Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Руска медицинска помоћ

Свима је позната велика љубав српског и руског народа, која је до сада потврђена небројано пута. Тешки ратови за ослобођење српских земаља као и они одбрамбени условили су да Србија под налетом јачег непријатеља од савезника мора затражити помоћ. Руска царевина се на овој позив увек и са радошћу одазивала.
Сећање на један овакав догађај је одржан у септембру ове године у организацији Српског лекарског друштва. На овај дан 1914. године у Србију су стигле прве две мисије руских лекара и милосрдних сестара које су почеле рад на спасавању изнурених српских бораца.
На свечаности је откривена спомен плоча руском медицинском особљу које је боравило у Србији од 1912 до 1917. године на згради Српског лекарског друштва у Београду. Спомен плочу су отворили амбасадор Руске федерације у Србији Александар Конузин и председник Српског лекарског друштва академик Радоје Чолаковић.
Овај догађај је идеална прилика да се сетимо историје руске медицинске помоћи српском народу.
Први руски лекари и медицинско особље у Србију стижу током Првог српског устанка. Током тог периода руско медицинско особље помогало је руској и нашој војсци.
Иако по одредбама мира који је Русија потписала после Кримског рата није имала права да меша у послове на Балкану она 1876. године током српско-турског рата шаље преко сто хиљада војних добровољаца (међу којима је и чувени Вронски из Толстојевог романа „Ана Карањина“). Мање је позната чињеница да са добровољцима стиже 123 лекара са преко двеста педесет људи који служе као помоћно особље.
Током Другог српско-турског рата иако је и сама у рату, Русија шаље огромну финансијску помоћ заједно са санитетским материјалом.
Руска помоћ није изостала ни током Првог балканског рата када су упућени конвоји руског медицинског особља и санитетског материја. О овој помоћи је задивљено писала представница Црвеног крста Клара Штрурценгер. За време Балканских ратова у Србији борави преко осам санитетских мисија.
Прву помоћ коју су Срби добили у Првом светком рату је била од стране Руса. Током рата у Србији је боравило пет мисија углавном састављених од врхунских хирурга, који су у рату били најпотребнији. Чак и после Октобарске револуције доста лекара остаје у Србији.
Сећајући се ових великих људи, медицинских радника, који су ризикујући свој живот дошли да помогну своју српску браћу ми им одајемо почаст и исказујемо велику захвалност.

ИВАН ГРБИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Историја | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

У једном од најпознатијих руских класика „Капетанова кћи“ Пушкин доноси невероватну причу о животу једног војника, његовим борбама и поразима, као и о богатој историји царске Русије.

„Охридски пролог“ владике Николаја је једно од најчитанијих дела православне литературе. У овој књизи је за сваки дан дато житије светитеља који се празнује, песма, созерцавање и беседа.

Ремек дело српског Нобеловца Иве Андрића „Прокета авлија“ говори о тескобности овога света, психолошки обрађује стање људске свести и прича о тешкој историји Босне под управом Османлијских освајача.

Недавно је изашла из штампе књига „Шта је песник хтео да каже“ песника и певача групе „Рибља чорбе“. На изузетно занимљив начин дата је историја једног доба, културе и песама које сви ми волимо.

Филм

Домаћи филм „Како су ме украли Немци“ доноси трагичну причу о одрастању једног детета у току Другог светског рата и злу које је донео комунизам у нашу земљу.

Концерти

12. децембра у Сава центру ће у склопу европске турнеје наступити један од најпознатијих ансамбала света: руски војни хор, балет и војни оркестар из Санкт Петербурга

Часописи

У новом броју магазина „Русија данас“ можете читати о идеологији руске политике, Михаилу Булгакову, руској кухињи и интервју са песником Милославом Тешићем

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | Поставите коментар

Зашто заборављамо и не поштујемо великане?

Сви народу света поносе се својим великанима и стављају их на пиједестал славе. Другима ни своји нису довољни па присвајају туђе (погледајмо пример наших комшија). Срби су чиста супротност свему овоме. Понашамо се као разуздано дериште којe зна да ће добити нову играчку, па ону стару баца и заборавља. Имамо сећање равно нули а идеолошка и национална припадност нам је битнија од величине дела које нам је остављено. Увек су нам занимљиви простаци и будале него интелектуалци и духовне громаде. То је и показано почетком деведесетих година када је на локалним изборима у једној београдској општини припрости политичар убедљиво победио чувеног писца и националног радника Борислава Пекића. Стога није ни чудо што неке полуписмене певајке могу да напуне огромне хале, а највећи српски писци ни половину малих сала.
Циљ овога чланка није само осуда српског менталитета већ покушај да се сетимо великана које смо заборавили, као и да барем мало осветлимо лик, оних којих већина сматра контроверзним.

Иво Андрић – Вероватно највећи српски писац је рођен 1892. у Долцу код Травника. Детињство је провео у Вишеграду и Сарајеву. Студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. У младости велики заступник идеје о уједињењу и ослобођењу јужнословенских народа. Због припадности покрету „Млада Босна“ осуђен на казну затвора. У њему пише једно од најбољих дела српске књижевности „Ex Ponto“. После Првог светског рата почиње да ради удипломатској служби нове државе. У то време објављује и нека од својих највећих дела. За време Другог светског рата одлази из јавног животу. По завршетку рата објављује своја најзначајнија дела «Проклета авлија», «На Дрини Ћуприја» и «Травничка хроника». За роман «На Дрини ћуприја» и целокупно стваралаштво добија Нобелову награду за књижевност 1961. године. Преминуо је у Београду 1975. године.
По Андрићевој смрти почиње отимање овог великана. Бошњаци и Хрвати сматрају да је он њихов писац. Демантовао их је сам Андрић који је целог живота тврдио да је Србин, а и тако се изјашњавао. О величини Андрићевог дела најбоље је цитирити једну његову мисао: „Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као пламичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.“

Меша Селимовић – Генијални прозни писац је рођен у Тузли 1910. године. Завршио је факултет у Београду, да би се затим вратио у родну Тузлу. После Другог светског рата сели се у Сарајево где ради као просветни радник, управник једне филмске куће, позоришта и уредник часописа „Свјетлост“.
Замеривши се сарајевској чаршији и политичком руководству сели се у Београд. Тада почиње његов најплоднији књижевни период. Објављује чувена дела „Дервиш и смрт“, „Тврђава“, „Острво“ и „Круг“. Добитник је највећих српских књижевних признања. Целога живота се противио вештачком босанском језику, изјашљавајући се да говори српским језиком и да припада српској књижевности. По његовој смрти Бошњаци га се одричу, док га поједини Срби не признају за нашег писца пошто је припадао исламу.

Омер – бег Сулејман паша Скопљак – Овај великан спада у највеће пријатеље српског народа, а нажалост је готово заборављен. Живео је у Сарајеву и објављивао песме у листу „Бошњак“ посвећене Србији и српском херојству. Под великим претњама вратио се из Сарајева у родни Оџак. У појединим листовима су му упућиване претње убиством уз речи да оде у Србију и да тамо слави њиховог Светог Саву. Умро је 1918. године. На његовом споменику је било урезано ћириличним писмом „српски песник“. У току Другог светског рата некоме је то засметало па је споменик уништен.

Пишући биографије ових великана у устима ми је горак укус незахвалости нашега рода према великим уметницима који се нису стидели да читаво своје стваралашто посвете нашем роду. Нажалост ми се стидимо њих. Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо и стављамо у други план.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Иво Андрић о Албанцима на Косову

„Поделом Албаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.ооо – 300.000 Арбанаса, али они су већином католици, чији однос с Арбанасима мислиманаима никада није био добар.“ (Иво Андрић, О арбанашком питању, 1939. година)

Песма о Србији

„Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!“
(Омер-бег Сулејман паша Скопљак, одломак из песме “Српству“)

Меша Селимовић о српској националности

«Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.» (Одломак из писма САНУ Меше Селимовића)

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | Поставите коментар

Филмска критика – Наранџе и сунчев сјај

РЕЖИСЕР: ЏИМ ЛОУЧ
ЗЕМЉА: ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
ГОДИНА: 2011
ЖАНР: ДРАМА/ДОКУМЕНТАРНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЕМИЛИ ВОТСОН, ДЕЈВИД ВЕНАМ, ХЈУГО ВИВИНГ

У мору филмског треша и пропаганде западних сила (нпр. филмова Силвестера Сталонеа који побије све лоше момке – углавном Русе и на крају развије америчку заставу) појавило се једно врхунско дело веома храбро и у потпуности политички некоректно.
Основ истините филмске приче је депортација скоро пола милиона отете британске деце у Аустралију у претходним деценијама. Овај злочин је извршила британска влада уз подршку социјалних служби са циљем да се деца одвоје од „неподобних“ родитеља и да се Аустралија насели. Колико су владини службеници били безобзирни говори и чињеница да су родитељима говорили да су њихова деца умрла на порођају, а децида су их родитељи оставили у сиротишту. После боравка у лошим условима британских сиротишта деца су бродовима пребацивана у Аустралију. Најчешће су бавила у зградама усред пустиње одакле не би могла да побегну. Следила су физичка и психичка малтеретирања, злостављања и честа силовања у којима су предњачили свештеници који су требали да воде бригу о деци.
После боравка у овим институцијама деца су пуштена на слободу, али је ретко ко од њих успео да се у потпуности развије због утицаја тешких траума од злостављања и недостатка родитељске љубави у детињству.
Филм је снимљен у играно-документаром жанру, успешно објединивши потрагу главне јунакиње социјалне раднице (феноменална Емили Вотсон) за пореклом деце-сада већ одраслих, са исповестима жртава (најбоље су изнели улоге Дејвид Вотсон и Хјуго Вивинг).
Пролазећи кроз тешке препреке администрације уз сталне претње мучитеља жртава социјална радница прави својеврсни мозаик страдања хиљаде и хиљаде деце. Неспремна да се носи са овим теретом главна јунакиња пада али уз подршку породице и жртава наставља даље.
Посебно су потресна сведочења жртава која до танчина описују начине на који су били злостављани, а веома мучне су сцене у којима се говори о садистичким силовањима.
За ове тешке злочине нико никада није одговарао. Да би се ово открило морало је да прође неколико деценија. Британска влада се огласила само са циничним извињењем настављајући са праксом својих претходника. Једино су аутори овога филма смогли снаге да испричају трагичну причу о једном од највећих злочина модерне цивилизације.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | Поставите коментар

Домовина

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал’ после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор’о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес’о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал’ кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил’ бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга.

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Поезија | Поставите коментар

Манасија

Плаво и златно
Последњи прстен видика
Последња јабука сунца

Зографе
Докле твој поглед допире?

Чујеш ли коњицу ноћи:
Алах ил илалах

Кичица твоја не дрхти
Боје твоје не плаше се

Ближи се коњица ноћи?
Алах ил илалах

Зографе
Шта ли видиш на дну ноћи?

Златно и плаво
Последња звезда у души
Последњи бескрај у оку.

ВАСКО ПОПА

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Поезија | Поставите коментар

Камен-брдо

Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.
Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.
Но, оно што се није дало зубу времена јесте – да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље – послаше каменице.
Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.
А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.
Ускоро, свако је под својом остао да лежи…
Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио.
Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.
Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.
Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:
– Где ти је брат Авељ?
И, уместо да бежи, Каин зарида горко.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

3. децембра 2011. Posted by | Број 24, Култура | 1 коментар

Руски козаци у нашем Центру

У скопу првог козачког православног похода Русија – Србија, делегација козака из Оренбурга је посетила наш Центар и храм Светог цара Николаја 21. октобра текуће године.
Делегацију су предводили председник савета Крсног хода козачки генерал Владимир Иљич Глуховски, старешине Јуриј Петрович Белков и Константин Вадимович Крилов. Посети је присуствовала и гђа Радмила Војновић испред српске стране и пратиоци руских козака.
Добродошлицу руским козацима је пожелео Пантелија Петровић старешина нашега Центра следећим речима: „Велико је задовољство и част за наш Центар и људе окупљене данас, ваш долазак из братске Русије. Овај догађај ће бити уписан великим словима у летопису нашега Центра. Посветивши овај храм Светом мученику цару Николају и његовој породици ми желимо да достигнемо пуну сарадњу са Руском Православном Црквом, њеним верницима, као и државним органимаРуске федерације. Молимо Вас кажите руском народу за наш Центар који се налази на западној граници православне империје. Добро дошли данас као и у свом будућем времену, које је пред нама.“
Потом је унета чудотворна икона Табинске Пресвете Богородице, пред којом су руски гости заједно са домаћинима очитали акатист Табинској пресветој Богородици и молитве Светој царској породици. Отпевана је и руска царска химна „Боже чувај цара“.
Уз послужење које је припремљено за наше госте, поведен је дијалог о садашњем стању у Русији и Србији, православљу, као и договорена будућа сарадња. Руски козаци су са најлепшим успоменама напустили наш Центар.
Први козачки православни поход Русија-Србија је трајао преко месец дана у склопу којег су руски козаци обишли највеће српске светиње, као и места у којима је руска емиграција после Октобарске револуције оставила велики траг. Боравили су у Банату, фрушкогорским манастирима, манастирима Рукумија и Раковица… Посебно је наглашена велика приврженост српском народу на Косову и Метохији, па су у склопу похода козаци својим присуством охрабрили и обрадовали српске чуваре барикада. У плану је наставак козачког похода у наредним годинама.

За време читања акатиста изнад иконе Пресвете Богородице непрестано је трептала сијалаца. Она је нормално сијала пре и посла читања акатиста. Присутни су ово схватили као знак Божије благодати и благослов Светог цара Николаја коме је храм посвећен.

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

3. децембра 2011. Posted by | Актуелности, Број 24 | Поставите коментар