Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Књига и наша култура читања

Кажу „књига је најбољи друг“, а ја додајем и вечни. И данас, после толико векова импресионира Александријска библиотека која је поседовала преко 200.000 свитака; било је то највеће складиште књига целог античког света. Нажалост, спаљена је и до темеља изгорела. Каква трагедија и губитак за цело човечанство! Као што је тада светионик на малом острву Фар осветљавао пут поморцима, тако је тадашња Александријска библиотека била светило које је осветљавало путеве мрака и незнања многим ученим људима. На жалост, светионик на Фару не постоји више, али, остале су књиге и многобројни записи научника и истраживача.
Библија, света књига која опстаје већ два миленијума, одолева свим људским и природним катаклизмама. Свето писмо читају вековима сви: од простог приученог света до најученијих умова света. Свето јеванђеље по Јовану почиње; „У почетку беше ријеч и ријеч бјеше од Бога, и Бог бјеше реч. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ Велика је моћ Светога писма! И данас, скоро свака кућа има своје Свето писмо. Памтим своје најраније детињство (још нисам ишла у школу), кад ми је моја тетка читала и причала пуно занимљивих догађаја из Библије. Поред Библије, увек је била једна веома дебела и тешка књига. Било је „Свезнање“ – Општи енциклопедијски лексикон. Све што ме је интересовало, сазнала сам из те чаробне књиге – „свезнање“.
Прошло је од тада пуно година, дошла је телевизија, компјутер, интернет, мобилни телефони, али за мене ће увек бити књига, и пре свега књига, нешто што никакав изум не може да је употпуности замени. Онај осећај кад узмем књигу, тј. књигицу у руке (кад кажем књигица не мислим на мали формат књиге, то би била књижица, а књигица је моје обраћање и назив свим књигама које су ми драге, које волим…) не може да се мери ни са чим.
Никада нећу моћи да схватим чуђење неких људи кад им кажем да сам до раних јутарњих сатала неку, мени драгу књигу. Пуно људи просто се похвали како не мора да узима било какав лек против несанице, довољно је да узме књигу и почне да чита. Кажу, после неколико прочитаних редова „сан дође на очи“. Гледам их и слушам, не могу да верујем да им књига служи за успављивање. Још ми кажу: „Шта ће ти толике књиге, мени нису потребне јер оне служе само за прављење важности!“ То је оно: „Кад бих волео да читам, читао бих књиге по цео дан!“
Сећам се како ме је баш та књига „натерала“ да научим да читам у својој петој години јер нисам више могла да молим старије да ми читају. Ах та лепа времена и све те књигице мог безбрижног детињства.
Сви смо тада много читали. Није било телевизије да на нам одвраћа пажњу; чак су прорицали да ће књига бити скоро уништена као нешто непотребно, превазиђено, са појавом те магичне кутије звана телевизије. На срећу, то се није догодило. Један од доказа је наш Београдски сајам књига који се ове године одржао 56. пут. Редовно га посећујем и у мору књига увек пронађем неку мени посебну драгу књигу. Овогодишњи мото Сајма „књиге спајају људе“ био је и апел да читамо што више и тако упознамо и друге земље, људе и обичаје; само тако разумећемо идруге и прихватити их у свој њиховој различитости.
Често се сетим оне народне пословице: „Самоћа је лоше друштво“. Као да обајсним да никада нисам сама јер сам окружена стотинама књига. Моја библиотека је нешто највреднија што поседујем. Опет, они који се уз књиге успављују кажу да бежим од стварности. Па, можда има у томе и мало истине, поготово бекство од свакодневних ружних (ствари) догађаја, црне хронике, кича, испразности, неукуса и свега што нас понижава и враћа у мрачни средњи век. Жалосно је што и данас постоје неписмени људи (и то у позамашном броју) и што такви верују да онај ко има много чита, може да полуди од толико знања. Страшно! Још ми је страшније (и незамисливо) кад одем негде у госте, све дивно и красно, све по „чаршијском реду и обичају“. Дођем кући, све ми нешто чудно. Нешто недостаје у тој кући. Сетим се: књиге! Па да, где су ту књиге? Све је лепо у тој кући: намештај, слике, гоблени… По полицама пуно кристалних чаша, сервиса, мноштво фигурица од порцелана, украшених скупоцених ваза – а где су књиге? Њих нема! Нема ни у траговима чак ни кувара, „Лечење биљем“ или „Како бити успешан“. Нема, јер не знају да је свака породична библиотека огледало душе и културе једне породице. Па где је душра породице ако у породици нема ни једне једине књиге?
Претпостављам да се многи према књизи понашају као да је светиња, а „светиња се не дира“. Мало и горког, опорог хумора.
Сећам се наше школске лектире и обраде нашег нобеловца Иве Андрића. То је била права мука; читало се само да се избегне лоша оцена. Чим је нешто „под обавезно“ – губи значај, па ма то био и наш нобеловац Иво Андрић. Као да нисмо били, а нисмо сигурно, да је тог 10. децембра 1961. године цео свет чуо за нашу земљу, за нашег човека који се уписао својим књижевним делима златним словима у књигу светске књижевности. И данас, кад славимо полавека од додела Ноблеове награде нашем великану Иви Андрићу, са посебним задовољством читам његова ремек дела и то два – три пута. Увек изнова откријем нешто лепо и непоновљиво. Тако ми наш нобеловац увек и поново буде све већи и величанственији у свом књижевном стваралаштву. Поносна сам што је један такав великан живео у мом граду и оставио неизбрисив траг у српској књижевности.
Увек ме обрадује свака нова књига. Највећи поклон за мене је поклоњена књига. Због тога ћу памтити заувек мог драгог чика Божу – књижара. Он ми је међу првима поклонио књигу „Бајкар“ јер је био одушевљен што знам да читам а још не идем у школу. Данас та књижара више не постоји.
На срећу далеко су иза нас времена када су уништавали и спаљивали књиге многе моћници. Сетимо се спаљивања књига неких црквених великодостојника; Хителеровог спаљивања свих књига које су му сметале да завлада целим светом. Књига „Фаренхајт 451“ по којој је снимљен и филм, носи једну поруку о америчком друштву које је уништила телевизија и све књиге се спаљују. Није у питању цензура књиге него је то дисутопијски роман-антитеза утопије.
Свима је јасно да само старим књигама писаних руком на пергаменту и очуваних по манастирима, можемо да потврдимо и докажемо наше постојање и живот на овим просторима. Моћ књиге је огромна, немерљива јединицом времена и простора. Поклонимо се пред сваком вредном књигом. То је најмање што може један смртник да учини пред бесмртним делима. Књиге то јесу. „Ех, кад би волео да читам, читао бих по цели дан!“ А, ја, верујте ми на реч, читам по целу ноћ. И ви које успављује читање а нарочито ви који баш и не нешто не марите за књигу, пробајте да узмете бар неку у руку и почнете да читате. Бар почните! Сваки почетак је тежак! Видећете, можда ћете и ви једног дана дочекати свитања уз неку добру књигу. Пробајте, не кошта ништа а много вреди. Пробајте!… Молим, вас, само пробајте!

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: