Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Проклета је Америка и злато што сја

Тежак мазохизам би по мојим мерилима било посећивање „Фејсбук“ странице америчке амбасаде у Београду. Гледати на једном месту толико патетичних индивидуа које у најпонизнијим обраћањима овoj амбасади моле да их избаве из ове „јадне и бедне“ Србије и да их телепортују у земљу “меда и млека“ – Америку, није ништа друго до мазохизам. Посебно се обрушавају ови американофили када се неко усуди да помене геноцидно бомбардовање Србије 1999. године или мученичку смрт Милице Ракић. Иако то не говоре из њихових речи извире следеће објашњење: та Милица Ракић је крива што је живела у земљи која је била недемократска и није желела да узме снажну заштитничку руку Америке.
Погледавши наведене изјаве дао сам се у размишљање да ли ови клипани знају уопште шта је то Америка?! Јесу ли они икад размишљали својом главом или су допустили да им Холивуд испере мозгове крајње јефтином пропагандом.
Да би могли разумети данашњу Америку морамо се обратити „учитељици живота“ историји. САД настаје крајем 18 века победом у Америчком грађанском рату који је крајње романтизован, а неке чињенице су намерно умањене или се не помињу. Пажњу треба обратити на геноцидни прогон америчких староседелаца Индијанаца. Истеран са својих територија, убијан, силован и понижен овај у већини мирољубив народ и дан-данас је прогоњен. Сатерани су у резервате као неке опасне животиње којих се треба клонити.
У том времену основну покретачку снагу Америке а и осталих „цивилизованих народа“ (који нам данассоле памет о људским правима) чине робови. Несрећни Африканци заробљени су од надмоћнијег непријатеља и у понижавајућим условима превезени су у Америку и продати богаташима који их сурово злоставају, терају на најтежи рад у немогућим условима, да би их на крају када више не могу радити газде убијале. И то траје неколико векова. Не треба заборавити ни Амерички грађански рат после којег су робови ослобођени. И да ли се нешто значајно догодило после тога. Нажалост није, свест је остала иста. Треба ли заборавити одвајање црнаца и белаца, одвојене аутобусе, школе, факултете, мензе… И дан данас црнци живе у издојеним деловима градова, својеврсним гетоима из којих само ретки представници мањина постају битни елементи друштвеног уређења. Хоћемо ли заборавити и убиство Мартина Лутера Кинга и стотине убијених црначких активиста који су само желели бољи живот. Да ли смо свесни да и данас постоји Кју-клукс-клан и мноштво неонацистичких организација у Америци.
Због чега ја све ово пишем, питаће се неко, када се у нашој живи много горе у економског смислу него у Америци и када просто млади људи желе да побегну од овдашњег лудила? Не спорим све то. Међутим ипак треба имати људског достојанства и знања да би могли да поштујемо себе а и да знамо праву вредност других. Исто тако никада не треба да будемо толики медиокритети да нам највећу вредност у животу буде поједен хамбургер у „Мекдоналдсу“, попијена „Кока-Кола“ и видео снимак голе задњице Бритни Спирс на интернету, на шта се данас своди сан о „америчком животу“.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Колумна

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: