Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Зашто заборављамо и не поштујемо великане?

Сви народу света поносе се својим великанима и стављају их на пиједестал славе. Другима ни своји нису довољни па присвајају туђе (погледајмо пример наших комшија). Срби су чиста супротност свему овоме. Понашамо се као разуздано дериште којe зна да ће добити нову играчку, па ону стару баца и заборавља. Имамо сећање равно нули а идеолошка и национална припадност нам је битнија од величине дела које нам је остављено. Увек су нам занимљиви простаци и будале него интелектуалци и духовне громаде. То је и показано почетком деведесетих година када је на локалним изборима у једној београдској општини припрости политичар убедљиво победио чувеног писца и националног радника Борислава Пекића. Стога није ни чудо што неке полуписмене певајке могу да напуне огромне хале, а највећи српски писци ни половину малих сала.
Циљ овога чланка није само осуда српског менталитета већ покушај да се сетимо великана које смо заборавили, као и да барем мало осветлимо лик, оних којих већина сматра контроверзним.

Иво Андрић – Вероватно највећи српски писац је рођен 1892. у Долцу код Травника. Детињство је провео у Вишеграду и Сарајеву. Студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. У младости велики заступник идеје о уједињењу и ослобођењу јужнословенских народа. Због припадности покрету „Млада Босна“ осуђен на казну затвора. У њему пише једно од најбољих дела српске књижевности „Ex Ponto“. После Првог светског рата почиње да ради удипломатској служби нове државе. У то време објављује и нека од својих највећих дела. За време Другог светског рата одлази из јавног животу. По завршетку рата објављује своја најзначајнија дела «Проклета авлија», «На Дрини Ћуприја» и «Травничка хроника». За роман «На Дрини ћуприја» и целокупно стваралаштво добија Нобелову награду за књижевност 1961. године. Преминуо је у Београду 1975. године.
По Андрићевој смрти почиње отимање овог великана. Бошњаци и Хрвати сматрају да је он њихов писац. Демантовао их је сам Андрић који је целог живота тврдио да је Србин, а и тако се изјашњавао. О величини Андрићевог дела најбоље је цитирити једну његову мисао: „Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као пламичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.“

Меша Селимовић – Генијални прозни писац је рођен у Тузли 1910. године. Завршио је факултет у Београду, да би се затим вратио у родну Тузлу. После Другог светског рата сели се у Сарајево где ради као просветни радник, управник једне филмске куће, позоришта и уредник часописа „Свјетлост“.
Замеривши се сарајевској чаршији и политичком руководству сели се у Београд. Тада почиње његов најплоднији књижевни период. Објављује чувена дела „Дервиш и смрт“, „Тврђава“, „Острво“ и „Круг“. Добитник је највећих српских књижевних признања. Целога живота се противио вештачком босанском језику, изјашљавајући се да говори српским језиком и да припада српској књижевности. По његовој смрти Бошњаци га се одричу, док га поједини Срби не признају за нашег писца пошто је припадао исламу.

Омер – бег Сулејман паша Скопљак – Овај великан спада у највеће пријатеље српског народа, а нажалост је готово заборављен. Живео је у Сарајеву и објављивао песме у листу „Бошњак“ посвећене Србији и српском херојству. Под великим претњама вратио се из Сарајева у родни Оџак. У појединим листовима су му упућиване претње убиством уз речи да оде у Србију и да тамо слави њиховог Светог Саву. Умро је 1918. године. На његовом споменику је било урезано ћириличним писмом „српски песник“. У току Другог светског рата некоме је то засметало па је споменик уништен.

Пишући биографије ових великана у устима ми је горак укус незахвалости нашега рода према великим уметницима који се нису стидели да читаво своје стваралашто посвете нашем роду. Нажалост ми се стидимо њих. Поставља се питање докле ћемо великане оцењивати са нашим малим знањем и ускогрудошћу. Исто тако кад ћемо престати да хуље и барабе славимо као великане, а оне који то заиста јесу да заборављамо и стављамо у други план.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Иво Андрић о Албанцима на Косову

„Поделом Албаније нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.ооо – 300.000 Арбанаса, али они су већином католици, чији однос с Арбанасима мислиманаима никада није био добар.“ (Иво Андрић, О арбанашком питању, 1939. година)

Песма о Србији

„Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!“
(Омер-бег Сулејман паша Скопљак, одломак из песме “Српству“)

Меша Селимовић о српској националности

«Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.» (Одломак из писма САНУ Меше Селимовића)

Advertisements

3. децембра 2011. - Posted by | Број 24, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: