Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: О. Вајо Јовић, старешина храма Св. Александра Невског

Млади богослови су веома образовани

Старешина цркве Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, отац Вајо Јовић, свештеник је који плени својим радом и опхођењем према верницима као и према свим посетиоцима ове православне српске светиње.
Рођен је 1956. године у српској православној породици у североисточној Босни у селу Пусковцу између Бијељине и Тузле. У породици је било шесторо деце. Богословију је завршио са одличним оценама у манастиру Крки. Блаженопочивши владика жички Стефан, који је тада био епископ далматински, хтео је чим одслужи војску да га пошаље на Колумбија Универзитет у САД. Али то се ипак ниједогодило јер су се услови променили, недостајали су свештеници и зато је млади богослов Вајо Јовић морао одмах да се жени а владика га је рукоположио за свештеника. Уписао се на факултет и ванредно полагао испите.
-Избегао сам из Загреба за који ме везују најлепше и најтеже успомене. Дошли смо у Београд 1992. године. Било је то велико оптерећење за моју породицу. Ни ја сâм нисам био способан да све то прихватим. Породица из које потичем носи велике трауме из Другог светског рата. Мој деда је страдао у Јасеновцу – каже отац Вајо Јовић.
Овај свештеник, каквих да је више, ваљало би и било на корист живој цркви Христовој, добитник је грамате Његове светости Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, заједно са протом Љубодрагом Петровићем, оснивачем мисионарске школе у цркви Светог Александра Невског.
Нема посебног повода за разговор са оцем Вајом Јовићем јер је са њим сваки сусрет благодатан. Али, замолили смо га да нам за наше читаоце говори о неким актуелним питањима вере и живота у Христу данас.

Оче Вајо, какав је живот цркве данас и каква је клима за мисионарски рад?
Црква не живи у оним условима у којима је живела пре двадесет година док је била та идеолошка управа комунистичке партије, док је спровођен атеизам у свим порама живота и време рата против цркве и рата противверонауке. Ми то немамо сада и можемо рећи да је одлична клима за мисионарски рад и да има доста простора у цркви да она може слободно и несметано да обавља своју мисију у свим порама живота. Али има један проблем материјалне природе, а то је да није извршена реституција. Цркви није враћена њена имовина што је урађено скоро у свим земљама бивше Југословенске заједнице. То ће, једноставно, морати да се уради ако се жели улазак у Европску Унију за коју се власт бори, јер је то један од захтева Европске Уније.
Присутни су проблеми све већег сиромаштва и похлепе на планетарном нивоу. Сведоци смо протеста у САД-у, највише на Волтстриту. Али они не протестују због сиромаштва него због тога што они изнад њих имају много више. Увек се велике светске империје распадају саме од себе јер ако нема нешто жртвеног и аскетског, и човек и народ нужно мора да пропадне. Чим се умножи много зла и много греха, то пропада само.

Реците нам, молим Вас, које је изворно значење идеје екуменизма?
Наша црква је у основи екуменска, а то значи да православна црква има жељу да цео свет буде у истини православне вере. У истини Христовој коју је Христос дао и да истина Христова овлада целим светом, али путем љубави и путем добровољности. Као што је Христос рекао: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и пође за мном. Е то то је православни екуменизам. Да сви буду у Христу. Не било како, него на православни истински начин.

Има се утисак да је тај принцип добровољности укорењен у православљу, највише.
По томе се види да ли је нека вера или исповедање истинито или није. Све што је натерано и притиснуто није Христово јер Христос нас није тако учио. То је од људске сујете, од гордости. То је од нас, од грешне људске природе. Адобра воља и одушевити некога да прими Христа, то је права мисија. Зато наше православно мисионарство јесте оно мисионарство које само предочава и нуди Христа, визуелно, животно, Христа који ми живимо. Да бисмо друге одушевили да гледајући лепоту живота оних који живе у православној истини, веру и љубав коју имају према свима и свему, то да их одушеви и да због тога пожеле да и они буду православни хришћани. А не да их освоји нека надмоћ–економска, политичка, војна… То никад ми нисмо радили као православна црква, не ми православни Срби, и нико у православљу то није радио. У томе је лепота православне истине, живота, и то је оно што је Христу мило. Све друго је Богу противно.
Да је било која врста присиле добра, Бог који има власт над свима, натерао би нас да сви будемо верници, да нико не буде онај што ратује против њега. Али Бог то неће, то није у складу са његовом љубављу. Он хоће да га љубимо зато што препознајемо његову љубавкао што дете воли свога родитеља јер препозна жртвену љубав свога родитеља а не због тога што је родитељ старији и јачи.

Нешто се битно и активно дешава на пољу вере?
Ако мислите на екуменска кретања у православној СПЦ онда, будите уверени да од јединства са Римокатоличком црквом како сада ствари стоје, нема ништа. А дијалог јесте потребан, сусрети јесу потребни јер ми ту живимо као православни, католици, муслимани, протестанти, јеврејска заједница… Сви ми живимо овде на простору Европе. И ми се срећемо, и незаобилазно је да разговарамо. Али то не значи јединство у вери.
Други екуменизам виде другачије. Протестанти га виде као плурализам јединства у плурализму мишљења и ставова. А римокатолици виде екуменизам у смислу да сви буду под влашћу Папе…

Све вере проповедају љубав. У чему је узвишеност православља?
Каже Христос да се по родовима препознају они који су Божији и који су са Христом. Да не рађа на врби грожђе нити на чичку да рађа смоква. То показује јасно да ми немамо инквизицију, немамо унијате, немамо безгрешнога поглавара цркве, немамо прогоне некога зато што је другачији, тога немамо по основи вере.

Какви смо ми верници данас?
Када је реч о нашој православној српској цркви онда се може рећи да је у највећој мери присутан обичајно-традиционални приступ вери. Али, у позитивном смислу, зато што се у тој обичајности и традицији крије предање које ми носимо из дубина. И зато ми имамо две чудесне речи које у другим језицима не би можда ништа значиле а код нас имају значај у народу – ваља се и не ваља се. То су речи са предањем које смо примили из дубина. Ваља се, не бих умео да ти то објасним, али по срцу и по духу осећам да је то добро. То уствари сведочи о томе да наш народ нема верско знање зато је потребна та мисија цркве која би подразумевала једну катихетизацију и дубље образовање верника, мада је велики напредак у тој области већ постигнут. Ми стварно имамо много младих људи који су веома, веома богословски образовани.
Такође имамо и многобројне интелектуалне породице које потпуно живе хришћански држећи све црквене постове и притом, рађајући деце онолико колико Бог даје, па роде четворо, петоро и шесторо деце. Понекад имају само једног запосленог, тешко живе, али не ропћу. Они носе свој крст.
Признају да тешко живе, али рађају децу јер то произилази из њиховог односа према рађању. Тако је и захваљујући веронауци која је присутна у основним и средњим школама уследио свеукупни напредак цркве и државе. Мислим да је то једна веома паметна одлука државе и сматрам да је то веома корисно, зато што ће се људи кроз веронауку оплемењивати, учиће се богољубљу и човекољубљу, учиће се хришћанским врлинама.
Ми смо у веку повратка вери, шта то практично значи?
Општим повратком вери и просвећивањем у вери људи практикују хришћански живот. Кад се човек упозна са вером онда он и практикује ту веру.
Наша вера подразумева одређени вид аскезе, подразумева пост и по духу и по телу. То је битно за сваког човека. То је рад на себи. Данас човек сву кривицу види у другом а он сам пропада. Човек који ради на себи то је пожељан човек који сагледава своје кривице, своје слабости, своје промашаје, своје грехове и при томе који се каје због тога и жели да се промени, да се поправи, да буде бољи у браку, у породици, на радном месту, у друштву и држави, а то је оно што је добро за државу.
Нужно мора да буде одређене врсте подвига или аскезе. И зато ја сматрам, због те спремности православних хришћана на пост, молитву и аскезу да смо ми народ који је издржљив да претрпи много тога, да претрпи велике беде и физичке и душевне. И то се сад и показало. Да ли је било који други народ Европе прошао кроз ово кроз шта смо ми прошли кроз двадесет година рата, избеглиштва, губитка територије, нестанка великог броја људи и читавих породица, страдања, материјалне беде, страхова, тескобе, санкција, бомбардовања и још много тога. Скоро 1.500.000 Срба отишло је са свог властитог огњишта, негде код свог народа, али у непознато и неизвесно.

Унутрашња обнова храма у току

После изградње новог парохијског дома приступили смо унутрашњој обнови а програм је да се обије малтер до цигле, да се опере зид и да се изврши електрификација звона и видео-надзор и озвучење храма, а затим да се цела црква измалтерише малтером који је одредио Републички завод за заштиту споменика културе, и да се припреми за живописање овога храма. И позваћемо све сликаре фрескописце, који умеју да раде, бираћемо најбоље, али ћемо им поставити услове како ће се то радити. То ће све да кошта око 80.000 евра, каже за „Глас са Цера“ старешина храма отац Вајо Јовић

Школа веронауке при храму

У парохијском дому цркве Светог Александра Невског од 1985. године одржава се школа веронауке. Широка је лепеза мисионарске делатности која обухвата многобројне активности које су све укључене под један именитељ – Православна мисионарска школа. То подразумева певничку школу, школу хорског певања, школу калиграфије, катихуменску наставу, православну трибину суботом навече, то подразумева и вокално-инструменталну групу чији чланови сами пишу текстове, сами компонују и сами изводе концерте, као и проповеди кроз музику. Ту је и милосрдна група која се бави обиласком болница, старачких домова, напуштене деце у Звечанској, затвора и приватних лица којима је потребна помоћ. Ту је ангажовано 20 верника. У највећој мери су у свим овим секцијама ангажовани студенти.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: