Најава божићног броја „Гласа са Цера“

Поштовани читаоци,
Из штампе је изашао нови 25. број „Гласа са Цера“ тематски посвећен улози жене у српској историји.
У њему можете прочитати следеће текстове:

-Главни уредник листа у уводнику пише о опасностима потрошачког друштва и радости празника
-Доносимо биографије тридесет најзначајнијих Српкиња свих времена (светитељке, владарке, ратнице, књижевнице, сликарке, научнице, глумице…)
-У есеју обрађујемо улогу жене у српској историји, са посебним акцентом на мајку
-Преносимо беседу о српској мајци Светог владике Николаја
-Колумна заменика главног уредника је посвећена теоријама завера и зашто Срби баш толико верују у њих
-Друштвена критика је посвећена тешком положају војних бескућника и ратних војних инвалида
-У свом чланку прослављени писац Антоније Ђурић говори о величини и делима Светог владике Николаја
-Пишемо о великом хуманитарном, грађевинском и културном раду градске општине Вождовац
-У разговору за наш лист Бошко Обрадовић члан УО покрета Двери говори о Европској унији, данашњој политичкој ситуацији
-У наставку фељтона о здравом животу доносимо савете за одмор
-Како да отерате штеточине из био-врта сазнајте у наставку фељтона мати Атанасије (Рашић)
-Монахиња Стефанида (Бабић) пише о радости празника рођења Господа Исуса Христа и како се Божић слави у манастиру
-Доносимо житије кнегиње Милице са посебним освртом на њена монашка имена
-Текст о мађарским злочинима у Војводини 1941. године
-Биографију највећег српског економисте Лазара Пачуа
-Пишемо о промоцији новог издања повеље краља Милутина
-Препоручујемо најбоље књиге, филмове, концерте, представе
-У интервјуу за наш лист протођакон Радомир Ракић говори о новим библијским истраживањима, грешкама у преводима
-Филмска критика је у овоме броју посвећена филму „Храна“ који се на веома храбар начин бави питањима данашње исхране и утицаја великих компанија
-Доносимо песме Владимира Назора и Живојина Ракочевића
-Причу Јелене Јергић о родитељству

Поред ових чланака у овом броју су заступљене и сталне рубрике:
-Фотографија месеца
-Препорука за најбоље сајтове
-Мудрости
-Актуелне вести
-Преносимо реаговања са нашег интернет сајта
-Резултате анкета

Све ово Вас очекује у новом броју „Гласа са Цера“. Уколико желите да наручите штампано издање часописа погледајте овде. Целокупни садржај листа ће бити доступан на интернету почетком месеца јануара.

УРЕДНИШТВО

Позив за нове сараднике

Драга браћо и сестре,
После завршених грађевинских радова у Духовно-националном центру „Свети владика Николај“ и довршетка храма Св. цара Николаја у Јошеви под Цером обавештавамо вас да почињемо са духовним и мисионарским радом.
Овим путем позивамо све заинтересоване појединце да се придруже нашој делатности. На првоме месту тражимо заинтересоване за рад у сиротишту за незбринуту децу који своју делатност отпочиње средином следеће године. У сарадњи са надлежним државним и социјалним службама, као и уз вашу помоћ потрудићемо се да помогнемо деци која су до сада живела у тешком материјалном стању. Такође позивамо да нам се и придруже појединци који су заинтересовани за мисионарски, просветни и културни рад. Посебну пажњу ћемо посветити и скупљању лековитог биља, као и производњи органске хране. Издавачком делатношћу се бавимо већ више од три године, па су нам у сваком тренутку потребни нови сарадници за рад у часопису „Глас са Цера“, а у плану је и отварање радија у нашем Центру.
Овај позив се специјално односи на заинтересоване са подручја Русије, јер желимо да кроз лични контакт и сарадњу подигнемо на још већи ступањ српско-руске односе.
Најважнији задатак је формирање монашког сестринства при храму Светог цара Николаја, па би стога монахиње са духовним искуством, искушеници, као и све особе заинтересоване за монашење требале да се јаве што пре. Жеља нам је да у што краћем временском периоду имамо формиране органе нашега Центра (сараднике, управнике, сестринство) са којима ћемо уз заједнички труд кренути путем духовног и националног препорода.

Сви заинтересовани могу да се јаве на следећи број телефона: 064/054-9617, или да пишу мејлом на: glassacera@gmail.com

Новембарски број „Глас са Цера“ на интернету

 

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 24 броj „Гласа са Цера“. У овоме броју доносимо ексклузивни интервју са владиком канадским Георгијем, као и мноштво занимљивих чланка.
Не заборавите да пишете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова и желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст пошаљете мејлом или да га одштампате. Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 24 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 062/979-9707 и мејлом на glassacera@gmail.com, опширније информације о претплати погледајте овде. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и интернет сајту, о томе погледајте овде. Следећи број „Глас са Цера“ излази средином месеца јануара.

УРЕДНИШТВО

Преокрет

Наши политичари, аналитичари и активисти невладиних организација као да живе у неком паралелном свету. Док Европска унија пуца по свим шавовима, а највеће економије света падају као куле од карата, они причају о светлој будућности наше земље у оквиру Европске уније.
Да Европа нема намеру да Србију прими у своје окружење показују уцењивачки услови претходних година. Прво су то биле демократске промене, хапшење хашких оптуженика, па најзад успостављање дипломатских односа са квазидржавом Косовом (шта је то него признавање независности?!). Увидевши да од Београда нема никакве конкретне помоћи, српски народ је на Косову устао у одбрану својих домова, као и присуства српске државе. Да ли је ико од високих државних званичника помогао тим људима, који су последња брана потпуном преузимању Косова? Није и неће! Председник државе има паметнија посла на снимањима филмова, кошаркашким теренима… У исто време у скупштини посланици имају друге „обавезе“. Свађање око небитних ствари, псовање мајки, дремка, туча, прелиставање дневне штампе и уживање у обилним оброцима по цени од 80 динара. Српска православна црква дипломатски ћути. Где су српске владике на барикадама? Где је њихова помоћ у одсутним тренуцима? Зашто се не служе свакодневни молебни за наш напаћени народ на Косову? Због чека не уступе новац за скупи аутомобил десетини гладних породица на Косову, од којег би оне живеле месецима. Часни оци, није довољно писати само саопштења и апеле, већ треба конкретно урадити нешто.Да живимо у озбиљној држави сви потписници фамозног договора за преокрет били би похапшени и упућени на принудни рад. Плодове њиховог рада за бољитак државе осећамо сви ми. Да ли уопште има било какав морални кредибилитет политичар који је променио све дресеве и боје или млади потрчко који је од неуспешног студента у поцепаним фармеркама постао богаташ са џиповима и некретнинама које вреде стотине и стотине хиљаде евра?
Сећате ли се изјаве овог политичара да ће ономе ко буде носио било који барјак осим српског бити одсечена и рука и барјак? Сада он каже да треба да извадимо и бацимо наше срце Косово и Метохију да би били здрави. Да ли постоји још неко у овој земљи ко ће у то поверовати?
Тешка туга влада Србијом. Народ је доведен до ивице глади. Једини начин да би се преживело јесте да се прогута понос и да се учлањењем у неку партију добије посао на државним јаслама. Студенти који траже заустављање погубног процеса обезвређења знања и пљачкања које се проводи кроз велике школарине проглашени су за нераднике и вуцибатине. Па где то има?
Потребан је преокрет, али прави. Прво што се треба урадити јесте забрана бављења политиком свима онима који су нас довели до овога стања. Државу би требали да воде стручњаци и образовани људи, а не полтрони и лопови. Треба направити нову националну стратегију и бранити територије али у исто водити рационалну политику. Уколико се све ово не догоди нико не треба да се чуди ако у будућности још много Срба буде тражило руско држављанство.

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Интервју: Епископ канадски Георгије (Ђокић)

Речи говоре, а примери привлаче

Владика највеће епархије Српске Православне Цркве на планети, епископ канадски Георгије (Ђокић), рођен је на Ђурђевдан 6. маја у селу Горње Црњелово код Бијељине од оца хаџи-Крста и мајке Круније који су своју децу подарили цркви. Владичин брат Константин је владика средњеевропски, брат Љубомир свештеник у Вршанима код Бијељине а сестра Надежда монахиња у манастиру Тавни.
Епископ Георгије изабран је на то место 16. маја 1984. године а устоличен на дан Покрова пресвете Богородице 14. октобра исте године у епархији Канадској која се простире од Атлантског до Тихог океана. Под његовим руководством освећено је 11 нових цркава и капела и први српскиманастир Светог преображења Господњег у Милтону који је круна градитељског рада владике Георгија. Владика је и оснивач Савезног Кола српских сестара, довео је у Канаду 15 нових свештеника, покренуо епархијски лист „Источник“ и издавачку делатност епархије, основао библиотеку „Светог преображења Господњег“. Неуморно ради на превладавању раскола и његових последица у СПЦ и води бројне акције за помоћ Србима у отаджбини.
Владика канадски Георгије је недавно боравио у Београду а сусрет са њим делимо са нашим читаоциама.

Какви су Ваши утисци о православној Србији данас?
Волио бих да је Србија православна. У Уставу Републике Србије стоји: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.“
Дакле, Србија је и православна и неправославна, «европска», ма шта то значило. Као да нисмо били Европа онда када је Европа била хришћанска, када се поштовао ред и морал, када се знало шта је морално а шта нормално. Сада то, нажалост, више није случај.
Ја Србију видим у старом сјају – када смо били огледало културе, сликарства, архитектуре, вјере и морала. Још вјерујем да Србија има своју душу, своју вјеру, свете обичаје, да поштујесвете аманете и живи духом православног исповједања. У такву Србију вјерујем и надам се да ће се очувати и одољети притиску да мијења све што јој је „свето и честито и миломе Богу приступачно“.

Имали смо прилику да Вас упознамо на промоције Ваше књиге „Ковчежић успомена-Мој пут ка Богу“. Колико је детињство важно на човековом животном путу ?
Развојни пут свакога дјетета оставља дубоког трага у даљем животу. Ако је тај развојни пут био нормалан, већа је шанса да и даљи ток живота буде, сљедствено томе, добар. У противном, носимо у себи и неплемените пориве животне, а то понекада може да знатно измијени животни пут човјека и да га спута у његовом духовном узрастању.

Манастир Тавна у Босни је место где сте још као дете одлазили и заволели Христа и цркву. То је место коме се увек враћате. Али Ваш пут ка Творцу ишао је и преко Косова и Метохије и Пећке Патријаршије.Шта бисте издвојили са тог пута?
Сваки Србин има свој манастир (требало би да има свој манастир) у који одлази на духовну доградњу. Мој манастир је незабораван. Манастир Тавна, задужбина Краља Драгутина, у монаштву касније Св. Теоктиста монаха, био је, како и једна пјесма каже, „зборница дјеце Богу благодарне“. Тавна је била важна у свим сферама живота Срба; у ратном периоду, а ратова је било много у толико вијекова, Тавна је страдала и носи ожиљке страдања; у данима слободе Тавна је блистала у сјају и била школа вјере, традиције и културе Мајевице и Семберије.
После Тавне, био сам у неколико мени веома значајних и драгих манастира. То су: Озрен, Косијерево (на Требишњици, у Црној Гори), Преображење (у Овчар Бањи), Савина (код Херцег Новог), Студеница, Острог и, опет, Тавна, гдје сам био духовник 11 година. Обилазећи најважније наше манастире, стигао сам једне јесени (1966) и у Пећку Патријаршију. Ту сам провео седам дана. Како је сваки манастир моја кућа, радо се прихватам кућних послова. Тако сам у Пећкој Патријаршији пожелио да помогнем сестрама да оберу орахе на обронцима Бистрице. Ту сам окусио сву муку и невољу сестара у манастиру. Нису смјеле било шта да кажу Шиптарима који су сакупљали омлаћене орахе за себе. Ја сам се успротивио са стабла, чак ударио мотком једног од те двојице Шиптара… Тек тада су отишли. Сестре су ме у стријепњи склониле иза зидина манастира како ме Шиптари не би срели и извршили одмазду. Тада сам схватио патњу нашег народа на Косову и Метохији…
Повремено дођем у Патријаршију и питам их чиме могу да им помогнем. Игуманија Февронија ми рече једном приликом: „Само да нам дођете, да вас видимо. Ништа нама друго не треба.“
Ја се дивим тим драгим сестрама које су имале храбрости да тамо опстану и остану све до данас. Нека им је Бог у помоћи. Свакога су дана у мојим молитвама.

Косово и Метохија и данас страда. Жива црква Христова и манастири и цркве, све је на удару. У ком правцу ићи да би се стигло на пут спасења, шта верницима ваља чинити?

„Крст носити нама је суђено!“ Христос нам је показао да без Крста нема спасења. Неправда је да само једна мала група састрадава, а ми, понекада, само то мирно посматрамо. Треба да смо сви спремни на неку врсту жртве, не само они који су на Косову и Метохији, нашем Српском Јерусалиму. Ако је то наш Јерусалим, онда да се угледамо на Јевреје.

Они из цијелога свијета долазе на подвиг у Израел, више пута у животу, да покажу да их има и да нису заборавили свој Јерусалим. „Ако заборавим тебе,Јерусалиме, нека ми буде заборављена десница моја“ (Пс. 137, 5). Ми, првенствено, треба да се Богу молимо, да поштујемо заповјест Божију о рађању и и множењу „и владању земљом“. Затим, да не тргујемо са Косметом зарад неких благодети, „европских интеграција“, да имамо чврсто поуздање у Бога и у савезнике по вјери да ће Косово, које је најгушће засађено православним српским светињама, опет припадати онима који су ту земљу освештали и опјевали кроз вјекове!
Ми, који живимо у миру и благостању, треба да свим средствима помогнемо онима који стоје на бранику вјере и традиције српске, тамо, на Косову.

Ми са Косова смо страдали биолошки и економски; попаљени и порушени су нам домови, цркве, манастири, објекти српске културе, гробови… Да ли западни свет има свест о томе и да ли се медијска слика о српском страдању мења?
Промијениће се и став западног свијета када ми будемо достојни представници Косова и Метохије. Данас је јасно да и српски Парламент има опречно гледиште о Косову. Једни кажу, сада већ јавно, да ће нам били лакше без Косова, „имаћемо мање обавеза, јер ми много трошимо на Косово“, а има и оних који би да све продају ради своје фотеље и свога положаја. Немамо патриотизма, а и они који су се борили да очувају територијалну цјеловитост, сада су по западним казаматима или у Хагу као ратни злочинци. Многи од нас не схватају шта нама значи Косово, а очекујемо да то неко други у свијету схвати. Но, у Бога је поуздање. Ја сам убјеђен да ће Косово опет бити српско. Не може се на насиљу, рушењу, паљењу светиња, убијању недужних људи, дјеце нарочито, стварати држава.

Шта је то заслепило европског и западног хришћанина те не види страдање верски блиског, православног хришћанина са Балкана, свог брата у Христу, и не подиже глас против тога?
„Свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“, каже Његош. Све више се у свијету, на Западу посебно, живи материјалистички, док духовне вриједности, нажалост, немају значај. Што је некада било неморално, сада постаје нормално. Главне вриједности европске цивилизације такође су измијењене.

Ви сте, познати и као епископ који неуморно ради на превладавању раскола у СПЦ. Који су узроци наших раскола и где су назнаке решења?
Раскол, та болна рана на организму Српске цркве, формално је залијечена. Остају, међутим, ожиљци који стварају непријатност, жуљају, боле… Мислим, прије свега, на такозвани Дионисијев раскол, али има и назнака нових раскола. Још увијек није залијечен раскол у Македонији, иако сада тамо имамо канонску јурисдикцију кроз „Охридску архиепископију“. Такозвана Црногорска црква, која је у спрези са тамошњом влашћу, велики отпор и немир ствара у душама вјерника у Црној Гори, некадашњој Српској Спарти.
Постоје и покрети „старокалендараца“ и други отпадници од „једине свете саборне и апостолске цркве“, у виду нових самосталних групација које себе зову црквом. У Америци је такав случај Кливланда, а у Торонту парохије Св. Арханђела Михаила, која, када је саборска одлука о уједињењу донијета, ни помишљала није на улазак под окриље Српске цркве, већ је отишла у грчки раскол. За све то треба имати и стрпљења и мудрости и не давати преоштрим изјавама подстицај новим расколима.

Светска економска криза делује жестоко и има погубне последице на велики број становника у Србији. Расте сиромаштво, породица је на удару и једним делом разбијена, а солидарности готово и да нема. Наталитет је љута бољка. Како Ви гледате на ова питања?
Једно је криза морала, а друго материјална криза. Једно са другим има додирних тачака утолико што човјек, када постане саможив, бива незадовољан, несрећан и погађа га све што му одузима од онога што он мисли да му треба. Заборавља да он одузима живот људски, рушећи основну заповијест Божију „Рађајте се и множите…“.
Бог је створио свијет и дао толико изобиље свега да сви имају довољно! „Све бјеше добро веома“, каже се у књизи Постања. А кад Бог то каже, Он и зна шта и колико нам је потребно. Но, похлепни човјек жели да себи приграби за много година (понекада и много десетина година) живота у богатству, макар други умирали од глади и немаштине. Презасићени човјек потом тражи алтернативну храну да скине тјелесну тежину, холестерол, притисак, шећер, а не жели да се одрекне, бар када је храна у питању, сувишнога у корист милиона гладних људи.
Проблем опадања наталитета увезен је путем лажне доброчинитељске претпоставке „да се људи не муче“; све се чини да се човјек што комотније осјећа, премда је највеће и најтрајније благо човјеку пород. Да је тачно ово што кажем, види се по томе што је пад наталитета забиљежен само у бијелој (европској) популацији, док сиромашнији слојеви имају много већи наталитет.

Духовници кажу да велике светске кризе остављају простор за духовни развој. Као епископ највеће српске православне епархије у свету, реците нам, молим Вас, шта се на плану вере може очекивати у овом веку?
Када човјек који је научио да ужива, и Бог му не треба, осјети кризу и немаштину, онда се Бога сјети. Но, то није прави извор вјере, већ лични, егоистички („ако те има, Боже, помози ми“). Тај осјећај Бога почива на страху, док је прави осјећај за духовни пут и напредак – радост. Да некоме, када смо у добру, можемо помоћи, то би био прави осјећај вјере у дјелању. Неко од светих отаца је ракао: „Само је твоје оно што си на добро утрошио, све остало је туђе чему си ти само бесплатни чувар.“
Када се будемо сјетили ријечи Господњих „хљеб наш насушни дај нам данас” знаћемо да се Богу обратимо и за сваки наредни дан. Тада неће бити проблем ни седмомилијардити, ако је вјеровати, становник Земље.

Оно што је евидентно данас, код нас и у свету је чињеница да је све мање безверја и религијског индиферентизма, али повратак православљу и светосављу није ни једноставан а ни лак пут ?
Када год човјек пожели да живи само тјелесно, одмах се рађа индиферентост према вјери. Некада се знало и поштовало да се без молитве ништа не чини… Да из сваке куће неко оде недељом у цркву, да се измећу себе поздрављамо са „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, а не „здраво“ и „ћао“. Није исто вјеровати у Бога и вјеровати „у нешто“. Наша вјера мора да осијава Истином, оном која је својствена само Христу. А Христос је „пут, истина и живот“. Све друге истине су релативне и недостојне праве вјере, вјере у којој смо рођени и коју смо од светих предака наслиједили да је чувамо и покољењима пренесемо.
Бити Православац и Светосавац није лако, али није ни тешко. Потребно је само мало жеље и воље, а онда све постаје лако.

Рекли сте на Коларчевом народном Универзитету у Београду да Канада и Америка немају традицију монаштва, а ако монах значи онај који је са Богом шта нам то говори о земљама које ту традицију имају? И да ли је онда, монаштво карика која недостаје хришћанству у земљама које је немају?
Рекао сам да у Канади и Америци није било традиције монаштва, чак ни код тамошњих Грка, који до само десетак година уназад нису имали ни један једини свој манастир. Традицију монаштва имамо и ми, а Грци посебно, у својим земљама. У последње вријеме Грци су подигли десетину манастира у Америци, благодарећи једном монаху (Јефрему) из манастира Филотеја, на Светој Гори. У нашем случају, истакао сам да, поред субјективних, постоје и многи објективни разлози за недостатак монаштва, првенствено низак наталитет. У старо вријеме било је много више дјеце, која су, редом, опредјељивана: за краља, (војници) за цркву (монаси) и за кућу (да наставе лозу). Данас, када је једва двоје или једно дијете у породици, тешко је да ће, поред благодети овоземаљске – макар и о кризи говорили – отићи у манастир и оставити све зарад служења Господу.
Дохалкидонска Православна црква, у Египту, Копти, и данас, иако живе у окружењу муслиманског свијета, имају богату традицију и много монаха. У појединим манастирима имају по хиљаду монаха. Био сам у једном манастиру у Румунији (Варатек-Агапиа), гдје имају хиљаду монахиња. Богу хвала. Некада је то био случај и са српским манастиром на Светој Гори, Хиландаром, који је имао до хиљаду монаха. Времена стара, времена славна!
Руси су, за вријеме совјета, имали тзв. бијело монаштво – дакле, оне који нису носили монашку ризу, али су живјели монашким животом и подвигом.

И на крају разговора, у ком правцу ће се одвијати Ваш будући рад и ваша владичанска мисија?
Један је пут и један правац за једног владику, а то је – да вјером својом поучава друге и примјером добрим их подстиче на подвиг. „Ријечи говоре, а примјери привлаче.“ Нема другог пута за епископа Цркве Христове до пута јеванђелског. „Да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо.“

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Промоција књиге владике Георгија „Ковчежић успомена- Мој пут ка Богу“ у задужбини Илије Коларца у Београду

Издавачка кућа канадске епархије „Источник“ одржала је промоцију својих најновијих издања у задужбини Илије Коларца у Београду. У великом амфитеатру овог угледног здања представљена је књига владике канадског Георгија под насловом „Ковчежић успомена –мој пут ка Богу“.
У невеликој по обиму али драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божјем на просторима српских земаља и далеке Канаде.
Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су песници Матија Бећковић и Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, уредник издања и Давор Миличевић, секретар епархије канадске. Књига је заједничко издање Српске књижевне задруге и издавачке куће „Источник“.
Владика канадски Георгије (Ђокић) написао је у форми сећања своју животну и духовну биографију. Владика се сећа детињстава, породичног дома, раних игара и несташлука, школе, одлазака у манастир Тавна и дефинитивног одласка у цркву у тринаестој години, а потом службе – од рукоположења до хиротонисања па све до данас.
Владика Георгије приповеда на начин усмених казивача једноставно, сликовито, искрено, духовито. Његова аутобиографска исповест личи на кадрове филмског сећања, а укупна прича оставља утисак албума успомена. Сви они прате младог Ђорђа-Георгија на путу ка Богу. Његова књига личи на ковчежић живота и вере, а вера и живот не могу се раздвојити ни у његовом случају.

Проклета је Америка и злато што сја

Тежак мазохизам би по мојим мерилима било посећивање „Фејсбук“ странице америчке амбасаде у Београду. Гледати на једном месту толико патетичних индивидуа које у најпонизнијим обраћањима овoj амбасади моле да их избаве из ове „јадне и бедне“ Србије и да их телепортују у земљу “меда и млека“ – Америку, није ништа друго до мазохизам. Посебно се обрушавају ови американофили када се неко усуди да помене геноцидно бомбардовање Србије 1999. године или мученичку смрт Милице Ракић. Иако то не говоре из њихових речи извире следеће објашњење: та Милица Ракић је крива што је живела у земљи која је била недемократска и није желела да узме снажну заштитничку руку Америке.
Погледавши наведене изјаве дао сам се у размишљање да ли ови клипани знају уопште шта је то Америка?! Јесу ли они икад размишљали својом главом или су допустили да им Холивуд испере мозгове крајње јефтином пропагандом.
Да би могли разумети данашњу Америку морамо се обратити „учитељици живота“ историји. САД настаје крајем 18 века победом у Америчком грађанском рату који је крајње романтизован, а неке чињенице су намерно умањене или се не помињу. Пажњу треба обратити на геноцидни прогон америчких староседелаца Индијанаца. Истеран са својих територија, убијан, силован и понижен овај у већини мирољубив народ и дан-данас је прогоњен. Сатерани су у резервате као неке опасне животиње којих се треба клонити.
У том времену основну покретачку снагу Америке а и осталих „цивилизованих народа“ (који нам данассоле памет о људским правима) чине робови. Несрећни Африканци заробљени су од надмоћнијег непријатеља и у понижавајућим условима превезени су у Америку и продати богаташима који их сурово злоставају, терају на најтежи рад у немогућим условима, да би их на крају када више не могу радити газде убијале. И то траје неколико векова. Не треба заборавити ни Амерички грађански рат после којег су робови ослобођени. И да ли се нешто значајно догодило после тога. Нажалост није, свест је остала иста. Треба ли заборавити одвајање црнаца и белаца, одвојене аутобусе, школе, факултете, мензе… И дан данас црнци живе у издојеним деловима градова, својеврсним гетоима из којих само ретки представници мањина постају битни елементи друштвеног уређења. Хоћемо ли заборавити и убиство Мартина Лутера Кинга и стотине убијених црначких активиста који су само желели бољи живот. Да ли смо свесни да и данас постоји Кју-клукс-клан и мноштво неонацистичких организација у Америци.
Због чега ја све ово пишем, питаће се неко, када се у нашој живи много горе у економског смислу него у Америци и када просто млади људи желе да побегну од овдашњег лудила? Не спорим све то. Међутим ипак треба имати људског достојанства и знања да би могли да поштујемо себе а и да знамо праву вредност других. Исто тако никада не треба да будемо толики медиокритети да нам највећу вредност у животу буде поједен хамбургер у „Мекдоналдсу“, попијена „Кока-Кола“ и видео снимак голе задњице Бритни Спирс на интернету, на шта се данас своди сан о „америчком животу“.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Друштвена критика-Сајам књига

Фотографија месеца: Последње упориште књига Извор: Сајт сајма књига

У свету убрзних комуникација и безобразно ниског знања чини се да је стара добра књига одавно у заплећку. Данашњим генерацијама младих непојмљиво је читање „дебелих књижурина од сома страна“ које тако „смарају“. Књижаре су одавно претворене у шопинг центре са примесама најгорег провинцијског циркуса. Тако данас можете пазарити књигу ваше омиљене списатељице (која је наравно бестселер неке америчке листе) уз 100 грама кафе, чоколаду или сунђер за прање судова. Озбиљни писци су сакривени у најдаљим и неосветљеним ћошковима, док су у првом плану књиге познатих ТВ водитељки, исповести различитих наказа, проститутки; уз наравно свеприсутне водиче како да за месец данапостанете мршави, богати, срећни…
Насупрот свему овоме стоји Сајам књига манифестација са великом историјом и угледом. Безобразно скупа цена улазнице ове године (за коју се може купити добра књига) утицала је да посећеност буде мања, као и да посетиоци мање купују. Већина издавача као да није приметила да је криза узела маха па су великим ценама књига отерали људе заинтересоване за куповину. Високе цене књига су им се управо и обиле о главу па су последњих дана сајма поједина издања продавали по најнижим могућим ценама.
За наредни сајам и издавачи и организатори треба да промене само једну ствар. Једни треба да смање цену улазница, а други књига. На крају ће профитом бити задовољни и једни и други, као и посетиоци, којима је и намењен сајам књига.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Бојиш ли се ћутања Србине?

Уместо задужбина, које су славни преци завештали свом Отачаству, а које су српски комунисти отели, ти ћеш Србине, завештати масовне гробнице жртава Јосипа Броза и његових следбеника. То су комунистичке задужбине.
Оставићеш, свакако и сећање на милионе Срба које уведоше у Брозове тамнице, одакле су их Брозови тамничари касније пребацивали у гробнице на Лоњском пољу, у Лаћараку, Хомољу, руднику Трепча, поред нишке робијашнице, у порти манастира Ваведење у Београду, код Виских Дечана, на крушевачкој Багдали.
Остави им, Србине, и песму коју су српски комунисти здушно певали: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина“.
Остави им, Србине, и питање: ко уби 153 српска емигранта у Европи? Ко Андри Лончаревићу секиром располути главу у Паризу, ко у Бриселу усмрти инвалида без десне руке Бору Благојевића, ко у Чикагу измасакрира Драгишу Кашиковића и десетогодишњу Иванку Милошевић?
Остављаш, Србине, и ову реку без повратка којом отиче српска младост –одлазе твоји синови и кћери у свет, да тамо као школовани стручњаци, унапређују туђу земљу, јер за њих нема посла и хлеба у Отаџбини! И сада имате овај призор: отац и мајка, који су их неговали и хранили, носили на пелцовање, покривали ноћу да не озебу, испраћали са осмехом у школу, тако и дочекивали, поносили се својом децом… И шта сада? Блену, усамљени, једно у друго, стрепе од сваког телефонског позива и звона на вратима. Где им је син?У Чикагу. Где им је кћер? На Новом Зеланду! Где им је унук? У Јоханесбургу! Очајни родитељи не могу да нађу смисао живота…
Овде су остале „посланице“ које мисле да су и државнице. Неке увелико подсећају на Брозове афежејке – све знају, у све се разумеју. Своје говоре у парламенту увежбавају пред огледалом у кући… Од силног уображења саме себи кажу – Ви! Ви, посланице-државнице много лепо изгледате. Још када каже: „Ја мислим“ – разумног човека спопадне језа. Замислите: она мисли о држави. Јадна државо! Ко ли ми те храни, ко ли ме те брани! Пред њима би и Пашић устукнуо, чика-Љуба странку променио, Лаза Пачу трипут закључао касу. Умеју оне и да псују: „Ј…ш Србију, брани странку, од ње живиш“.
Понизили су те, Србине. Унаказили. Обрукали пред светом. Удружило се зло домаће и туђе. Газе по твом достојанству, пљују на твој углед и част. Кажу: не савијаш се довољно! Кажу: опиреш се превише. Кажу: не играш игру увлакушу и савијушу! Зато ти отимају драгуље српских земаља! Не отимају баш све, понешто им и власт нуди и даје.
Обећали су ти, Србине, обећали јавно, на телевизији и у новинама, да хлеб неће поскупети. Видиш ли колико је ова власт фина. Могла је, да није овако фина, да каже – стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Ето, није обећала ове колхозне казане, као највиши домет хуманости и усрећитељског комунизма, а добио си их. Сада око милион Срба стоји пред тим казанима да прими чинију чорбе и парче хлеба. Можда ће доћи председник владе и председник државе да пробају чорбу из колективног казана. Можда ће доћи, власт воли да каже како дели судбину народа. Хлеб, дакле, неће поскупети, а храна из казана даје се џабе. Па шта ћеш више, човече! Ти би хтео нешто и уз хлеб, то не може, нема се! Не може власт да узима од ових који примају плате и пензије, да одштети ове похлепне, ове саможиве, они имају велике заслуге и велике плате и пензије, а видиш, они кажу да им је и то мало.
А заслуге стварно имају – неки од њих јахали су српске попове, други пљували по Цркви, трећи предавали марксизам и лењинизам. Рећи ћеш да неки од њих возе најскупље аутомобиле, али нису они криви што је у овом земљи таква слобода да свака шуша може да их упуца. Јесу скупи блиндирани аутомобили, али ни топ, кажу, не може да их пробије.
Пристао си на свако зло и понижење, Србине. Не бојиш се питања и потомака: зашто си ћутао када је требало да проговориш снагом грома?! Зашто си се савијао до црне земље кад је требало да се усправио до неба?! Бог те је наградио, Србине: Дао ти је вид, дао ти је слух, дао ти је језик и здраву памет. И моћ да говориш. Бојиш ли се ћутања, Србине! У времену које долази нико те неће питати ко ти је био отац, стриц, ујак, али ће те неизоставно питати који је твој лични допринос отпору овом злу које те одавно притиска и понижава.
Проговори, Србине, језиком својих часних предака!
Ослушни, још једном, речи српског патријарха Гаврила Дожића: „Понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима!“
Вратимо Србији морални лик наших очева и дедова. Ту Србију, пуну моралног здравља и моралне лепоте, поштовао је свет. И волео. Ослушнимо зато, још једном, вечну поруку српског патријарха Павла: „Будимо људи!“
Будимо људи, а не робови!
Знате ли, можда, како је Драгиша Пењин, песник из Шапца, аутор чувених збики песама Витез од опанка иКњегиња од опанка, певао нашим прецима које је због њихове племенитости волео свет?

Мој деда погледом стреља,
а у срцу много доброте носи.
Непријатељу чупа гркљан у рату,
и гадно му псује крвава неба.
А када га зароби, ко рођеном брату,
даје пола свога војничкога хлеба.

Бог нас је Србине, изабрао да вечно трајемо на својој земљи. Зато не шири дефетизам, нећемо ми пропасти. Било је у земљи Србији и тежих времена него што је ово. У јесен 1915. године после пада српске престонице у немачке руке, цели свет је објавио да Србија више не постоји, да не постоји ни њена војска – постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спасење.
Мало касније, тај исти свет је објавио да француска коњица не може да сустигне српску пешадију која за месец и по дана прелази под борбом седам стотина километара и ослобађа не само своју Отџбину. Игром судбине, фелдмаршал Макензен, чији су топови из Нове Пазове разарали Београд, нашао се у рукама српске победедничке војске.
Памти, Србине, и усправи се!
Све ће се ово звати минулим временом. Отуда, Србине, знаш шта шта ћеш поручити онима који су умислили да су већи од Бога и да нам, као господари живота и смрти, отимају најлепши и најкстоноснији драгуљ Отаџбине:
Можете нас на крст распињати, можете нас на коље набијати, можете нам сабљама главе одсецати, можете нас бомбама разарати, али ће преживети неко ко ће остатком крви исписати вечну поруку:
Косово је света српска земља!
Остатком крви, на камену – међашу исписаћемо поруку која подсећа на спартанског краља Леониду:
Путниче, кажи свету да смо пали овде на бранику Отаџбине!
Том поруком храниће се и браниће се нови српски нараштаји.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Књига и наша култура читања

Кажу „књига је најбољи друг“, а ја додајем и вечни. И данас, после толико векова импресионира Александријска библиотека која је поседовала преко 200.000 свитака; било је то највеће складиште књига целог античког света. Нажалост, спаљена је и до темеља изгорела. Каква трагедија и губитак за цело човечанство! Као што је тада светионик на малом острву Фар осветљавао пут поморцима, тако је тадашња Александријска библиотека била светило које је осветљавало путеве мрака и незнања многим ученим људима. На жалост, светионик на Фару не постоји више, али, остале су књиге и многобројни записи научника и истраживача.
Библија, света књига која опстаје већ два миленијума, одолева свим људским и природним катаклизмама. Свето писмо читају вековима сви: од простог приученог света до најученијих умова света. Свето јеванђеље по Јовану почиње; „У почетку беше ријеч и ријеч бјеше од Бога, и Бог бјеше реч. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ Велика је моћ Светога писма! И данас, скоро свака кућа има своје Свето писмо. Памтим своје најраније детињство (још нисам ишла у школу), кад ми је моја тетка читала и причала пуно занимљивих догађаја из Библије. Поред Библије, увек је била једна веома дебела и тешка књига. Било је „Свезнање“ – Општи енциклопедијски лексикон. Све што ме је интересовало, сазнала сам из те чаробне књиге – „свезнање“.
Прошло је од тада пуно година, дошла је телевизија, компјутер, интернет, мобилни телефони, али за мене ће увек бити књига, и пре свега књига, нешто што никакав изум не може да је употпуности замени. Онај осећај кад узмем књигу, тј. књигицу у руке (кад кажем књигица не мислим на мали формат књиге, то би била књижица, а књигица је моје обраћање и назив свим књигама које су ми драге, које волим…) не може да се мери ни са чим.
Никада нећу моћи да схватим чуђење неких људи кад им кажем да сам до раних јутарњих сатала неку, мени драгу књигу. Пуно људи просто се похвали како не мора да узима било какав лек против несанице, довољно је да узме књигу и почне да чита. Кажу, после неколико прочитаних редова „сан дође на очи“. Гледам их и слушам, не могу да верујем да им књига служи за успављивање. Још ми кажу: „Шта ће ти толике књиге, мени нису потребне јер оне служе само за прављење важности!“ То је оно: „Кад бих волео да читам, читао бих књиге по цео дан!“
Сећам се како ме је баш та књига „натерала“ да научим да читам у својој петој години јер нисам више могла да молим старије да ми читају. Ах та лепа времена и све те књигице мог безбрижног детињства.
Сви смо тада много читали. Није било телевизије да на нам одвраћа пажњу; чак су прорицали да ће књига бити скоро уништена као нешто непотребно, превазиђено, са појавом те магичне кутије звана телевизије. На срећу, то се није догодило. Један од доказа је наш Београдски сајам књига који се ове године одржао 56. пут. Редовно га посећујем и у мору књига увек пронађем неку мени посебну драгу књигу. Овогодишњи мото Сајма „књиге спајају људе“ био је и апел да читамо што више и тако упознамо и друге земље, људе и обичаје; само тако разумећемо идруге и прихватити их у свој њиховој различитости.
Често се сетим оне народне пословице: „Самоћа је лоше друштво“. Као да обајсним да никада нисам сама јер сам окружена стотинама књига. Моја библиотека је нешто највреднија што поседујем. Опет, они који се уз књиге успављују кажу да бежим од стварности. Па, можда има у томе и мало истине, поготово бекство од свакодневних ружних (ствари) догађаја, црне хронике, кича, испразности, неукуса и свега што нас понижава и враћа у мрачни средњи век. Жалосно је што и данас постоје неписмени људи (и то у позамашном броју) и што такви верују да онај ко има много чита, може да полуди од толико знања. Страшно! Још ми је страшније (и незамисливо) кад одем негде у госте, све дивно и красно, све по „чаршијском реду и обичају“. Дођем кући, све ми нешто чудно. Нешто недостаје у тој кући. Сетим се: књиге! Па да, где су ту књиге? Све је лепо у тој кући: намештај, слике, гоблени… По полицама пуно кристалних чаша, сервиса, мноштво фигурица од порцелана, украшених скупоцених ваза – а где су књиге? Њих нема! Нема ни у траговима чак ни кувара, „Лечење биљем“ или „Како бити успешан“. Нема, јер не знају да је свака породична библиотека огледало душе и културе једне породице. Па где је душра породице ако у породици нема ни једне једине књиге?
Претпостављам да се многи према књизи понашају као да је светиња, а „светиња се не дира“. Мало и горког, опорог хумора.
Сећам се наше школске лектире и обраде нашег нобеловца Иве Андрића. То је била права мука; читало се само да се избегне лоша оцена. Чим је нешто „под обавезно“ – губи значај, па ма то био и наш нобеловац Иво Андрић. Као да нисмо били, а нисмо сигурно, да је тог 10. децембра 1961. године цео свет чуо за нашу земљу, за нашег човека који се уписао својим књижевним делима златним словима у књигу светске књижевности. И данас, кад славимо полавека од додела Ноблеове награде нашем великану Иви Андрићу, са посебним задовољством читам његова ремек дела и то два – три пута. Увек изнова откријем нешто лепо и непоновљиво. Тако ми наш нобеловац увек и поново буде све већи и величанственији у свом књижевном стваралаштву. Поносна сам што је један такав великан живео у мом граду и оставио неизбрисив траг у српској књижевности.
Увек ме обрадује свака нова књига. Највећи поклон за мене је поклоњена књига. Због тога ћу памтити заувек мог драгог чика Божу – књижара. Он ми је међу првима поклонио књигу „Бајкар“ јер је био одушевљен што знам да читам а још не идем у школу. Данас та књижара више не постоји.
На срећу далеко су иза нас времена када су уништавали и спаљивали књиге многе моћници. Сетимо се спаљивања књига неких црквених великодостојника; Хителеровог спаљивања свих књига које су му сметале да завлада целим светом. Књига „Фаренхајт 451“ по којој је снимљен и филм, носи једну поруку о америчком друштву које је уништила телевизија и све књиге се спаљују. Није у питању цензура књиге него је то дисутопијски роман-антитеза утопије.
Свима је јасно да само старим књигама писаних руком на пергаменту и очуваних по манастирима, можемо да потврдимо и докажемо наше постојање и живот на овим просторима. Моћ књиге је огромна, немерљива јединицом времена и простора. Поклонимо се пред сваком вредном књигом. То је најмање што може један смртник да учини пред бесмртним делима. Књиге то јесу. „Ех, кад би волео да читам, читао бих по цели дан!“ А, ја, верујте ми на реч, читам по целу ноћ. И ви које успављује читање а нарочито ви који баш и не нешто не марите за књигу, пробајте да узмете бар неку у руку и почнете да читате. Бар почните! Сваки почетак је тежак! Видећете, можда ћете и ви једног дана дочекати свитања уз неку добру књигу. Пробајте, не кошта ништа а много вреди. Пробајте!… Молим, вас, само пробајте!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Спорт и рекреација (3) –ноге и руке

При раду са рачунаром може се јавити трњење и бол у рукама, због понављаног напрезања при куцању и употреби миша. Узрок је у брзим, понављаним покретима малих мишића шаке и оптерећење ручног зглоба, када шаке заузимају неодговарајући положај, померање миша по подлози без ослонца, када корен длана “лебди“ и притискање “тврдих“ тастера, чиме су нарочито оптерећује осетљив лигаментарни апарат прстију шаке. Слепо куцање омогућава да равномерно распоредимо оптерећење на све прсте. Данас постоје разноврсне тастатуре пројектоване тако да при дуготрајном раду узрокују минималан напор, као и додаци који обезбеђују физиолошко држање тела са разноразним подупирачима за руке, леђа и ноге и који омогућују правилно држање главе приликом прекуцавања. Док не куцамо добро је одмарати, често разгибавати прсте, отресати шаке као да желимо да осушимо руке од воде. Мишићи прстију и руку се могу јачати свакодневним вежбама.
Сваку вежбу понављати по 5 пута.
1. Шака: – стиснути – раширити прсте (брзо) окретање – у зглобу на обе стране, шаке нису напете
2. Савијање на обе стране. Почетни положај: руке праве испружене унапред. Покрети се раде само у зглобу шаке. Савијемо шаке надоле и радимо мале покрете, затим савијемо нагоре и такође радимо исте покрете као да се одупиремо од зида.
3. Сада савијамо руке у лактовима и савијамо шаке постранце – према палчевима, па према малим прстима. Опет протресимо рукама да отклонимо напетост.

Ноге

Мишићима ногу је неопходна стална покретљивост, иначе лако атрофирају. Решење је у честој промени положаја ногу, вежбама истезања и опуштања мишића (чучњевима), чешћем размрдавању карличног појава – кружењем горњим делом тела. За растерећење уморних ногу делотворна је вежба када се лежећи на леђима, ноге усправно подигну уз зид. У првим данима вежба траје пар минута, а касније повећати на 10-15 минута. Из тог положаја споро спуштати ноге, остати минут – два у лежећем положају, а тек онда лагано устати.

Вежбе истезања у седећем положају

Сваку вежбу поновити три пута са задржавањем. Касније повећати број понављања. Почетни положај је седећи, са ослонцем у леђном делу. 1. “Уплести“ прсте, дланове окренути у поље. Руке се опружају, шаке потискују према напред, уз истовремено чврсто ослањање леђима о ослонац. Кичмени стуб и глава су у усправном положају. Достигнути максимални став истегнућа задржати 20 секунди.
2. Руке подићи изнад главе, а шаке што више “гурати“ у вис. Труп и главу држати усправно. Достигнути максимални положај истегнућа задржати 10 секунди.
3. Трупом се врши савијање у страну. У максимално достигнутом положају задржати се 10-15 секунди. Вежбу изводити у обе стране, а повратак у почетни положај треба да је лаган, без наглих трзаја.
4. Шаке су постављене на потиљак. Лактовима вршити истовремено снажно повлачење уназад. Грудни кош истурити према напред. У том положају задржати 5-10 секунди.
5. Левом руком ухватити лакат супротне руке и лаганим покретом вршити повлачење у супротном правцу, испред тела, до осећаја затегнутости. Истовремено главу ротирати у супротном смеру. Овакав положај задржати 5 -10 секунди.
6. Седећи. Шаке ослонити на седални део подлоге поред ногу, прстима окренутим уназад. Лактовима вршити потискивање према напред, не одижући шаке од подлоге. Положај истезања задржати 30 – 40 секунди.

Наставак у следећем броју

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Гајење биља на природан начин (4)

Брзина процеса распадања зависи од топлоте ваздуха, а што је процес бржи, вредност компоста је већа. Лети ће се компост употребљавати већ после свега два месеца, док распадање обично траје највише пет месеци. Са временом му се вредност смањује.
•Компост је спреман за употребу када у њему више нема кишних глиста и када мирише на шумску земљу. Тада га треба пребацити из ограде и употребити за посипање леја. Одмах треба направити нову гомилу компоста.
•Влажност компостне гомиле можемо да проверимо на следећи начин: из дубине -гомиле треба узети нешто компостног материјала. Компостни материјал мора да буде влажан као исцеђен сунђер. Другим речима, кад га стиснемо у шаку, из њега не сме да се цеди вода, а након отварања шаке, материјал се не расипа него остаје у грумену.
•Компост мора преко зиме да буде заштићен од хладноће. Зато се покрива сламом, лишћем или неким другим органским материјом, а затим још и поклопцем. Док је температура ваздуха нижа од 10 степени Целзијуса, компост не сме да се открива. Тиме би охладио и рад микрорганизама би се прекинуо.
Ако хоћете да убрзате растварање отпадака може да послужи и шећер: у 10 литара млаке воде сипати 100 г шећера, промешати и слатким раствором попрскати отпатке на гомили компоста.
Зрео компост се просеје кроз крупно сито. Већи делови који се још нису распали враћају се на компост. До идућег пута нестаће и они. Просејан компост употребљава се за побољшавање земље када се у врту сеју или саде нове културе. Помоћу компоста биљке постајујаке и здраве, отпорне на штеточине и болести.

Примена компоста

Зрео компост побољшава структуру и микробиолошку активност тла, стога може послужити као гнојиво или као средство за побољшање квалитета тла. У пролеће или пре садње или у раздобљу раста и развијања биљака, компост поспемо по тлу и по могућности лагано измешамо с површинским слојем земље. Компост не смемо дубоко закопати јер га тиме гушимо. Ако га користимо за гајење биљака у саксијама, морамо га у подједнакој количини мешати са земљом из врта или с лањском земљом из саксија.
Током целе године можемо у саксије додавати мало компоста. Количина компоста у повртарству зависи о врсте поврћа. Различите културе имају различите потребе за храњивим састојцима.

Алат за обраду био-врта

За растресање и проветравање земље употребљавају се виле са четири пљосната зупца. Њима се из земље ваде плодови као што су црни и бели лук, шаргарепа и други.
Алат за растресање служи за поравнавање и повремено растрење леја, претходно дубље растрешених вилама.
Двострана мотика има на једној страни два зупца служи за уситњавање крупнијих грудви, док пљоснатим троугластим делом праве се жљебови у редовима у које се затим сеје.
Мотика служи само за површинско подсецање корова између редова поврћа. Најбоље је ако се то
обавља једном недељно (тамо где има много корова). На тај начин не трави се и одсечен коров остаје као покривач на земљи.
Осим наведених алатки, потребни су лопата за рад око компоста, гвоздене грабуље за формирање површине леја, мала ручна лопатица за пресађивање расада, дрвени клин за сађење, канта за прскање, заливање и ђубрење течним ђубривима.
Баштенске леје се вилама растресају на следећи начин:
Увек треба стајати на стази, на леју се не стаје ногом, већ треба гурнути вертикално у земљу, дршку нагнути према себи и себе, вратити у усправан положај и виле извући из земље. Вила се подиже, не окреће, нити се горњи и доњи слојеви земље мешају. Поступак се понавља у читавом реду. На удаљености од око центиметара треба почети са растресањем земље у следећем реду, све док не буде растресена половина леје по дужини. Затим треба прећи на другу страну леје и на исти начин по дужини растрести и ту половину.
После јесењег растресања вилама земљу треба засејати такозваним зеленим ђубривом, биљкама које својим корењем земљу растресају, а затим је стабљикама и листовима и покривају. Земља се може посути и грубим, незрелим компостом и другим јесењим, баштенским отпацима, лишћем и другим. У пролеће се земља само површински растресе, пограбуља и у редовима засеје. Тамо где је земља првих година у пролеће још тврда и тешка, може се још једном растрести вилама и побољшати компостом.
После завршеног посла земља не сме да остане гола, незаштићена од временских утицаја, ветра, хладноће и кише. За то могу да послуже: покошена, делимично осушена трава, лишће, ситно исецкани биљни отпаци, насечена слама, у нужди чак и тресет – све то посуто у танком слоју. Најбоље су насечене коприве.
За био-баштована коров нијенепријатност. Напротив. Неке врсте почеће намерно да гаји: коприве, гавез, камилицу преслицу, хајдучку траву. Користиће му и за прављење биљних течних ђубрива и средстава за прскање, за покривање земље и за компостирање.
Ако је земља стално покривена, корова има иначе далеко мање. А ако с времена на време такве биљке подсечете између редова поврћа, оставите их на земљи као зашититу и храну организмима у дубини.
У прошлости дрвени плугови су растресали земљу и нису јој нарушавали живот у био слоју.

Штеточине у био-врту

Кадифица и невен данас су у био-башти неопходни за очување здравог тла и спречавање појаве паразита. Корисно је садити их на местима где се примети расцепљено биљно корење. Сваког пролећа треба у сандуче или чинију засејати кадифицом, а затим их пресадити (у хладнијим крајевима тек после 15. маја) једноставно између редова поврћа или по ивицама леја. Жуте кадифице лепо иду уз руже а истовремено им чисте земљу. Младе биљчице невена које су се саме засејале од прецветалих цветова, у пролеће треба само пресадити тамо где земља изгледа нездраво. Занимљиво је да је хемијско средство за прскање против црвића сличног састава као материје које садрже кадифице.
Пужеви су последњих година постали велика невоља јер су њихови природни непријатељи све ређи (јеж, слепић, жабе, гуштери). Пужеве иначе треба сакупљати ујутро и увече и у лонцу опарити врелом водом. Ова течност одбија друге пужеве и зато њоме када се охлади, треба попрскати и младе угрожене биљке краставаца, тиквица, сунцокрета. На критична места треба ставити старе даске, и ујутру покупити пужеве који су се сакупили испод њих.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ), манастир Рукумија

Интервју: О. Вајо Јовић, старешина храма Св. Александра Невског

Млади богослови су веома образовани

Старешина цркве Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, отац Вајо Јовић, свештеник је који плени својим радом и опхођењем према верницима као и према свим посетиоцима ове православне српске светиње.
Рођен је 1956. године у српској православној породици у североисточној Босни у селу Пусковцу између Бијељине и Тузле. У породици је било шесторо деце. Богословију је завршио са одличним оценама у манастиру Крки. Блаженопочивши владика жички Стефан, који је тада био епископ далматински, хтео је чим одслужи војску да га пошаље на Колумбија Универзитет у САД. Али то се ипак ниједогодило јер су се услови променили, недостајали су свештеници и зато је млади богослов Вајо Јовић морао одмах да се жени а владика га је рукоположио за свештеника. Уписао се на факултет и ванредно полагао испите.
-Избегао сам из Загреба за који ме везују најлепше и најтеже успомене. Дошли смо у Београд 1992. године. Било је то велико оптерећење за моју породицу. Ни ја сâм нисам био способан да све то прихватим. Породица из које потичем носи велике трауме из Другог светског рата. Мој деда је страдао у Јасеновцу – каже отац Вајо Јовић.
Овај свештеник, каквих да је више, ваљало би и било на корист живој цркви Христовој, добитник је грамате Његове светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, заједно са протом Љубодрагом Петровићем, оснивачем мисионарске школе у цркви Светог Александра Невског.
Нема посебног повода за разговор са оцем Вајом Јовићем јер је са њим сваки сусрет благодатан. Али, замолили смо га да нам за наше читаоце говори о неким актуелним питањима вере и живота у Христу данас.

Оче Вајо, какав је живот цркве данас и каква је клима за мисионарски рад?
Црква не живи у оним условима у којима је живела пре двадесет година док је била та идеолошка управа комунистичке партије, док је спровођен атеизам у свим порама живота и време рата против цркве и рата противверонауке. Ми то немамо сада и можемо рећи да је одлична клима за мисионарски рад и да има доста простора у цркви да она може слободно и несметано да обавља своју мисију у свим порама живота. Али има један проблем материјалне природе, а то је да није извршена реституција. Цркви није враћена њена имовина што је урађено скоро у свим земљама бивше Југословенске заједнице. То ће, једноставно, морати да се уради ако се жели улазак у Европску Унију за коју се власт бори, јер је то један од захтева Европске Уније.
Присутни су проблеми све већег сиромаштва и похлепе на планетарном нивоу. Сведоци смо протеста у САД-у, највише на Волтстриту. Али они не протестују због сиромаштва него због тога што они изнад њих имају много више. Увек се велике светске империје распадају саме од себе јер ако нема нешто жртвеног и аскетског, и човек и народ нужно мора да пропадне. Чим се умножи много зла и много греха, то пропада само.

Реците нам, молим Вас, које је изворно значење идеје екуменизма?
Наша црква је у основи екуменска, а то значи да православна црква има жељу да цео свет буде у истини православне вере. У истини Христовој коју је Христос дао и да истина Христова овлада целим светом, али путем љубави и путем добровољности. Као што је Христос рекао: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и пође за мном. Е то то је православни екуменизам. Да сви буду у Христу. Не било како, него на православни истински начин.

Има се утисак да је тај принцип добровољности укорењен у православљу, највише.
По томе се види да ли је нека вера или исповедање истинито или није. Све што је натерано и притиснуто није Христово јер Христос нас није тако учио. То је од људске сујете, од гордости. То је од нас, од грешне људске природе. Адобра воља и одушевити некога да прими Христа, то је права мисија. Зато наше православно мисионарство јесте оно мисионарство које само предочава и нуди Христа, визуелно, животно, Христа који ми живимо. Да бисмо друге одушевили да гледајући лепоту живота оних који живе у православној истини, веру и љубав коју имају према свима и свему, то да их одушеви и да због тога пожеле да и они буду православни хришћани. А не да их освоји нека надмоћ–економска, политичка, војна… То никад ми нисмо радили као православна црква, не ми православни Срби, и нико у православљу то није радио. У томе је лепота православне истине, живота, и то је оно што је Христу мило. Све друго је Богу противно.
Да је било која врста присиле добра, Бог који има власт над свима, натерао би нас да сви будемо верници, да нико не буде онај што ратује против њега. Али Бог то неће, то није у складу са његовом љубављу. Он хоће да га љубимо зато што препознајемо његову љубавкао што дете воли свога родитеља јер препозна жртвену љубав свога родитеља а не због тога што је родитељ старији и јачи.

Нешто се битно и активно дешава на пољу вере?
Ако мислите на екуменска кретања у православној СПЦ онда, будите уверени да од јединства са Римокатоличком црквом како сада ствари стоје, нема ништа. А дијалог јесте потребан, сусрети јесу потребни јер ми ту живимо као православни, католици, муслимани, протестанти, јеврејска заједница… Сви ми живимо овде на простору Европе. И ми се срећемо, и незаобилазно је да разговарамо. Али то не значи јединство у вери.
Други екуменизам виде другачије. Протестанти га виде као плурализам јединства у плурализму мишљења и ставова. А римокатолици виде екуменизам у смислу да сви буду под влашћу Папе…

Све вере проповедају љубав. У чему је узвишеност православља?
Каже Христос да се по родовима препознају они који су Божији и који су са Христом. Да не рађа на врби грожђе нити на чичку да рађа смоква. То показује јасно да ми немамо инквизицију, немамо унијате, немамо безгрешнога поглавара цркве, немамо прогоне некога зато што је другачији, тога немамо по основи вере.

Какви смо ми верници данас?
Када је реч о нашој православној српској цркви онда се може рећи да је у највећој мери присутан обичајно-традиционални приступ вери. Али, у позитивном смислу, зато што се у тој обичајности и традицији крије предање које ми носимо из дубина. И зато ми имамо две чудесне речи које у другим језицима не би можда ништа значиле а код нас имају значај у народу – ваља се и не ваља се. То су речи са предањем које смо примили из дубина. Ваља се, не бих умео да ти то објасним, али по срцу и по духу осећам да је то добро. То уствари сведочи о томе да наш народ нема верско знање зато је потребна та мисија цркве која би подразумевала једну катихетизацију и дубље образовање верника, мада је велики напредак у тој области већ постигнут. Ми стварно имамо много младих људи који су веома, веома богословски образовани.
Такође имамо и многобројне интелектуалне породице које потпуно живе хришћански држећи све црквене постове и притом, рађајући деце онолико колико Бог даје, па роде четворо, петоро и шесторо деце. Понекад имају само једног запосленог, тешко живе, али не ропћу. Они носе свој крст.
Признају да тешко живе, али рађају децу јер то произилази из њиховог односа према рађању. Тако је и захваљујући веронауци која је присутна у основним и средњим школама уследио свеукупни напредак цркве и државе. Мислим да је то једна веома паметна одлука државе и сматрам да је то веома корисно, зато што ће се људи кроз веронауку оплемењивати, учиће се богољубљу и човекољубљу, учиће се хришћанским врлинама.
Ми смо у веку повратка вери, шта то практично значи?
Општим повратком вери и просвећивањем у вери људи практикују хришћански живот. Кад се човек упозна са вером онда он и практикује ту веру.
Наша вера подразумева одређени вид аскезе, подразумева пост и по духу и по телу. То је битно за сваког човека. То је рад на себи. Данас човек сву кривицу види у другом а он сам пропада. Човек који ради на себи то је пожељан човек који сагледава своје кривице, своје слабости, своје промашаје, своје грехове и при томе који се каје због тога и жели да се промени, да се поправи, да буде бољи у браку, у породици, на радном месту, у друштву и држави, а то је оно што је добро за државу.
Нужно мора да буде одређене врсте подвига или аскезе. И зато ја сматрам, због те спремности православних хришћана на пост, молитву и аскезу да смо ми народ који је издржљив да претрпи много тога, да претрпи велике беде и физичке и душевне. И то се сад и показало. Да ли је било који други народ Европе прошао кроз ово кроз шта смо ми прошли кроз двадесет година рата, избеглиштва, губитка територије, нестанка великог броја људи и читавих породица, страдања, материјалне беде, страхова, тескобе, санкција, бомбардовања и још много тога. Скоро 1.500.000 Срба отишло је са свог властитог огњишта, негде код свог народа, али у непознато и неизвесно.

Унутрашња обнова храма у току

После изградње новог парохијског дома приступили смо унутрашњој обнови а програм је да се обије малтер до цигле, да се опере зид и да се изврши електрификација звона и видео-надзор и озвучење храма, а затим да се цела црква измалтерише малтером који је одредио Републички завод за заштиту споменика културе, и да се припреми за живописање овога храма. И позваћемо све сликаре фрескописце, који умеју да раде, бираћемо најбоље, али ћемо им поставити услове како ће се то радити. То ће све да кошта око 80.000 евра, каже за „Глас са Цера“ старешина храма отац Вајо Јовић

Школа веронауке при храму

У парохијском дому цркве Светог Александра Невског од 1985. године одржава се школа веронауке. Широка је лепеза мисионарске делатности која обухвата многобројне активности које су све укључене под један именитељ – Православна мисионарска школа. То подразумева певничку школу, школу хорског певања, школу калиграфије, катихуменску наставу, православну трибину суботом навече, то подразумева и вокално-инструменталну групу чији чланови сами пишу текстове, сами компонују и сами изводе концерте, као и проповеди кроз музику. Ту је и милосрдна група која се бави обиласком болница, старачких домова, напуштене деце у Звечанској, затвора и приватних лица којима је потребна помоћ. Ту је ангажовано 20 верника. У највећој мери су у свим овим секцијама ангажовани студенти.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Покров Богородице уточиште свих верних

Беседа је изговорена на храмовној слави Покрова Пресвете Богородице 1 (14) октобра у Цириху

Драга браћо и сестре,
Налазимо се у једном од најстаријих храмова руског заграничја и ја Вам са овога места честитам празник. Свако служење литургије је као Пасха. На Пасху ми славимо Васкрсење Христово које је изнад сваког нашег размишљања и које нас сједињује са живим Богом.
У овој светој тајни ми се сједињујемо са Христом и очишћујемо се. Хтео бих још да кажем да су све религије (типа будизма) неправославне. Православна црква је тело Христово у којој ми свој живот уједињујемо са Христом, а Црква је место где се то збива. У таквој заједници са Христом ми постајемо стене вере. И зато је све управославној цркви лако схватљиво и разумљиво, да је то јасно и овој прелепој деци. Та деца знају да су овој цркви заједно са Христом. Славећи Пасху ја вам желим велику радост. На Пасху се Бог јавља са свом својом милошћу.
Овај храм је посвећен Покрову Пресвете Богородице, који чува младе, а уточиште је православним државама и целокупном човечанству. Ви који се налазите у храму Покрова Пресвете Богородице знајте да вас Покров увек чува.
У Руској цркви наши осећаји су упућени ка животу са Богом а икона Пресвете Богородице која је пред Вама, нас чува, као и све чудотовoрне иконе пред којима се молимо. У икони је изражена мудрост богословља јер је на њој приказан образ Христа или Богородице. На њој је и приказано Христово оваплоћење, јер је Он зарад нас постао човек.
Због тога ово духовно богатство чувајте, сведочите га Вашој деци, она су га жедна. То се види јер са великом радошћу долазе у овај храм. Старајте се да постите и да се причешћујете из Свете чаше јер када се сједињујете са Христом ви сведочите вашу љубав. Сећајте се увек речи Христових да му приђемо. Ја са вама, као и ви са мном, тј. сви ми сабрани у телу Христовом. Амин.

ЕПИСКОП ЗАПАДНО-ЕВРОПСКИ И ЖЕНЕВСКИ МИХАИЛО (РПЗЦ)
Превео са руског: В. П.

О правди

Осећај за правду је утиснут човеку у његово биће. Осећај за добро и зло. Осећај за морални закон и за духовне законитости које следе уколико се поштује или не поштује морални закон.
Божија Логика-ако си урадио добро, очекуј добро, ако си зло, очекуј зло. То је оно што сви очекујемо и што нам је логично, и што осећамо као праведно. То је било и у Старом Завету: «Oко за око, зуб за зуб».
Али има и узвишенија логика, ближа Богу, на коју нас је призвао Господ, која је уски пут којим не иду многи, и стрма стаза којом греде подвижници.
То је она стаза за коју је Свети Старац Пајсије говорио: “Што је човек духовнији, то мање има право на овој земљи.” И оно: “Што је човек духовнији, то мање има право да има право.” За таквог не важи стандардни закон, него је он призван на већи подвиг, на савршеније испуњавање Божије науке, на узвишеније усхођење ка Небу. А на том узвишеном путу већа су и одрицања, и страдања, веће трпљење. Нема обазирања на себе, нема угађања себи, нема самооправдавања.
Кад си на стрмој литици мислиш само на Господа. Нема ту помисли: ”Ех, да ми је мало да предахнем”, иначе одмах падаш. Стопроцентно стражење и сва енергија усмерена ка Богу. Нема расејавања, нема попуштања себи, јер ако попустиш за пар минута, коштаће те пар дана и недеља да се вратиш на првобитно. То је веће место самоодрицања и прихватања свега са савршеним миром као да се није теби догодило.
Како је рекао један савремени духовник: “Није битно ко је у праву у некој ситуацији, него да се ја не огрешим, да не примим злу мисао.” Ово се, наравно, односи на то ако ми сами страдамо. Нису исте мере ако ми видимо туђа страдања. Нећемо тад рећи да није битно ко је у праву, него ћемо помоћи оном који јесте. Кад видимо да нешто није у реду природно је да реагујемо, да желимо да се зло прекрати, да кажемо да није тако, да не треба тако. И то је нормално, јер је човек биће свести и савести, јер му је усађен Божији Закон, утиснут у таблице ума и срца. Јер је словесан, смислен, и има потребу да схвати смисао свега што се догађа. Ако му се чини да нешто није од Бога, да није како треба, покрене се јак осећај правде, праведности, оно како би требало нешто да буде да је по Богу. Човек има усађен у себи тај нагон борбе против зла, јер зло није природно човеку. Свако од нас реагује на зло на различите начине, али не може пасивно да посматра зло. Или реагује борбом против њега, молитвом, или, ако је склон злу, онда саучествује, прима, али никога зло не оставља равнодушним, јер зло ремети Божију хармонију, Божији мир, онај савршени мир који је Господ обећао људима, оно стање блаженства, тиховања у Богу.
Постоји хармонија, склад, у Божијем свету, све је уређено смислено, по дару Божије Љубави и Лепоте. Кад зло то наруши или почне да атакује на то, човекова душа се буни и праведно хоће то да одстрани, хоће да Бог одмах победи то зло, да се све врати у Божји склад, у непомућено стање благодатно. То је нормална реакција. И човек као делатно биће, којем је Господ дао творачку мудрост и дарове, и као слободно биће,
жели свом снагом да се бори против зла, да буде Правда Божија на земљи, да буде све по Богу, онако како треба и како је Бог замислио овај свет.
Човек жели да буде заштићен, оправдан кад није крив, да сви мисле истину о њему, жели да све буде по Богу и праведно. То је нормално, природно, усађено у човека, јер је човек створен у Рају Божијем, и за Рај, где је савршени поредак. Но, постоји и зло, постоје и демонске силе, постоји и у нама самима семе зла, и зато постоји и борба, и подвизи, и мало другачија духовна логика, која може на први поглед да нам изгледа другачија, а у ствари је иста – Божија.
Кад човек има пуно слабости и мана и греха у себи, онда он од споља бива помилован, јер му је доста и та унутрашња борба са самим собом, онда он бива пажен од околине и помогнут, јер они виде његову муку.
Но, кад човек, уз помоћ Божију, бива очишћен од унутрашњег греха, и ојачан силом Духа, онда почињу већи напади од споља. Тада он има мир у себи, али од споља га сналазе многе невоље – једно, што ђаво ненавиди тога човека, друго – што је допуштено да он носи слабости слабих јер се усавршио, и треће- што је допуштено од Бога да он добије веће Венце, а такође и да се не би везивао за земљу, него да стреми само Небу, где Бог чува правду за тог човека и награду за његове трудове и муке, а такође и да би, трпећи те невоље од споља, изграђивао духовну логику у себи, која је ближа Богу, која је по оној речи Господњој: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне.” (Мт. 5, 44) “Ако те ко потера једну миљу, иди са њим две.” (Мт. 5, 41) Ако ко хоће да ти узме кошуљу подај му и хаљину…
По нашој људској логици било би праведно ако неко чини зло да буде кажњен, да ми будемо оправдани ако смо оклеветани, да немамо никакве ударе зла ни од кога ако ми чинимо само добро… То би било нормално по нама, и логично. То би доживљавали као правду. То би ибило тако да нема демона.
Бог мисли о нама из перспективе Вечности шта је за нас корисно да би могли да уђемо у Рај и да будемо способни да останемо у Њему. Кажу Свети Оци да и у Рају не престаје усавршавање духовно, идење из силе у силу и веће уподобљавање Богу.
Где је Правда да Господ, потпуно Невин, буде убијен, да Он Који ниједног греха није учинио, трску стучену није преломио, да буде убијен, док је пуштен Варава разбојник, који јесте починио многе злочине. То по нашој логици није праведно, али у савршеном духовном живљењу, у већем Богоуподобљавању, где престаје правда почиње жртва.
Али пошто Рај није Судница, него место преиспуњено Љубављу, онда и наша логика правде оставља се за земљу, а логика жртве и само жртвене љубави, трпљења, страдања, самоодрицања, она нас припрема и уводи у Рај.
Не да је у Рају неправда, наравно да је тамо савршена правда, али Бог све ствари на земљи гледа из перспективе Вечности, и ако је неком за један трен, или дуже, допуштено да страда, Бог то гледа знајући будућу корист од тога за човека.
Кад човек напредује у духовном животу све га мање ствари везује за земаљско, и оно што он губи на земљи (по неправди), уствари доживљава као помоћ да би био олакшан у гређењу ка Небу.
Ако те ко удари, окрени му и други образ. Ти ћеш претрпети, смирити се, и због твог смирења побећи ће демон од тога ко те туче, те ћеш и ти добити венце од тога веће, а помоћи ћеш да од њега одступи зло.
Ако ти скочиш, и, што је по људски праведно, почнеш да се браниш, да се бориш да сачуваш своје достојанство, да му вратиш да не би испао слаб и понижен, ти ћеш изгубити, јер ћеш и ти пасти у исти грех, јер ће зло ући и у тебе , и изгубићеш благодат, а овако би сачувао своју благодат и умножио, а повратио би и оног другог.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Свети исповедник Кирил Цветковић

Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у време Млечана припадало Топаљској комунитади 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја. Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије.
Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим,Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским.
Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици. Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију
Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом јеосуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.
Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин.
Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“
Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског) од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.
Мошти Светог исповедника Кирила су недавно ископане и пренесене у храм манастира Бездин.

Обретење моштију

По одлуци Епархије Темишварске и благослову епископа Лукијана у августу ове године приступљено је откопавању моштију Светог Кирила Цветковића у манастиру Бездин. Откопавање је извршило братство овога манастира, свештенство и вероучитељ Будимир Кокотовић. По откопавању моштију оне су умивене, помазане мирисним јелејем и обучене у одежде. Мошти су пренесене у манастирску цркву где се и сада налазе. Свакодневно се служе Св. литургије, а многобројни ходочасници долазе да се поклоне моштима овога светитеља.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ