Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Српска црква у XVI веку

Буна смедеревског епископа Павла

Први догађај који је донекле посведочен и поткерпљен документарним изворима јесте сукоб између смедеревског епископа Павла и орхидског архиепикопа Прохора, који је тињао првом половином XVI века. Постоји осам сачуваних докумената који се односе на овај раскол и сукобе унутар охридске архиепископије. Приликом анализе ових извора мора се имати у виду да су скоро сви настали из пера кацеларије Oхридске архиепископије, или у виду писама које су Прохору слали, њему наклоњени, источни патријарси, тако да за овај догађај немамо изворе који пружају причу из другог угла, оног наклоњеног епископу Павлу.
Почетак раскола датира се у 1527/28. годину и то на основу записа новобрдског епископа Никанора из 1234/35. који саопштава да „смутња“ унутар охридске архиепископије траје већ седам година. Управо те 1527/28 сачуван је први извор, посланица александријског патријарха Јоакима упућена охридском архиепископу Прохору. У овој посланици такође се помињу „смутње“ и то због „неких непокорних мужева који узнемирују и потресају Христову цркву и који прекорачују границе отачких закона и саборе светих“. За те смутње оптужен је Касторијски епископ и „њему слични“, док смедеревски епископа Павле није поменут. На крају посланице, Прохору је дата подршка да „стоји храбро на свом законитом и правилном престолу“.
Одлуке сабора охридске архиепископије из 1528/29., иако не помињу ниједног епископа поименце, јасно указују да је у цркви дошло дараскола. Сабор је оштро прекорио оне „охолне, безаконите и махните, који не поштујући поредак, закон и устав, ускачу у митрополије и епископије под духовном влашћу охридске архиепископије“.
У другој посланици алекасадријског патријарха Јоакима упућеној Прохору 1530., први пут се спомиње смедеревски епископ Павле, и то као „неки Павле, рушитељ архијерејства“. Она наглашава да су „Срби на кратко време имали архиепископа, али када је нестала њихова држава, вратило се пређашње стање“. У посланици источних патријарха 1531., коју су потписали александријски, антиохијски, јерусалимски и васељенски патријарх, пише да је „неки Павле употребивши спољашњу силу, уз помоћ световњака, подмитивши златом, отео Пећку цркву и с њом друге охридске епархије“. Сада се још подробније наглашава и хрисовуљама доказује како је „цела пећка епархија са Србијом“, законита баштина охридског архиепископа, и баца се проклетство на свакога ко због тога дигне буну. Ова два извора су разјаснила и прави разлог раскола, а то је борба за обнову аутокефалне Српске цркве. За претпоставити је да је епископ Павле, приликом овог раскола, у једном тренутку имао наклоност османске власти, која је била неопходна за неометано вршење виших црквених дужности.
Одлука охридског сабора из 1532., почиње са навођењем Павлове заклетве охридском сабору, у којој се каје и обећава да се више неће „дрзнути“ да понови „зла дела“ која је учинио. Међутим, даље се наводи да је епископ Павле почео чинити још горе ствари од оних које је до тад чинио: да освећује храмове, рукополаже свештенике и ђаконе и себе у својим списима приказује као архиепископа. Он је избачен из цркве и анатемисан, а ову одлуку су потписали епископи: београдски, пећки, бањски, новопазарски, смедеревски, угарски, будимски, цетински тј. далматински, босански, херцеговачки, новобрдски, призренски, зворнички и скопски.
Посланица о проглашењу одлука Охридског сабора из 1541., са изводима из саборског записника, у једном делу укратко препричава како је епископ Павле привремено успео да смени Прохора на положају охридског архиепископа:“.., јер овај сујетан и у добру неразуман пастир (Павле смедеревски), прошири власт дрскошћу и гордошћу приграби Велику цркву и отцепи се од свете и велике Прве Јустинијане и себе самовољно преименова у архиепископа, па чак шта више и патријарха, а свог духовног оца, блаженог архиепископа Прве Јустинијане, Бугара и Србаља, господина Прохора, скупа са свим духовним властима његове цркве, као и неке митрополите, тешким оковима и у тамници љуто злостави…“. Даље се, међутим, наводи:“…Прохор задоби ослобођење од тамничког страдања и окова, и у царски град дошавши сада царујућег султана о својим невољама обавести. Заповешћу, пак, силног цара опет се сјединише управљачи охридске цркве и њена енорија, као што би и раније, и не само то него нареди султан да се сабор сакупи и о Павловом чину изда заповест…“. Из овога се може закључити да су османске власти, док се на архиепископском престолу налазио Павле, наредиле утамничење архиепископа Прохора, који је затим ипак успео да се избави и отишао да брани своја права пред султаном у Цариграду. Султан је вратио Прохора на место охридског архиепископа и наредио сазивање сабора поводом чина епископа Павла. Сабор је потом осудио епископа Павла и екскомуницирао га из цркве, заједно са епископима које је он хиротонисао док је био архиепископ (лесновски, зворнички, кратовски).
Последње помињање епископа Павла у изворима је у грамати коју му је издао влашки војвода Јо Радул измеђи 1541. и 1545. У њој је Павле означен као српски архиепископ, који се враћа из руске и пољске земље, где је скупљао милостињу, а из истих разлога је дошао и код влашког војводе, који га је пријатељски примио.
На основу приложених извора, може се претпоставити да се раскол одвијао у две фазе. У првој, која је трајала од 1527/28. до 1532., смедеревски епископ Павле покушао је да одвоји Српску цркву од охридске архиепископије и обнови њену самосталност, док је у другој (1532-1541) епископ Павле претендовао на сам положај охридског архиепископа, желећи да на њему замени Прохора.

Обнова Српске патријаршије

Ситуација са изворима који сведоче о обнови Српске патријаршије је тек нешто боља од оне у деценијама након пада деспотовине. Једини извор који сведочи о овоме јесте запис на полеђини псалтира штампаног у манастиру Милешеви 4. новембра 1557. Ту је записано да је кир Макарије ујединио и обновио престо Светог Саве, а уз његово име стајала је титула „архиепископ све српске земље и поморских и северних страна“. То је доказ да тада постоји аутокефална Српска црква са поглаваром по имену Макарије. Дакле, на основу овог извора не може се тачно утврдити када је обновљена Српска патријаршија, али је то свакако било пре 4. новембра 1557.
У историографији XIX века учврстило се мишљење да је у обнови српске патријаршије велику улогу одиграо Мехмед-паша-Соколовић, па чак и да је био у сродству са патријархом Макаријем. Иако се ова интерпретација одржала све до данас, она није заснована на коришћењу примарних извора тог периода. Један турски извор, додуше, спомиње да је Српска патријаршија обновљена од стране великог везира, међутим, 1557. велики везир је био Рустен-паша, док је Мехмед-паша Соколовић тај чин добио 1565.
Врло битна промена у односу на средњовековну Српску цркву, јесте територија под јурисдикцијом патријарха. Док се у средњем веку надлежност српског архиепископа или патријарха простирала до граница ондашње српске државе, сада је јурисдикција српског патријарха обухватала цео српски етнички простор („све српске земље и поморских и северних страна“). У тренутку када је патријаршија обновљена, скоро цео српски етнички простор (територија данашње Србије, са северним делом Македоније, Црном Гором, Херцеговином, Босном, Далмацијом, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, румунским делом Баната и мађарским делом Бачке, као и другим територијама данашње Мађарске) налазио се унутар граница османског царства, док је једина епископија у хабзбуршкој монархији била Бретања (овај назив тада је означавао далеки запад). Међутим, у наредним деценијама и вековима, црква је окупљала и повезивала српски народ, подељен између Хабзбуршке монархије, Османског царства и Млетачке републике.

Османска пореска политика према Српској патријаршији

Коришћењем различитих врста документарних извора, као што су црквени дефтери, катастарски пописи, фермани, фетве шеих ул-ислама, берати појединих патријарха, може се добити мање-више јасна и целовита слика о економском стању у Српској цркви XVI века. Обнављањем Српске патријаршије, османска држава добила је нову пореску јединицу – „Пећку патријаршију“ како су је Турци називали. Од обнове патријаршије, српска црква имала је две нове фискалне обавезе: плаћање пешкеша и плаћање кесима.
Док је улога Мехмед-паше Соколовића у обнови Српске патријаршије дискутабилна, много је извеснија његова заслуга за пореску реформу из 1568. која је нанела тежак ударац православној цркви. Овом реформом, конфискована је сва имовина коју је црква до тада поседовала. Цркви је било дозвољено да поново откупи ту имовину, али оно што није могла да откупи, држава је могла да прода неком другом. Иако се ова реформа дуго преписивала султану Селиму II, с обзиром да је овај владар био незаинтересован за државне послове, ова конфискација није могла проћи без подршке великог везира, а на том положају је тада био Мехмед-паша Соколовић.
Колико је овај фискални систем нанео тежак ударац Српској цркви, постаће још јасније, уколико се има у виду да у хришћанској средњовековној држави, црква није плаћала ниједан порез, а при том је добијала поседе од владара и властеле. Као последица османског фискалног система, манастирски живот у XVI веку почео је да замире – у већини манастира живео је тек један до два монаха. Током XVII века, услед немогућности извршавања свих пореских обавеза, све је израженија и тенденција укрупњавања епископија, односно да након смрти неког владике патријарх тај простор само додели другом владици.

Закључак

Током XVI века Српска црква је обновила аутокефалност и уједно постала једина институција која штити национални и верски идентитет српског народа. Међутим, управо у овом периоду, у Српској православној цркви почиње и ретроградан процес, изазван огромним наметима и притисцима од стране османске државе, чије ће се последице осетити у наредним вековима.

ИГОР ВУКАДИНОВИЋ

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Историја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: