Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

О правди

Осећај за правду је утиснут човеку у његово биће. Осећај за добро и зло. Осећај за морални закон и за духовне законитости које следе уколико се поштује или не поштује морални закон.
Божија Логика-ако си урадио добро, очекуј добро, ако си зло, очекуј зло. То је оно што сви очекујемо и што нам је логично, и што осећамо као праведно. То је било и у Старом Завету: «Oко за око, зуб за зуб».
Али има и узвишенија логика, ближа Богу, на коју нас је призвао Господ, која је уски пут којим не иду многи, и стрма стаза којом греде подвижници.
То је она стаза за коју је Свети Старац Пајсије говорио: “Што је човек духовнији, то мање има право на овој земљи.” И оно: “Што је човек духовнији, то мање има право да има право.” За таквог не важи стандардни закон, него је он призван на већи подвиг, на савршеније испуњавање Божије науке, на узвишеније усхођење ка Небу. А на том узвишеном путу већа су и одрицања, и страдања, веће трпљење. Нема обазирања на себе, нема угађања себи, нема самооправдавања.
Кад си на стрмој литици мислиш само на Господа. Нема ту помисли: ”Ех, да ми је мало да предахнем”, иначе одмах падаш. Стопроцентно стражење и сва енергија усмерена ка Богу. Нема расејавања, нема попуштања себи, јер ако попустиш за пар минута, коштаће те пар дана и недеља да се вратиш на првобитно. То је веће место самоодрицања и прихватања свега са савршеним миром као да се није теби догодило.
Како је рекао један савремени духовник: “Није битно ко је у праву у некој ситуацији, него да се ја не огрешим, да не примим злу мисао.” Ово се, наравно, односи на то ако ми сами страдамо. Нису исте мере ако ми видимо туђа страдања. Нећемо тад рећи да није битно ко је у праву, него ћемо помоћи оном који јесте. Кад видимо да нешто није у реду природно је да реагујемо, да желимо да се зло прекрати, да кажемо да није тако, да не треба тако. И то је нормално, јер је човек биће свести и савести, јер му је усађен Божији Закон, утиснут у таблице ума и срца. Јер је словесан, смислен, и има потребу да схвати смисао свега што се догађа. Ако му се чини да нешто није од Бога, да није како треба, покрене се јак осећај правде, праведности, оно како би требало нешто да буде да је по Богу. Човек има усађен у себи тај нагон борбе против зла, јер зло није природно човеку. Свако од нас реагује на зло на различите начине, али не може пасивно да посматра зло. Или реагује борбом против њега, молитвом, или, ако је склон злу, онда саучествује, прима, али никога зло не оставља равнодушним, јер зло ремети Божију хармонију, Божији мир, онај савршени мир који је Господ обећао људима, оно стање блаженства, тиховања у Богу.
Постоји хармонија, склад, у Божијем свету, све је уређено смислено, по дару Божије Љубави и Лепоте. Кад зло то наруши или почне да атакује на то, човекова душа се буни и праведно хоће то да одстрани, хоће да Бог одмах победи то зло, да се све врати у Божји склад, у непомућено стање благодатно. То је нормална реакција. И човек као делатно биће, којем је Господ дао творачку мудрост и дарове, и као слободно биће,
жели свом снагом да се бори против зла, да буде Правда Божија на земљи, да буде све по Богу, онако како треба и како је Бог замислио овај свет.
Човек жели да буде заштићен, оправдан кад није крив, да сви мисле истину о њему, жели да све буде по Богу и праведно. То је нормално, природно, усађено у човека, јер је човек створен у Рају Божијем, и за Рај, где је савршени поредак. Но, постоји и зло, постоје и демонске силе, постоји и у нама самима семе зла, и зато постоји и борба, и подвизи, и мало другачија духовна логика, која може на први поглед да нам изгледа другачија, а у ствари је иста – Божија.
Кад човек има пуно слабости и мана и греха у себи, онда он од споља бива помилован, јер му је доста и та унутрашња борба са самим собом, онда он бива пажен од околине и помогнут, јер они виде његову муку.
Но, кад човек, уз помоћ Божију, бива очишћен од унутрашњег греха, и ојачан силом Духа, онда почињу већи напади од споља. Тада он има мир у себи, али од споља га сналазе многе невоље – једно, што ђаво ненавиди тога човека, друго – што је допуштено да он носи слабости слабих јер се усавршио, и треће- што је допуштено од Бога да он добије веће Венце, а такође и да се не би везивао за земљу, него да стреми само Небу, где Бог чува правду за тог човека и награду за његове трудове и муке, а такође и да би, трпећи те невоље од споља, изграђивао духовну логику у себи, која је ближа Богу, која је по оној речи Господњој: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне.” (Мт. 5, 44) “Ако те ко потера једну миљу, иди са њим две.” (Мт. 5, 41) Ако ко хоће да ти узме кошуљу подај му и хаљину…
По нашој људској логици било би праведно ако неко чини зло да буде кажњен, да ми будемо оправдани ако смо оклеветани, да немамо никакве ударе зла ни од кога ако ми чинимо само добро… То би било нормално по нама, и логично. То би доживљавали као правду. То би ибило тако да нема демона.
Бог мисли о нама из перспективе Вечности шта је за нас корисно да би могли да уђемо у Рај и да будемо способни да останемо у Њему. Кажу Свети Оци да и у Рају не престаје усавршавање духовно, идење из силе у силу и веће уподобљавање Богу.
Где је Правда да Господ, потпуно Невин, буде убијен, да Он Који ниједног греха није учинио, трску стучену није преломио, да буде убијен, док је пуштен Варава разбојник, који јесте починио многе злочине. То по нашој логици није праведно, али у савршеном духовном живљењу, у већем Богоуподобљавању, где престаје правда почиње жртва.
Али пошто Рај није Судница, него место преиспуњено Љубављу, онда и наша логика правде оставља се за земљу, а логика жртве и само жртвене љубави, трпљења, страдања, самоодрицања, она нас припрема и уводи у Рај.
Не да је у Рају неправда, наравно да је тамо савршена правда, али Бог све ствари на земљи гледа из перспективе Вечности, и ако је неком за један трен, или дуже, допуштено да страда, Бог то гледа знајући будућу корист од тога за човека.
Кад човек напредује у духовном животу све га мање ствари везује за земаљско, и оно што он губи на земљи (по неправди), уствари доживљава као помоћ да би био олакшан у гређењу ка Небу.
Ако те ко удари, окрени му и други образ. Ти ћеш претрпети, смирити се, и због твог смирења побећи ће демон од тога ко те туче, те ћеш и ти добити венце од тога веће, а помоћи ћеш да од њега одступи зло.
Ако ти скочиш, и, што је по људски праведно, почнеш да се браниш, да се бориш да сачуваш своје достојанство, да му вратиш да не би испао слаб и понижен, ти ћеш изгубити, јер ћеш и ти пасти у исти грех, јер ће зло ући и у тебе , и изгубићеш благодат, а овако би сачувао своју благодат и умножио, а повратио би и оног другог.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: