Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Камен-брдо

Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.
Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.
Но, оно што се није дало зубу времена јесте – да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље – послаше каменице.
Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.
А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.
Ускоро, свако је под својом остао да лежи…
Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио.
Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.
Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.
Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:
– Где ти је брат Авељ?
И, уместо да бежи, Каин зарида горко.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Култура

1 коментар »

  1. poucna prica

    Коментар од sastav | 11. септембра 2012. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: