Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: Епископ канадски Георгије (Ђокић)

Речи говоре, а примери привлаче

Владика највеће епархије Српске Православне Цркве на планети, епископ канадски Георгије (Ђокић), рођен је на Ђурђевдан 6. маја у селу Горње Црњелово код Бијељине од оца хаџи-Крста и мајке Круније који су своју децу подарили цркви. Владичин брат Константин је владика средњеевропски, брат Љубомир свештеник у Вршанима код Бијељине а сестра Надежда монахиња у манастиру Тавни.
Епископ Георгије изабран је на то место 16. маја 1984. године а устоличен на дан Покрова пресвете Богородице 14. октобра исте године у епархији Канадској која се простире од Атлантског до Тихог океана. Под његовим руководством освећено је 11 нових цркава и капела и први српскиманастир Светог преображења Господњег у Милтону који је круна градитељског рада владике Георгија. Владика је и оснивач Савезног Кола српских сестара, довео је у Канаду 15 нових свештеника, покренуо епархијски лист „Источник“ и издавачку делатност епархије, основао библиотеку „Светог преображења Господњег“. Неуморно ради на превладавању раскола и његових последица у СПЦ и води бројне акције за помоћ Србима у отаджбини.
Владика канадски Георгије је недавно боравио у Београду а сусрет са њим делимо са нашим читаоциама.

Какви су Ваши утисци о православној Србији данас?
Волио бих да је Србија православна. У Уставу Републике Србије стоји: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.“
Дакле, Србија је и православна и неправославна, «европска», ма шта то значило. Као да нисмо били Европа онда када је Европа била хришћанска, када се поштовао ред и морал, када се знало шта је морално а шта нормално. Сада то, нажалост, више није случај.
Ја Србију видим у старом сјају – када смо били огледало културе, сликарства, архитектуре, вјере и морала. Још вјерујем да Србија има своју душу, своју вјеру, свете обичаје, да поштујесвете аманете и живи духом православног исповједања. У такву Србију вјерујем и надам се да ће се очувати и одољети притиску да мијења све што јој је „свето и честито и миломе Богу приступачно“.

Имали смо прилику да Вас упознамо на промоције Ваше књиге „Ковчежић успомена-Мој пут ка Богу“. Колико је детињство важно на човековом животном путу ?
Развојни пут свакога дјетета оставља дубоког трага у даљем животу. Ако је тај развојни пут био нормалан, већа је шанса да и даљи ток живота буде, сљедствено томе, добар. У противном, носимо у себи и неплемените пориве животне, а то понекада може да знатно измијени животни пут човјека и да га спута у његовом духовном узрастању.

Манастир Тавна у Босни је место где сте још као дете одлазили и заволели Христа и цркву. То је место коме се увек враћате. Али Ваш пут ка Творцу ишао је и преко Косова и Метохије и Пећке Патријаршије.Шта бисте издвојили са тог пута?
Сваки Србин има свој манастир (требало би да има свој манастир) у који одлази на духовну доградњу. Мој манастир је незабораван. Манастир Тавна, задужбина Краља Драгутина, у монаштву касније Св. Теоктиста монаха, био је, како и једна пјесма каже, „зборница дјеце Богу благодарне“. Тавна је била важна у свим сферама живота Срба; у ратном периоду, а ратова је било много у толико вијекова, Тавна је страдала и носи ожиљке страдања; у данима слободе Тавна је блистала у сјају и била школа вјере, традиције и културе Мајевице и Семберије.
После Тавне, био сам у неколико мени веома значајних и драгих манастира. То су: Озрен, Косијерево (на Требишњици, у Црној Гори), Преображење (у Овчар Бањи), Савина (код Херцег Новог), Студеница, Острог и, опет, Тавна, гдје сам био духовник 11 година. Обилазећи најважније наше манастире, стигао сам једне јесени (1966) и у Пећку Патријаршију. Ту сам провео седам дана. Како је сваки манастир моја кућа, радо се прихватам кућних послова. Тако сам у Пећкој Патријаршији пожелио да помогнем сестрама да оберу орахе на обронцима Бистрице. Ту сам окусио сву муку и невољу сестара у манастиру. Нису смјеле било шта да кажу Шиптарима који су сакупљали омлаћене орахе за себе. Ја сам се успротивио са стабла, чак ударио мотком једног од те двојице Шиптара… Тек тада су отишли. Сестре су ме у стријепњи склониле иза зидина манастира како ме Шиптари не би срели и извршили одмазду. Тада сам схватио патњу нашег народа на Косову и Метохији…
Повремено дођем у Патријаршију и питам их чиме могу да им помогнем. Игуманија Февронија ми рече једном приликом: „Само да нам дођете, да вас видимо. Ништа нама друго не треба.“
Ја се дивим тим драгим сестрама које су имале храбрости да тамо опстану и остану све до данас. Нека им је Бог у помоћи. Свакога су дана у мојим молитвама.

Косово и Метохија и данас страда. Жива црква Христова и манастири и цркве, све је на удару. У ком правцу ићи да би се стигло на пут спасења, шта верницима ваља чинити?

„Крст носити нама је суђено!“ Христос нам је показао да без Крста нема спасења. Неправда је да само једна мала група састрадава, а ми, понекада, само то мирно посматрамо. Треба да смо сви спремни на неку врсту жртве, не само они који су на Косову и Метохији, нашем Српском Јерусалиму. Ако је то наш Јерусалим, онда да се угледамо на Јевреје.

Они из цијелога свијета долазе на подвиг у Израел, више пута у животу, да покажу да их има и да нису заборавили свој Јерусалим. „Ако заборавим тебе,Јерусалиме, нека ми буде заборављена десница моја“ (Пс. 137, 5). Ми, првенствено, треба да се Богу молимо, да поштујемо заповјест Божију о рађању и и множењу „и владању земљом“. Затим, да не тргујемо са Косметом зарад неких благодети, „европских интеграција“, да имамо чврсто поуздање у Бога и у савезнике по вјери да ће Косово, које је најгушће засађено православним српским светињама, опет припадати онима који су ту земљу освештали и опјевали кроз вјекове!
Ми, који живимо у миру и благостању, треба да свим средствима помогнемо онима који стоје на бранику вјере и традиције српске, тамо, на Косову.

Ми са Косова смо страдали биолошки и економски; попаљени и порушени су нам домови, цркве, манастири, објекти српске културе, гробови… Да ли западни свет има свест о томе и да ли се медијска слика о српском страдању мења?
Промијениће се и став западног свијета када ми будемо достојни представници Косова и Метохије. Данас је јасно да и српски Парламент има опречно гледиште о Косову. Једни кажу, сада већ јавно, да ће нам били лакше без Косова, „имаћемо мање обавеза, јер ми много трошимо на Косово“, а има и оних који би да све продају ради своје фотеље и свога положаја. Немамо патриотизма, а и они који су се борили да очувају територијалну цјеловитост, сада су по западним казаматима или у Хагу као ратни злочинци. Многи од нас не схватају шта нама значи Косово, а очекујемо да то неко други у свијету схвати. Но, у Бога је поуздање. Ја сам убјеђен да ће Косово опет бити српско. Не може се на насиљу, рушењу, паљењу светиња, убијању недужних људи, дјеце нарочито, стварати држава.

Шта је то заслепило европског и западног хришћанина те не види страдање верски блиског, православног хришћанина са Балкана, свог брата у Христу, и не подиже глас против тога?
„Свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“, каже Његош. Све више се у свијету, на Западу посебно, живи материјалистички, док духовне вриједности, нажалост, немају значај. Што је некада било неморално, сада постаје нормално. Главне вриједности европске цивилизације такође су измијењене.

Ви сте, познати и као епископ који неуморно ради на превладавању раскола у СПЦ. Који су узроци наших раскола и где су назнаке решења?
Раскол, та болна рана на организму Српске цркве, формално је залијечена. Остају, међутим, ожиљци који стварају непријатност, жуљају, боле… Мислим, прије свега, на такозвани Дионисијев раскол, али има и назнака нових раскола. Још увијек није залијечен раскол у Македонији, иако сада тамо имамо канонску јурисдикцију кроз „Охридску архиепископију“. Такозвана Црногорска црква, која је у спрези са тамошњом влашћу, велики отпор и немир ствара у душама вјерника у Црној Гори, некадашњој Српској Спарти.
Постоје и покрети „старокалендараца“ и други отпадници од „једине свете саборне и апостолске цркве“, у виду нових самосталних групација које себе зову црквом. У Америци је такав случај Кливланда, а у Торонту парохије Св. Арханђела Михаила, која, када је саборска одлука о уједињењу донијета, ни помишљала није на улазак под окриље Српске цркве, већ је отишла у грчки раскол. За све то треба имати и стрпљења и мудрости и не давати преоштрим изјавама подстицај новим расколима.

Светска економска криза делује жестоко и има погубне последице на велики број становника у Србији. Расте сиромаштво, породица је на удару и једним делом разбијена, а солидарности готово и да нема. Наталитет је љута бољка. Како Ви гледате на ова питања?
Једно је криза морала, а друго материјална криза. Једно са другим има додирних тачака утолико што човјек, када постане саможив, бива незадовољан, несрећан и погађа га све што му одузима од онога што он мисли да му треба. Заборавља да он одузима живот људски, рушећи основну заповијест Божију „Рађајте се и множите…“.
Бог је створио свијет и дао толико изобиље свега да сви имају довољно! „Све бјеше добро веома“, каже се у књизи Постања. А кад Бог то каже, Он и зна шта и колико нам је потребно. Но, похлепни човјек жели да себи приграби за много година (понекада и много десетина година) живота у богатству, макар други умирали од глади и немаштине. Презасићени човјек потом тражи алтернативну храну да скине тјелесну тежину, холестерол, притисак, шећер, а не жели да се одрекне, бар када је храна у питању, сувишнога у корист милиона гладних људи.
Проблем опадања наталитета увезен је путем лажне доброчинитељске претпоставке „да се људи не муче“; све се чини да се човјек што комотније осјећа, премда је највеће и најтрајније благо човјеку пород. Да је тачно ово што кажем, види се по томе што је пад наталитета забиљежен само у бијелој (европској) популацији, док сиромашнији слојеви имају много већи наталитет.

Духовници кажу да велике светске кризе остављају простор за духовни развој. Као епископ највеће српске православне епархије у свету, реците нам, молим Вас, шта се на плану вере може очекивати у овом веку?
Када човјек који је научио да ужива, и Бог му не треба, осјети кризу и немаштину, онда се Бога сјети. Но, то није прави извор вјере, већ лични, егоистички („ако те има, Боже, помози ми“). Тај осјећај Бога почива на страху, док је прави осјећај за духовни пут и напредак – радост. Да некоме, када смо у добру, можемо помоћи, то би био прави осјећај вјере у дјелању. Неко од светих отаца је ракао: „Само је твоје оно што си на добро утрошио, све остало је туђе чему си ти само бесплатни чувар.“
Када се будемо сјетили ријечи Господњих „хљеб наш насушни дај нам данас” знаћемо да се Богу обратимо и за сваки наредни дан. Тада неће бити проблем ни седмомилијардити, ако је вјеровати, становник Земље.

Оно што је евидентно данас, код нас и у свету је чињеница да је све мање безверја и религијског индиферентизма, али повратак православљу и светосављу није ни једноставан а ни лак пут ?
Када год човјек пожели да живи само тјелесно, одмах се рађа индиферентост према вјери. Некада се знало и поштовало да се без молитве ништа не чини… Да из сваке куће неко оде недељом у цркву, да се измећу себе поздрављамо са „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, а не „здраво“ и „ћао“. Није исто вјеровати у Бога и вјеровати „у нешто“. Наша вјера мора да осијава Истином, оном која је својствена само Христу. А Христос је „пут, истина и живот“. Све друге истине су релативне и недостојне праве вјере, вјере у којој смо рођени и коју смо од светих предака наслиједили да је чувамо и покољењима пренесемо.
Бити Православац и Светосавац није лако, али није ни тешко. Потребно је само мало жеље и воље, а онда све постаје лако.

Рекли сте на Коларчевом народном Универзитету у Београду да Канада и Америка немају традицију монаштва, а ако монах значи онај који је са Богом шта нам то говори о земљама које ту традицију имају? И да ли је онда, монаштво карика која недостаје хришћанству у земљама које је немају?
Рекао сам да у Канади и Америци није било традиције монаштва, чак ни код тамошњих Грка, који до само десетак година уназад нису имали ни један једини свој манастир. Традицију монаштва имамо и ми, а Грци посебно, у својим земљама. У последње вријеме Грци су подигли десетину манастира у Америци, благодарећи једном монаху (Јефрему) из манастира Филотеја, на Светој Гори. У нашем случају, истакао сам да, поред субјективних, постоје и многи објективни разлози за недостатак монаштва, првенствено низак наталитет. У старо вријеме било је много више дјеце, која су, редом, опредјељивана: за краља, (војници) за цркву (монаси) и за кућу (да наставе лозу). Данас, када је једва двоје или једно дијете у породици, тешко је да ће, поред благодети овоземаљске – макар и о кризи говорили – отићи у манастир и оставити све зарад служења Господу.
Дохалкидонска Православна црква, у Египту, Копти, и данас, иако живе у окружењу муслиманског свијета, имају богату традицију и много монаха. У појединим манастирима имају по хиљаду монаха. Био сам у једном манастиру у Румунији (Варатек-Агапиа), гдје имају хиљаду монахиња. Богу хвала. Некада је то био случај и са српским манастиром на Светој Гори, Хиландаром, који је имао до хиљаду монаха. Времена стара, времена славна!
Руси су, за вријеме совјета, имали тзв. бијело монаштво – дакле, оне који нису носили монашку ризу, али су живјели монашким животом и подвигом.

И на крају разговора, у ком правцу ће се одвијати Ваш будући рад и ваша владичанска мисија?
Један је пут и један правац за једног владику, а то је – да вјером својом поучава друге и примјером добрим их подстиче на подвиг. „Ријечи говоре, а примјери привлаче.“ Нема другог пута за епископа Цркве Христове до пута јеванђелског. „Да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо.“

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Промоција књиге владике Георгија „Ковчежић успомена- Мој пут ка Богу“ у задужбини Илије Коларца у Београду

Издавачка кућа канадске епархије „Источник“ одржала је промоцију својих најновијих издања у задужбини Илије Коларца у Београду. У великом амфитеатру овог угледног здања представљена је књига владике канадског Георгија под насловом „Ковчежић успомена –мој пут ка Богу“.
У невеликој по обиму али драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божјем на просторима српских земаља и далеке Канаде.
Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су песници Матија Бећковић и Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, уредник издања и Давор Миличевић, секретар епархије канадске. Књига је заједничко издање Српске књижевне задруге и издавачке куће „Источник“.
Владика канадски Георгије (Ђокић) написао је у форми сећања своју животну и духовну биографију. Владика се сећа детињстава, породичног дома, раних игара и несташлука, школе, одлазака у манастир Тавна и дефинитивног одласка у цркву у тринаестој години, а потом службе – од рукоположења до хиротонисања па све до данас.
Владика Георгије приповеда на начин усмених казивача једноставно, сликовито, искрено, духовито. Његова аутобиографска исповест личи на кадрове филмског сећања, а укупна прича оставља утисак албума успомена. Сви они прате младог Ђорђа-Георгија на путу ка Богу. Његова књига личи на ковчежић живота и вере, а вера и живот не могу се раздвојити ни у његовом случају.

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Интервју

2 коментара »

  1. zanimljivo sroceno , starokalndraci i ostali otpadnici…..tako ce valjda i kod nas gledati na sve koji nebudu hteli novi kalendar…..a onda ovo sa nazivanjem jeretika NEPRAVOSLAVNIH Kopta dohalkidonskim „Pravoslavcima“ ……NESLUTI SVE TO NA DOBRO

    Коментар од Mile | 3. децембра 2011. | Одговор

    • Правописно упристојите коментар да га не бисмо морали брисати. Коптски хришћани се називају дохалкидонски јер нису прихватили одлуке Халкидонског сабора. Чему овакви коментари када ништа није спорно речено у интервјуу?

      Коментар од glassacera | 3. децембра 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: