жицом век би да откупе
не не жалим се већ ти пишем само
нек је бар теби много лепше тамо
поздрави све твоје, потисни јауке
ја ћу и за тебе отрпети муке
а једнога дана кад све ово прође
теби ће твој братац у снове да дође
крај хладне бистре реке
засадићемо липе
уместо риба ловићемо сипе
зарад коња белих призваћемо клавир
и загрмети небом ко некад Марш на Дрину
нек одзвања кишом твоме и моме сину.

МИЛАН МИХАЈЛОВИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Поезија | Поставите коментар

Две стазе пута

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.
– Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.
– До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.
– И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето…
– Може, господару… Мени треба посао и храна.
И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.
– Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.
Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.
На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.
Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му тек бесловесни израз на лицу.
Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:
– Ко сте ви?
– Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.
Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.
– Али, ја сам само најамник, погрешили сте… Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.
Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.
Богаташ, како виде то, позелени од зависти.
– Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!…
– Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.
Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање.
И тако он, разрогачених очију, би одведен, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град – не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

1. октобра 2011. Posted by | Број 23, Култура | Поставите коментар