Божићни број “Гласа са Цера“ на интернету

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази 25 броj „Гласа са Цера“. У овоме броју тематски део листа посвећујемо улози жене у српској историји.
Не заборавите да пишете коментаре на наше текстове јер нам они помажу у креирању идућих бројева. Уколико Вам се допадне неки од наших текстова и желите да их и Ваши пријатељи прочитају на дну сваког чланка постоји опција препоруке за друштвене мреже „Фејсбук“ и „Твитер“, као и могућност да текст пошаљете мејлом или да га одштампате. Уведена је и нова опција, па испод сваког текста можете оценити чланке оценом од један до пет (звездице испод текстова). Све текстове из овог броја можете пронаћи у категорији број 25 или прегледајући претходне уносе. Часопис можете поручити телефоном на 062/979-9707 и мејлом на glassacera@gmail.com. Опширније информације о претплати погледајте овде. Уколико желите да са нама поделите своје утиске, похвале или критике погледајте контакт страницу. Такође можете се веома повољно огласити у нашем часопису и на интернет сајту а о томе погледајте овде. Следећи број „Глас са Цера“ излази средином месеца марта.

УРЕДНИШТВО

Радост празника

Поштовани читаоци,
Налазимо се пред најрадоснијим хришћанским празником Божићем. Велика тајна оваплоћења Господа Исуса Христа и ове године се указује свима нама. Као витлејемски пастири ми морамо да је пригрлимо са немерљивом и чистом радошћу детета коме је ово задња прилика за спасење. Од чега требамо да се спасемо питаће се неко? Од савремене потрошачко – похлепне цивилизације која је своје пипке царила у наш живот, одређујући му своја правила и начин понашања. Та пошаст се труди да свим силама не само наш живот, већ и нашу дубоку веру замени љигавим прославама, утркивањем ко ће више новца потрошити на бесомучну куповину и уживањем у егоистичним страстима. Многи ће ову претњу схватити наивно али погледајте како је потрошачко друштво заменило благи и надахњујући култ Светог Николе са дебелим црвеним чичицом звани Деда Мраз. У данашњем времену нису битни елементи даривања: пажња, љубав и радост, већ да ли поклон има одговорајућу етикету и велику цену. Људи који су заварани овим шаренилом, а имају скромна примања у овим данима постају депресивни, не славе празнике, а честа су и самоубиства. Уместо да погледамо како су наши преци скромно у породичном оружењу и без много хвалисања славили Божић, ми гледамо неке друге народе, који се у божићним данима туку по супермаркетима зарад јефтинијих ствари. Време је да се у овим светлим данима окренемо породици, правим пријатељима и да напунимо духовне батерије за још једну годину.
Пред нама је нова 2012. година. Ова је била тешка и мучна у сваком погледу. Све смо више економски исцрпљени, становништво је незапослено, а плате мизерно мале. Неуспела државна политика ближи се све више и више свом заслуженом краху. Креће нови изборни циклус. Наредних неколико месеци осмехиваће вам се са свих ћошкова, новина, телевизије они који су вас довели у ову ситуацију. Сетите се свега тога када будете заокруживали име вашег фаворита на гласачком листићу. За годину пред нама кажу да ће бити још гора, а као да нешто може бити горе од ове ситуације. Ја вам не могу рећи како да је екомонски преживите, али вас могу подсетити да иако су важне, од материјалних ствари има нешто веће. Кризна времена захтевају паметна решења. Ојачајте своју веру, истражите неке нове светове, никако се не предајте бесконачном кукању и жаљењу за материјалним стварима. Реците себи: време је да се коначно нешто уради!
За наш Центар ова година је била успешна. Коначно смо успели да довршимо све радове на храму Светог цара Николаја. Етно-кућа са помоћним зградама је већ одавно у функцији, а довршава се и конак за све наше посетиоце и пријатеље. Оно што нас је још више обрадовало у овој години је почетак служења Светих литургија, прослава храмовне славе, као и посета руских козака са чудотворном иконом Пресвете Богородице Табинске.
Желим Вам да предстојеће божићне празнике проведете у породичном кругу са пуно радости и љубави, а да вас у овој новој 2012. години прати добро здравље и успех на сваком плану.
Христос се роди!

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Најзначајније Српкиње

Није ретко да и у овоме времену чујете крајње дискутабилне ставове о улози жене у данашњем друштву. Код појединих феминисткиња то се претворило у нацистичке ставове и мржњу према мушкарцима. Поједини мушкарци, често поражени у својим областима од жена су почели да их мрзе и посматрају као нижа бића.
Да мрзитељи ни са једне ни са друге стране нису у праву показује наша историја. У свакој области у којој су се истакли мушкарци, било је и жена. Српкиње су биле владарке, ратнице, књижевнице, глумице, сликарке, глумице, научнице, уметнице… А у исто време оне су биле и брижне мајке и одане супруге. Представљамо вам наш избор тридесет најзначајнијих Српкиња које су задужиле нашу земљу и заслужиле вечито памћење и поштовање.

Светитељке

Света Анастасија је била супруга великог жупана Стефана Немање родоначелника лозе Немањића. Световно име јој је било Ана. Не постоје историјски извори о њеном пореклу. Ана се са Стефаном Немањом венчала у младости. Добили су три сина: Вукана, Стефана и Растка (Свети Сава). Остало је забележено да се Ана бринула о образовању деце и да је била препуна врлина. Истога дана када је њен муж отишао са престола она се монаши 1096. и добија име Анастасије. СПЦ је слави 5. јула.

Кнегиња Милица Хребељановић је рођена у владарској породици Немањића. Отац јој је био кнез Влатко у народу познатији као Југ Богдан. Са непуних двадесет година ушла је у брак са кнезом Лазаром Хребељановићем, кнезом Рашке са седиштем у Крушевцу. Имали су седморо деце. После мужевљеве смрти у Косовској бици управља државом. По доласку њеног сина Стефана на власт монаши се у манастиру Љубостиња и добија име Евгенија. Умрла је 1405. године. Њен спомен се у СПЦ слави 1. августа.

Мати Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. Удала се за прогнаног српског кнеза Стефана. Живели су у Албанији, а по добијању сина прелазе у Италију. После мужевљеве смрти одлази у Срем где подиже цркву у Купинову у којој је сахранила мужа. Монаши се у манастиру Светог Сретења близу манастира Крушедол. Ту борави до смрти 1520. године. Мошти су јој Турци спалили 1716. Недуго после смрти народ је сматра за светитељку, што је и црква потврдила. Слави се 30. јула.

Владарке

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Стефана Уроша и мајка краљева Драгутина и Милутина. Њено право порекло није познато, али се претпоставља да јој је отац био Мађар, а мајка Францускиња. По смрти мужа управља једним делом земље. Замонашила се у манастиру Св. Николе у Скадру и ту живела до смрти. Отворила је прву женску школу у Србији, преписивачку школу и библиотеку. Њена највећа задужбина је манастир Градац, а подигла је и обновила још неколико манастира. Слави се 12. новембра.

Кнегиња Љубица Обреновић је пореклом из породице Вукомановић. Удала се за кнеза Милоша Обреновића. Показала је велико интересовање за државничке послове, па је често долазила у сукобе са Милошем. Већина њених потеза су били исправни и у корист српског народа. Њена резиденција (конак кнегиње Љубице у Београду) је данас музеј. По доласку Карађорђевића на власт одлази у прогонство. Умрла је 1843. године у Новом Саду, а сахрањена је у манастиру Крушедол.

Краљица Наталија Обреновић је била супруга краља Милана Обреновића. Рођена је у браку руског пуковника и молдавске принцезе. Долазила је у честе сукобе са мужем јер се залагала за чврсте везе са Русијом, док је Милан био за савез са Аустроуграском. У народу је била популарна због велике помоћи рањеницима. Разводи се од Милана због његовог неверства и бива протерана из земље. За време владавине сина Александра борави у земљи. Умрла је у највећем сиромаштву 1941. у Шпанији.

Краљица Марија Карађорђевић је била супруга југословенског краља Александра I. Рођена је у румунској краљевској породици. Имала је веома добро образовање. За време Првог светског рата негује рањенике. За краља Александра I удаје се 1922. године. Имали су троје деце: Петра II, Томислава и Андреја. По погибији мужа у Марсеју брине се о деци и посвећује хуманитарном раду. Била је веома поштована у народу. Заједно са сином 1941. године одлази у Енглеску. Умрла је у 1961. године у Лондону.

Принцеза Јелисавета је кћерка југословенског кнеза Павла и кнегиње Олге. Још као дете прогнана је са породицом из земље. Школује се на престижним светским факултетима, а завршава студије уметности. Покушава да радом у УН заустави грађански рат у Југославији. Године 1990. оснива фондацију која помаже ратом погођено становништво и сиромашне. Великом радом успева да осветли дело свог оца Павла. Народ ју је заволео због шарма, елоквенције и лепоте. Живи у Београду.

Жене борци

Чучук Стана је била велики борац и жена хајдук Вељка Петровића. Хајдук Вељка је упознала 1812. када га је прекорила што његови момци краду девојачке спреме. Хајдук Вељко је био очаран њеном лепотом и храброшћу. Одмах је проси за жену. Раме уз раме са мужем се борила против Турака, неколико пута је рањена. Знала је да одлично јаше, а у пуцању је била прецизнија чак и од мушкараца. По погибији мужа живи у Панчеву. Други пут се удаје за грчког капетана Јоргаћа. Умире 1849. у Атини.

Милунка Савић је највећа хероина Првог светског рата. Борила се као добровољац у Балканским ратовима. У Првом светском рату се истакла као бомбаш у Колубарској бици. За херојство је добила Карађорђеву звезду и француско одликовање Легија части. После рата ради као помоћно особље у банци. Мучена је у логору Бањица за време Другог светског рата и претучена пред својом децом. Комунисти је сматрају за непожељну особу. Да би преживела радила је као чистачица. Умрла је 1973. године.

Милка Бакић, познатија као Милка Равногорка је херој из Другог светског рата. Радила је као учитељица у селу Бресница. По избијању рата ступа у равногорске редове. Била је члан врховног штаба ЈВуО током целог рата. Од стране комуниста је после Другог Светог рата осуђена на затворску казну. Одробијала је дванаест година. По изаску из затвора емигрира у САД. Одликована је орденом Белог орла 1970. године. Написала је мемоаре у којима је описала свој живот. Умрла је у Америци у граду Милвоки 1999.

Оливера Јевтић је најпознатија и најтрофејнија српска атлетичарка. Од почетка каријере тренира за ужички клуб „Младост“. Добитник је највећих српских признања за спорт од којих се истичу: „Златна значка“ и Најбољи спортиста Србије Олимпијског комитета. На Београдском маратону је четири пута освајала прво место. Победу је односила и неколико пута на Бостонском маратону. Освојила је друго место на Светском првенству 1996. и шесто место на Олимпијским играма 2004.

Јасна Шекарић је вишеструка српска, европска, олимпијска и светска победница у стрељаштву. Рођена је у Осијеку, где се у детињству почела бавити стрељаштвом. По доласку у Београд отпочиње њена велика каријера. Члан је стрељачког клуба Црвена звезда. Освојила је једну златну, три сребрне и једну бронзану медаљу на Олимпијским играма. Три пута је била проглашена за најбољег стрелца света. У каријери је освојила више од 90 медаља. Добитник је највећих српских признања за спорт. Мајка је двоје деце.

Књижевнице

Јефимија, прва српска књижевница је рођена као Јелена Мрњавчевић. По смрти мужа Угљеше Мрњавчевића у Маричкој бици је прешла у Србију. Живела је на кнежевском двору и била сведок смрти кнеза Лазара и пада српске државе под Турке. Била је саветница кнегиње Милице. Заједно са Милицом се и замонашила узевши име Јефимија. Живеле су у манастиру Љубостиња. Аутор је три ремек дела: Туга за младенцем Урошем, Запис на Хиландарској завеси и Похвала кнезу Лазару.

Ксенија Атанасијевић је најзначајнија српска жена филозоф и први доцент на Београдском универзитету. Дипломирала је филозофију са класичним језицима, а докторирала је на делима Ђордана Бруна. Писала је филозофске радове. Постала је прва жена предавач на универзитету. То јој чаршија није могла опростити. Тадашња жута штампа јој смешта афере, а колеге је нападају само зато што је жена. Измучена од борбе одлази у пензију 1936. После рата је комунисти прогоне. Умире 1981.

Исидора Секулић је била једна од најзначајнијих српских књижевница и члан САНУ. Остала је упамћена као најпаметнија и најзнаменитија Српкиња свог доба. Писала је радова о најзначајнијим српским књижевним умовима, есеје, преводила је са неколико језика, а објавила је и неколико путописа. Написала је неколико романа и збирки приповедака од којих је назначајнија „Кроника паланачког гробља“. Пензионисана је 1931. године. Постала је прва жена академик 195о, а умрла је 1958. године.

Десанка Максимовић је највећа српска песникиња. Одрасла је у ваљевском селу Бранковина где је и већи део живота провела. Завршила је гимназију у Ваљеву и студирала на Филозофском факултету у Београду. Била је удата за Руса Сергеја Сластикова. У својим песмама је описала Србију, нашу богату историју, дух народа, љубавне заносе. Била је инспирисана православљем, природним лепотама, српским сељаком. Њене родољубиве и љубавне песме су и данас веома популарне и радо се цитирају.

Светлана Велмар-Јанковић је српска књижевница и члан САНУ. Њен отац је био познати предратни писац Владимир Велмар-Јанковић, члан владе Милана Недића. Завршила је студије француског језика у Београду. Радила је као уредник у издавачкој кући „Просвета“. У својим романима је на занимљив начин описала историју Београда. Написала је неколико драма и прича за децу. Добитник је НИН-ове награде и награде „Иво Андрић“. Члан је САНУ од 2009. године.

Глумице

Жанка Стокић је назначајнија предратна српска глумица. Рођена је у селу Раброво. Веома млада се придружује позоришној трупи. Потпуну афирмацију доживљава на сцени Народног позоришта у Београду. Остала је упамћена по врхунским извођењима дела Бранислава Нушића. Приморана због тешке шећерне болести не престаје да глуми током Другог светског рата. Комунисти јој то не опраштају. Осуђена је на губитак националне части и принудни рад. Умрла је 1947. године.

Марија Црнобори је највећа послератна српска и југословенска глумица. Рођена је у месту Бањоле у данашњој Хрватској. Глуму је завршила у Загребу у класи чувеног Бранка Гавеле. Кратко време глуми у Загребу и Ријеци. Године 1947. прелази у Београд и ступа у ансамбл Југословенског драмског позоришта чији је и данас члан. Истакла се улогама јаких жена и у изврсним интерпретацијама дела класичних писаца. Добитник је највећих признања за глуму.

Оливера Марковић је била једна од најбољих српских глумица. У младости је основала позоришну трупу у којој је глумила, режирала и писала текстове. По завршетку Академије постала је члан Београдског драмског позоришта. Глумила је у преко 150 позоришних представа, 50 филмова и неколико серија. Снимила је и неколико музичких албума, а највише је волела да пева руске романсе. Њен први муж је био чувени глумац Раде Марковић, а син Горан је филмски режисер. Умрла је 2011.

Мира Ступица је по многима највећа жива српска глумица. Још као ученица Треће београдске гиманзије почиње да глуми. Потпуну афирмацију доживљава на сцени Југословенског драмског позоришта где тумачи улоге у делима класичних и модерних писаца. Остала је упамћена као једина права наследница Жанке Стокић у представи „Госпођа министарка“. Одиграла је и неколико десетина улога у најзначајнијим српским и југословенским филмовима. Добитник је неколико признања за глуму.

Соја Јовановић је прва и најзначајнија жена режисер у Србији. Њен деда је био Милош Јовановић предратни дворски фотограф. Снимала је романтичне филмове у којима је приказала живот из оптимистичног угла. Истакла се екранизацијом дела Бранислава Нушића. Њен филм „Поп Ћира и поп Спира“ је први српски и југословенски дугометражни филм у боји. Генерације српске деце су расле уз њен филм „Орлови рано лете“. Била је и позоришни редитељ. Умрла је 2002. године.

Сликарке и научнице

Милена Павловић Барили је једна од највећих српских сликарки. Рођена је у Пожаревцу. Студира у Београду и Минхену. Прву изложбу у Београду је имала 1928. године. Земљу напушта 1930. и одлази у Шпанију. Читаву деценију путује по Европи, дружи се и излаже своје радове са највећим уметницима тога времена. У том периоду се окреће метафизичком романтизму. Истиче се и као илустратор најпознатијих часописа тог времена. Године 1939. одлази у САД. Умире у Њујорку 1945. године.

Надежда Петровић је најзначајнија српска сликарка. Рођена је у Чачку, али се са породицом сели у Београд. Школује се у Београду и Минхену. До Првог светског рата имала је неколико значајних изложби у Београду и европским престоницама. Сликала је портрете, природне лепоте и знамените српске грађевине. На њеним сликама доминирају велике површине и колористички вртлози. За време Балканских и Првог светског рата ради као болничарка. Умире од пегавог тифуса 1913. у Ваљеву.

Оља Ивањицки је била позната српска сликарка. Рођена је у руској емигрантској породици. Живела је у Крајевцу до доласка на студије вајарства у Београд. Иако је студирала вајарство највише се бавила сликарством. Са истомишљеницима оснива групу „Медиала“ која се борила за уметност и веровала у њену моћ. Осим сликарства бавила се и мултимедијом, костимографијом, архитектуром и писањем. Имала је 99 изложби у Србији и свету. Преминула је 2009. године у Београду.

Јелисавета Начић је прва жена архитекта у Србији. Рођена је у имућној трговачкој породици. Уписала је архитектуру на београдском Универзитету. Дипломирала је 1900. године. Пројектовала је зграду школе „Краљ Петар“ у Београду и творац је идејног плана за цркву Светог Александра Невског на Дорћолу. Пројектовала је степенице на Калемегдану и на данашњем Бранковом мосту. Отворила је и свој атеље у којем је изливен Мештровићев споменик „Победник“. Умрла је у Дубровнику 1955. године.

Милева Марић-Ајнштајн је била српска математичарка и једна од најзначајнијих научница нашег народа. Рођена је у имућној породици у Тителу. Хемијски факултет у Цириху је уписала 1896, али се убрзо пребацује на одсек науке и техике. На предавањима упознаје Алберта Ајнштајна за којег су убрзо удаје. Брак је био буран, што због губитка деце, што због Албертовог неверства. Предмет великог занимања јавности је њихов заједнички рад. После развода живи са сином у Цириху где и умире 1948. године.

Уметнице

Василија Радојчић је била певачица српске изворне и народне музике. Рођена је Крагујевцу где је завршила гимназију. Студирала је француски језик на Филолошком факултету у Београду. Каријеру отпочиње на Радио Београду шездесетих година и почиње да снима за ПГП РТС. Њена извођења народних песама постају веома слушана. Прославила се савршеним интерпретацијама и гласом који је препун емоција. Добитник је најзначајнијих награда за допринос српској култури. Умрла је 2011.

Оливера Катарина је српска глумица и певачица. Рођена је у Београду, где завршава Академију за филм, радио и телевизију. Играла је у тридесет српских филмова од којих је најзначајнији „Скупјачи перја“ који је добио награду у Кану. Као интерпретатор народне, ромске и забавне музике снимила је десетине плоча и имала на стотине наступа. Преко 70 пута је напунила париску Олимпију. Написала је аутобиографски роман. Прогањана је од стране комуниста због изразито српских ставова.

Мајка

Српска мајка која је приказана на фотографији Жоржа Скригина највећи је симбол страдања и историје нашега народа. Иза ове фотографије крије се тешка и трагична прича. Мајка Милица Тепић са својим сином Бранком на леђима и кћерком Милицом бежи од разјарене усташке силе. Њен муж Бранко је убијен. Кућа и имање спаљени. Остала је само она и двоје нејаке деце. Три године после рата умрла је од туге. Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела.
И дан-данас српска мајка страда борећи се за сваки залогај свог детета, бива отпуштена са посла ако се случајно усуди да затрудни и шиканирана ако покушава да се бори. У земљи у којој су престали да важе сви морални закони ако је мушкарац малтретира или силује она је крива а не он. Најстрашније од свега тога је то што се оправдање за овакав поступак проналази у некаквој традицији нашега народа.
Најсветлија личност наше историје српска мајка мора добити сва признања и похвале за све је учинила јер доста је чамила у мраку незнања, незахвалности и глупости.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Улога жене у српској историји

Та чаробна реч – српска мајка! Лепша од најлепшег сунчевог сјаја, нежнија од поветарца у пролеће, топлија од даха у грудима… Мајка! Прву реч коју смо изговорили, тако кратка, једноставна а – велика. Прати нас као брижна сенка кроз цео живот. Неодвојива је од нашег живота јер га нам је она и подарила.
А та иста мајка, наша српска мајка са ових наших простора, кроз векове уназад, израсла је у нешто велико, херојско, неуништиво… Дуго је била на маргини друштвених збивања. Без права гласа, са главном и – једином улогом да рађа децу и брине се о њима, успела је својом упорношћу, трпељивошћу и невероватном снагом да равноправно учествује у свим сегментима живота.
Наше мајке у прошлости, иако нису биле писмене, оним својим истанчаним мајчинским инстиктом успевале су да подаре и подигну највеће људе – великане у нашој историји, науци и хероје у ратовима. Она је била та која је знала непогрешиво шта је добро а шта није за њену децу. Увек строга, а правична, неука али упорна да јој деца изуче високе школе и науке, захтевна али пожртвована до смрти, та мајка је знала да мази своју децу, али не и да их размази. Свакоме је непогрешиво одређивала место у родитељском дому и ту је била неприкосновена, неумољива…
Знам да је, нпр. тешко замислити свог најстрожијег професора математике, онако озбиљног, одсечног гласа, да је и он некада био дете, плавокосо уплакано дете у наручју своје мајке како га љуља, теши и певуши неку успаванку. Нема тог детета које не би убрзо заспало умирено топлином мајчиних груди, равномерног откуцаја њеног срца и тихог, пуног љубави гласа – успаванке. То се памти за цео живот.
Са одрастањем, неминовно дође и одвајање од мајке. Одлазак из родитељског дома на школовање у већи град. Из тог времена остају у најлепшем сећању летњи распусти и брижни поглед мајчиних очију да се њеном детету, тамо у белом свету, нешто страшно не догоди. Растанци са мајком су увек били тешки, пуни оне немоћи да се зауставе сузе и речи: „Чувај се сине!… Нека те Бог чува!….“ Још је тегобније било када је сина јединца пратила у рат. И тада је мајка знала да нађе неку надчовечанску снагу, стегне срце у грудима да око не пусти сузу и не покаже пред сином неизмерну тугу, бол и бригу за њим.
Тихо и ненаметљиво је знала и умела да и своју женску децу упути на прави пут. Непогрешиво је спремала своје кћери да се изборе у друштву за нешто више од рађања деце, тог најплеменитијег и највећег чуда на нашој планети. Рађање! Један живот, створи други нови живот и тако стално, непрекидно много, много миленијума. Није било лако ни једној жени лекару, архитекти, књижевници, научници, спортисткињи, а тек жени – ратници, борцу у првим редовима. Да би се ушло у тај неприкосновени свет мушкараца, требало је поседовати много знања, одлучности, одрицања и „мушке снаге“ у женском телу да би се избориле за своје место у таквом свету. Бити једна од њих, призната, па чак и способнија од неких… Био је то мукотрпан пут, али је уродио плодом.
Данас поносно изговарамо имена тих првих жена које су храбро кренуле и закорачиле у свет мушкараца а да при том никада нису заборавиле ону своју прву, од праискона улогу мајке, родитељке, жене која ће жртвовати и свој живот за своје дете. Та и таква мајка и данас равноправно обавља све послове који су некада били неприкосновено мушко царство. Као да је уз материнство њена стручност у послу још више оплеменила њено нежно срце пуно љубави за децу и породицу. И данас, као пре много времена мајке несебично и поносно подижу своју децу а онда ће та деца једног дана имати своју децу и тако, у тај вечно неизмерно велики циклус који се зове живот, а живот је неуништив! Зна се од памтивека да је најдрагоценији људски живот – то њено чедо одњихано на њеним рукама, храњено на њеним грудима, успављивано њеним милозвучним гласом, обасјавано светлошћу њених очију, грејано њеним топлим дахом – до последњег даха.
Најлепши стихови свих песника света посвећени су баш њој, жени – мајци. Она је као кула – светиља која бди над целим човечанством.
Ето, драги моји! Много тога смо претурили преко главе у својим животима, и лепо и ружно; све је то у некој измаглици прошлости. Али, српска мајка, њен повијен стас, њене благе очи, топле руке и неизмерна љубав – не заборавља се никада.
Српска мајка! Ту реч бих увек писала великим, златним словима да се сија нараштајима кроз будуће векове. Мајка.

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Српској мајци

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.
Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.
Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!
Сећамо се, мајки, које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.
Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.
Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.
Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Теорија завере

Омиљена српска забава и најчешћи повод за разговор јесте теорија завере. Ретко ћете избећи на било ком скупу или сусрету да вас не „просветле“ са неколико нових теорија о догађајима из ближе и даље прошлости. То је најоучљивије у профилу типичног српског читаоца књига. Док се жене најчешће задржавају на безвредним „љубићима“, мушкарци углавном купују књиге чија тематика се односи на тајне владаре света, ванземаљце и романе о историјским догађајима који су проткани мистеријама и заверама. У данашњем свету који је презасићен информацијама све је постало отворено (у модерном говору то би било транспарентно). Један клик копјутерског миша вас дели од већине догађаја и ствари на свету. Таквом отвореношћу изгубила се мистика откривања нових ствари и појава. Логично је да је почела да постоји велика потреба за скривеним појавама и значењима.
Узмимо за пример постојање ванземаљаца. Вековима је човек замишљао неко биће које не долази са наше планете, али није имао начина, као ни могућности да ту своју жељу изрази. Са процватом технологије, као и могућности да се мишљење изнесе у јавност, теорије о постојању ванземаљаца су просто експлодирале. Не прође ни један дан а да се не појави неко сведочење са свих меридијана о контакту људи и бића са других планета. Пошто овакве теорија не „пале“ код већине људи ти појединци су се сетили златног решења, а оно је да информације о ванземаљцима крију владе државе света. Примери за то су база Розвел и још стотине и стотине сличних објеката. Срби конкретно нису баш неке присталице теорије о ванземаљцима, али оне о тајним владарима света су код нас детаљно „обрађене“. Томе је посебно погодовала тешка економска ситуација, сиромаштво, ратови и безнађе. Најгласнији су заступници теорија о злим организацијима масона, темплара, илумината, утицају Ватикана. Нажалост све ове организације и њихово деловање је погрешно схваћено. И дан-данас ми верујемо да смо буквално највећа брига света, да нас пола планете мрзи и да једва чека наше уништење. Појединци верују да рецимо амерички председник ујутру ни не стигне да се умије од размишљања шта ће Србији да учини следеће. А не схватају да он вероватно и не зна где се та Србија налази, а камоли типичан Американац који не зна ни који је главни град његове државе. Свет данас има седам милијарди становника, а Србија седам милиона. Зар стварно неко мисли да је највећа брига некога тај мали промил светске популације. Светом се не управља више емоцијама већ чистом силом која се спроводи кроз економски интерес. У пракси то иде овако: одговара ми то или не, а не, волим га или мрзим. То је реалност.
Једини начин да се преживи у данашњем свету је схватање таквог система који је руку на срце дубоко неправедан у сваком погледу, али га ми не можемо изменити. Можемо променити себе и свој однос према другим људима и да се надамо да ћемо једног дана живети у неком бољем свету. А можемо наставити да за сваку нашу грешку кривимо друге и стављамо то на рачун неких злих сила и тајних организација.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Друштвена критика – војни бескућници

                                                                        

Соба од 10 квадрата. Њих двоје. И једно дете. Тридесет таквих породица живи на једном спрату. Заједничко купатило за цео цео спрат, као и заједничке бриге, проблеме и муке. Они су војници који су се борили за нас. Сада се нико не бори за њих.Трагедија Палка Поњигера и његове супруге Илонке подсетила је јавност на тежак живот војних бескућника и инвалида рата. Палко и Илонка су били Словаци. Палко је служио у нашој војсци. Одузет стан у Сарајеву му никада није враћен, а нови у Србији, никада није добио. Имали су мало дете. Оно које је чудом преживело скок брачног пара са шестог спрата војног самачког хотела „Звездара“. Сви су сада око њега и новинарски лешинари и душебрижници, који су требали да мисле о овој породици док је било икакве наде, а не сад кад је све готово.

Живот војних бескућника је чемеран. Хиљаде официра и њихових породица живе са минималним примањима, на дну друштвене лествице и без икакве наде у бољи живот. Смештени су по војним амбулантама, касарнама и самачким собама оронулих хотела. Њихове судбине никога не занимају. Њих сматрају за псе рата, противнике НАТО-а, Милошевићеве слуге. А они су само војнички исправно слушали наређења и спасавали оно што се спасти може.

На сахрану војног бескућника Палка и његове супруге Илонке нико из министарства одбране није дошао. Није испаљен почасни плотун ни одата почаст. Ништа друго није могло ни да се очекује.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Збогом, свети Владико!

Под овим раскошним небом, у овом светом храму, пред ликом Твојим Светим, Владико, клањам се и данас побожно и молитвено, као што ћу се и сутра, надам се тој милости Божијој, поклонити у отаџбини, у поноситом Лелићу, које Те дуго, истрајно и стрпљиво очекује.
Видим: опремили Те на пут, путниче и путовођо рода свог. Знам: пратиће Те, тихо и побожно, твоји честити, усправни и достојанствени Срби. Носиће Те тамо где је остало Твоје срце, јер је овде, у Либертивилу, у Америци, далеко од отаџбине, било само Твоје трошно тело, а душа Твоја, зањихана и однегована у колевцу Православља, рођењем и заветом предана Господу Богу,
Знам, Владико, да си трновим путем био овенчан. И знам колико су те пута оклеветали, колико су ти пута судили. Судили су Ти непријатељи родаТвог, али о Боже, греха ли големог, судили су Ти и Твоји Срби. Судили Теби, слободару, највернијем чувару Светосавља и непокорном бранитељу Српства. Судили Теби, Владико, који си, уз Светога Саву, со и хлеб најдубље српске духовности и најчистије српске етике и стожер родољубља и части измиритељ често завађене браће.
Али, знао си боље од нас да неправда није вечна, знао си да је вечна само Истина. Био си понижен пред људима, а узвишен пред Богом. Био си сломљен болом за поробљеном отаџбином која ће из предворја нацистичког пакла ући у комунистички пакао. Заметени су сви путеви према слободи, правди, истини. Пресечен је наш духовни и национални корен, затровани готово сви извори наше историјске свети. Дубљи пад није се могао замислити.
Зауздавали су истину о теби, Владико, и оног часа кад је престало да куца твоје срце – једва да се покоје црквено и манастирско звоно огласило, али и оно потајно, пригушено и јецало да не би допрло до силника који су Тебе и род Твоје притискивали злом. Само су срчани и мудри монаси из Враћевшнице, подно гороломног Рудника, кришом, добрим људима захваљујући, послали преко сињег мора прегршт освећене земље из Твоје Жиче, уверени да у туђини неће бити Твоја вечна кућа.
И, ево дође и тај дуго жељени дан. Дан који се памти, дан који се воли, као што се отаџбина воли. Дан натопљен сузом радосницом, испуњен молитвом и благодарношћу Господу Богу.
Дан у ком се у отаџбину врaћаш, Владико. А отаџбина – то није комадземље убоге и голе, то су наше житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради који су дедови наши засадили а руке потомака неговале. Отаџбина – то су наше луке и забрани, обале наших река, то су свежа јутра и благи заласци сунца, у чије се часове чује песма тежачка. У речи отаџбина – саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге. Отаџбина Србинова – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене, то је мајка – удовица, стара бака – чуварица огњишта српског сваке вечери сузама натопљеног, празници наши, наше клетве и молитве, наш копоран и опанак, наша нада и вера да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.
И, ево, Владико свети, дошао крај сили! Враћаш се у отаџбину. Цела ће Србија, она непокорна, сутра бити на коленима пред Тобом. Биће и они који су до јуче газили наш национални барјак и барјактаре. Биће на коленима и они који се данас на Бога позивају – дојучерашњи безбожници, они који су убили Бога у себи, а потом маљевима настојали да убију Бога и у својим противницима. Свест данас призивају они који су Ти народ распамећили. На братољубље се данас позивају они који су се давно разбратили и браћу своју издали. На милосрђе се данас позивају они који су најнемилосрднији и према својим најближим – убијајући их у име најмрачније идеологије и отварајући им врата пакла у Брозовим казаматима. Опрости им, Владико и моли се Богу за њихово прогледавање и спас њихових душа.
Збогом, Владико! Нека Господ Бог учини да иза Тебе у отаџбину крену Срби расути широм света, нека се врате у слободу на своја стара огњишта. Нека се врате мртви и живи наши Карађорђевићи, нека се врате јунаци слободних српских планина, они одважни чувари српског племена, српског огњишта, српске вере. Нека се у слободну отаџбину – а она ће то ускоро бити – врате сви они који су преживели нацистички, усташки и комунистички пакао.
Моли се Богу, Владико, да тако и буде. И нека Господ Бог услиши све наше молитве.

Беседа на испраћају моштију Владике Николаја из Либертивила у отаџбину 27. априла 1991.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Интервју: Бошко Обрадовић, члан УО Покрета Двери

Србија тражи нове људе и идеје у политици

Бошко Обрадовић је рођен 1976. године у селу Вранићи код Чачка. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Аутор је дипломске студије „Милош Црњански и нови национализам“ за коју је добио награду „Милош Црњански”. Са још двоје студената Филолошког факултета 1999. покренуо је гласило студената србистике Двери српске, које је временом прерасло у један од водећих српских часописа за националну културу и друштвена питања, из чијег круга сарадника је 2003. формирано удружење грађана Српски сабор Двери. Био је један је од уредника интернет презентације http://www.dverisrpske.com, главни уредник ТВ продукције ДВЕРИ СРПСКЕ, као и покретач и координатор пројеката Сабора српске омладине, Српске мреже и Светосавске школе. Бави се публицистиком и написао је преко 150 текстова а у име Двери имао је више стотина наступа на трибинама и медијима широм света. Аутор је збирке изабраних текстова „Српски завет – српско национално питање данас”. Члан је Управног одбора Двери. Живи у Чачку. Ожењен је Весном и отац Магдалине, Анђелије и Растка.

Како оцењујете данашње стање у Србији?
Режим Бориса Тадића све нас је и национално, и привредно, и социјално, и морално понизио и упропастио. Нико није гласао за ову владајућу коалицију, народ се више ништа не пита, за четири године њихове власти није било нити једног референдума, а повукли су политичке потезе које никада нису кандидовали на изборима: нови статут Војводине, резолуцију о Сребреници, геј параду, регионализацију… Уништили су домаће банке, домаћу производњу и пољопривреду, увозимо све што у Србији можемо да производимо, сада распродају преостала природна богатства – пољопривредно земљиште, изворе пијаће воде, речне токове, и безмерно кредитно задужују будуће генерације. И оно што је најстрашније, а што је показао последњи Попис – за девет година изгубили смо скоро 400.000 становника, а нисмо имали нити један рат или неко друго страдање. Због геноцидне политике Европа нема алтернативу по сваку националну цену предају Косово и Метохију, и отварају нова кризна жаришта у Србији. Ко ће за све ово да одговора? Да би Србија преживела, овај режим мора што пре да оде.

Због чега сте из покрета прерасли у странку?
После 12 година друштвеног активизма Двери су 10. фебруара ове године прогласиле излазак на следеће изборе на свим нивоима: од локалних, преко покрајинских до републичких. Остајемо удружење грађана и на изборе излазимо са својим независним избирним листама. Нећемо формирати странку, јер страначко-паразитски систем сматрамо главни узрочником пропасти Србије. Доста нам је лидерских прича у Србији. Страначко подаништво лидеру, странке као једини заводи за запошљавање данас у Србији, партијски људи на челу јавних предузећа и у комплетној државној управи – канцер су нашег друштвеног организма. Хоћемо то да мењамо, хоћемо изборни закон који ће омогућити да се гласа за човека, а не странку, нећемо политичаре који по мишљење иду у стране амбасаде или код домаћих тајкуна, хоћемо људе из народа, Младу Србију и позитивну селекцију која ће на чело наших изборних листи поставити оне најугледније, најморалније и најспособније. Радимо на томе да најпре у нашем Покрету заживи позитивна селекција, да испред себе сви почнемо да стављамо оне боље од себе, да докажемо да се политика и морал не искључују већ да је политика без морала недопустива, и верујемо да ће народ препознати овакав приступ и пружити нам подршку на следећим изборима.

Сматрате ли да се политичким деловањем може нешто променити на боље?
Сматрамо да је постало нечасно стајати са стране и гледати како Србија пропада. Последња превара актуелног режима биће да нас све убеди како је политика једна морална прљавштина (што и јесте у данашњем облику) са циљем да нам свима огаде политику, да се сви склонимо и њима омогућимо да владају још 20 година. Што се Двери тиче, сви они, и постојеће странке власти и опозиције, су рекли све што су имали и урадили све што су могли. Време је да сиђу са политичке сцене. Грађани траже нешто ново, сматрају да су сви они исти, да нема за кога да се гласа и не желе да изађу на следеће изборе. То ново се родило.

Ваше мишљење о евроинтеграцијама и о уласку Србије у ЕУ.
Јадна је и трагична она спољна политика која игра само на једну карту и доводи себе у понижавајући положај у коме је уцењена тиме што је све своје потенцијале ставила само на ту једну карту. Годинама понављамо да и ЕУ и НАТО имају алтернативу, оличену у Руској Федерацији као главном стратешком партнеру Србије, али и другим земљама убрзаног развоја које немају економску кризу какву данас има Запад. Запад није једина страна света – постоје и север и исток и југ. Не видимо зашто се не бисмо окренули оним државама које нас никада нису бомбардовале, хоће економску сарадњу са нама и признају Косово и Метохију у саставу Србије. Поред Русије то су и Кина, Индија и Бразил, али и друге земље у региону, Европи и широм света. Двери се залажу за потписивање Споразума о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска федерација који би обезбедио дугорочни мир и безбедносну сигурност нашој држави.
Нажалост, били смо последњи верници југословенства и комунистичког братства и јединства. Било би погубно да сада останемо последњи верници евроунијатства када се ЕУ распада на наше очи. Наши властодршци планирају да нас уведу у ЕУ за 10 година и спремни су за ту утопију да плате сваку националну цену. Двери су за преиспитивање досадашњих преговора са ЕУ, излазак из овог понижавајућег и уцењеног положаја, и храбро окретање геополитичким алтернативама које смо навели.

Које су основне тачке Вашег деловања?
Стављање породице на прво место. Све што подржава породицу породицу подржаћемо и ми са државног нивоа када се будемо питали и одлучивали, а све што руши породицу биће преиспитано: у медијима, образовању, култури, пореској и социјалној политици, закону о раду и привреди. Борба против беле куге мора бити подигнута на државни приоритет број 1, а не геј параде. Системом социјалне солидарности у кризним временима која долазе морамо обезбедити прехрамбену и енергетску безбедност, а кроз домаћинску економију зауставити приватизацију над стратешким привредним и природним ресурсима државе Србије. Једина приватизација за коју се залажемо је докапитализација до 49 посто власништва и странци не смеју бити већински власници над јавном својином и природним и привредним добрима Србије. Онда следи формирање Развојне банке Србије и Фонда за одрживи развој и улагање у све што је домаће, најпре производњу, пољопривреду, село и енергетику, али и заштита свих елемената националног идентитета: од православне вере, преко језика и писма, до историје, културе и државности српског народа.

Ваше виђење будућности Србије.
У 21. веку водиће се ратови за здраву воду, здраву храну и енергетску сигурност. Ми све то имамо, али је све мање у нашим рукама. Србијом не влада Влада Србије, већ Уједињени монополи. Зато је главно питање на следећим изборима не Европска Унија него Србија. Није довољна смена режима већ је неопходна промена читавог друштвеног система, и Двери се једине за то залажу на политичкој сцени Србије. Преображај је могућ тако што ћемо странкама укинути моћ и привилегије које су саме себи доделиле. Тако што ћемо се немилосрдно борити против страначких дилова са разноразним домаћим и страним тајкунима. Тако што ћемо развластити срце овог накарадног система: Уједињене монополе Србије – стране банке и амбасаде, домаће тајкуне, корумпиране политичаре и контролисане медије.
И коначно, тако што ћемо сопственим примером показати како ствари у друштву и држави могу и треба да се раде да би народ у Србији могао да живи један нормалан живот. Једноставно радићемо све супротно од овога што данашња власт ради.
Доказаћемо да је могуће на другачији начин бавити се политиком и остати морално исправан упркос свим искушењима. Очи многих грађана данас су упрте у Двери. То је нова нада за Србију коју не смемо изневерити.

РАЗГОВОР: ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Освећење канцеларије и трибина Двери у Лозници

Општинско повереништво Двери у Лозници, 12. децембра је уз освећење званично отворило канцеларију са намером да у будућем периоду она буде место за решавање националних питања. Канцеларија се налази у Болничкој улици број 4.
По освећењу канцеларије, у наставку вечери одржана је трибина у препуној сали „Вуковог дома културе“, пред више стотина присутних грађана. На трибини су поред члана локалног повереништва Србољуба Петровића, говорили и др Вељко Ђурић Мишина, Бранимир Нешић и Владан Глишић.
После одржане трибине дружење челних људи Двери и чланова локалног повереништва са грађанима настављено је у галерији „Мина Караџић“, где су се склопила нова познанства, са циљем организовања нових повереништава у суседним општинама, јер је забележен значајан број заинтересованих грађана.
Присутни су видно испољавали задовољство у међусобним коментарима. Тако је Лозница и околинa, макар на тренутак, обасјана усред мрака којим су блокиране националне снаге у Србији.

Спорт и рекреација (4) – одмор

Одмор је природна физиолошка и психолошка потреба човека. Наћи време за одмор и умети одмарати се исто је важно као хтети и умети радити. То двоје чине целину и ако једног или другог нема, или их нема довољно – нема здравог живота. То многи касно схвате и одмор одлажу за неко даље време. Кад дођу болести, онда је обично обрнуто, све њихово време се претвара у “трку“ да се здравље и сан врате.
Физички умор знатно отежава концентрацију. Овај феномен важи и за људе који раде посао који се обавља седећи. Кад постоји замор, човек је подложнији и негативним емоцијама, а све то може умањити учинак на послу.
Периоди опоравка су од суштинског значаја како за креативност, тако и за међуљудске односе.
Време је ограничено, али ми најчешће у њега трпамо неограничене захтеве. Одмор нам омогућава да се очишћени и напуњени обновљеном енергијом вратимо у “олују“. Када осећамо изазов, а не опасност, спремнији смо да се потрудимо, чак и онда када то подразумева ризиковање или доживљавање неке непријатности.

Свакодневни одмор или сан

Сан траје у просеку 7-8 сати. Потребе за сном варирају. Ако се не осећате сасвим будни и енергетски снажни у току дана, вероватно спавате премало. Док они који лакше излазе на крај са стресом, изгледа захтевају мање свакодневног сна. Показано је да вежбање смањује замор и побољшава менталну и физичку живост, другим речима редовно вежбање помаже смањује потребу за сном.
Већина оних који себи ускраћују сан најчешће мисле да могу без њега, али таква пракса може да има последице које угрожавају живот. Имати на уму да је некоме чак и 6 сати сна недовољно. Скенирање је показало смањени доток крви до чеоног режња мозга хронично неиспаваних особа. Уз такве хроничне недостатке сна, раздражљивост и нервоза расту, док се распон пажње смањује. Може доћи до брзих промена расположења и проблема излажења на крај са стресом. Недостатак сна може да утиче на отпорност на болести. Губитак чак и само три сата сна дате ноћи може да смањи на половину ефективност имуног система.
Више вреди сан пре, него после поноћи. Два сата доброг сна пре поноћи је вредније него 4 сата после поноћи. И са становишта производње мелатонина, било би боље отићи у кревет раније како би се искористила предност ноћне таме, а затим рано устало.
Мелатонин је хормон пинеалне жлезде, која се налази у средини мозга. Пинеална жлезда само у току ноћи ствара мелатонин из серотонина, а дневна светлост инактивише ензиме који мењају серотонин у мелатонин. Способност продукције мелатонина опада старењем организма, а постоје и други узроци који могу да доведу до онемогућавања продукције довољних количина овога хормона (када се ‘мења“ дан за ноћ и сл). Мелатонин регулише „унутрашњи сат“ нашег организма. Довољна количина мелатонина у организму омогућава здрав сан и лако буђење, позитивно утиче на расположење, ублажава последице стреса, отклања депресију, успорава процес старења, продужава животни век, док његов недостатак доводи до: поремећаја сна (несанице или сна који није ни дубок ни окрепљујући), узнемирености, замора и лошег расположења.

Седмични одмор

Као што и тело има природни дневни часовник (циркадијални ритам), такође има и недељни часовник (циркасептански ритам – дугачак седам дана). Медицинска истраживања су показала да су такви ритмови у вези са низом физиолошких функција: одговори при инфекцијама делују по циркасептанским ритмовима, исто тако делују и лекови које користимо за њихово лечење, итд.
Разумевање циркасептанских ритмова наводи да потпуније разумемо чињеницу да обратимо пажњу на седмичне ритмове како би заштитили сопствено здравље.
Др Болдвин, који је проучавао ове ритмове, види значај у концепту дана од одмора, али да би ови даваоци времена деловали, он мора да дође у исто време сваке седмице. Другим речима, није довољно узети један дан од седам; оптимално је узети специфичан дан од седам дана на редовним основама.
Један лекар је рекао да је “такав приоритет једна од лепота Божије заповести о дану одмора“, јер је у Библији, у 1. Књизи Мојсијевој, седмодневни временски циклус описан као део Божије активности приликом стварања света. Описано је да се тај циклус састоји од шест дана рада, а седми дан је дан одмора.

Крај

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

Гајење биља на природан начин (5)

Штеточине у био врту

Лисне ваши се од биљака одбијају ако се у непосредној близини засаде лаванде, чубар или драгољуб. Испод воћки најбоље се показао драгољуб: лисне ваши радије прелазе на цвеће и тако лишће на дрвећу остаје поштеђено. Многе ваши на ружама лако ће се одстранити млазом воде из гуменог црева, што треба радили ујутру, како би се цвеће брзо осушило. Ако око ружа посадимо лаванду, лисних ваши биће много мање. Пасуљ се од њих штити сејањем чубура (Сатуреја хортенсис). Ако лисних ваши има заиста много, помоћи ће средство за прскање од коприва и ово важи за све врсте биљака и вашију. Њихови природни непријатељи су буба-мара (треба гајити ладолеж и ангелику који привлаче буба-мару), ухолаж, оса потајница (привлачи је хајдучка трава), а од биљака бувач, драгољуб, мента. За заштиту може да се користи мецерат од коприве и кадифице, као и ферментисани екстракт пелина, драгољуба и опарак маслачка ибувача. Ако једно прскање помогне, после неколико дана се може поновити.
Мрави често преносе лисне ваши на биљке. Могу се отерати сађењем лаванде, питоме нане или сејањем салате мотовилке.
Жижак, мали инсект који се јавља на пасуљу, може се избећи ранијим сађењем пасуља.
Лептирак грашка је смеђи лептирић који полаже јаја на махуне грашка, због чега зрно постаје црвљиво. Пошто лети између маја и јуна, може се избећи раним сађењем грашка. И биљке парадајза у близини грашка могу да послуже као одбрана њега.
Ровца ће уништавити корисне птице, нарочито чворци. Зато им треба направити кућице, како би се населили у башти. Ровци се могу уништити без хемијског отрова ако се у њихове ровове, одмах испод површине земље, сипа мало јестивог уља помешаног са водом. Гнездо ћете наћи ако пратите ров. Треба га отворити покапати јестивим уљем, а затим налити водом. Ровце можете похватати и ако укопате у земљу до врха саксије на сумњивим местима где они ноћу гмижу. Ровац не подноси млечику.
Мишеве ће из врта отерати мачка. Око воћака може се закопати здробљено стакло, да би се заштитио корен. До грлића укопане празне боце које на ветру »завијају«, лако ће отерати мишеве. Препоручује се сађење белог лука јер га мишцви не подносе, као и млечике (Еупхорбиа латхврис). У мишје рупе могу се забости гранчице чемпреса, орахово лишће и бели лук – то су све биљке које мишеви избегавају и од којих беже.
Кртица је изузетно корисна животиња јер у земљи уништава ровце, разне ларве и црве, али, на жалост и кишне глисте. Ипак, у башти са поврћем је непожељна и зато је и треба натерати да се сама исели. Деца треба од картона да направе ветрењаче које се затим на штапићима гурну дубоко у кртичњаке. Клопарање ветрењача на ветру преноси се по рововима, кртица то не може дуго да подноси и одлази. Исто дејство имају и празне укопане флаше у којима завија ветар.
Кромпирова златица и њене ларве сакупљају се са кромпира ручно. Леје са кромпиром могу се заштитити од златице ако се на крајевима засади мало рена. Мирис рена одбија златицу, а кромпир ће захваљујући рену имати бољи укус. Мушицу која напада шаргарепу одбијају редови црног и белог лука, празилук и жалфија. Оштећене шаргарепе треба одмах уклонити са леје, а идуће године на том месту засадити црни, бели лук и празилук.
Мушицу која напада празилук одбијају шаргарепа и целер засађен поред празилука. Оштећене листове празилука треба одсећи и уништити. Може се такође и прскати водом загрејаном до 50 степени.
Бувач је буба која у пролеће нагриза лишће црвене ротквице беле роткве, купуса, паприке. Може се отерати мешовитим културама, салатом и спанаћем засађеним у суседству. Масовну појаву бувача могуће је спречити обезбећивањем растресите, стално покривене влажне земље. И чешће прскање средством од пелена и посипањем дуванским прахом може да помогне.
Лептир купусар полаже многобројна јајашца на биљке из породице купуса.То се може спречити разапетом густом мрежом или полагањем листова папрати на биљке. Када се папрат осуши, треба, је одстранити, а купус покрити новом. У одвраћању лептира купусара добро су се показале мешовите културе са биљкама парадајза, целера,жалфије, мирођије, мајчине душице, рузмарина и питоме нане. Купус се може заштитити и средством за прскање од пелена.
Против плесни на биљкама помаже бели лук који садржи природни фунгицид. Исто важи и за ситан лук. Бели лук засађен око воћака, између баштенских јагода и ружа спречава јављање плесни. Руже лепше цветају и мирушу ако око њих расте бели лук.
Средства потребна за заштиту угрожених биљака можете сами да направите од биља које већином сами гајите, тако да су таква средства такорећи бесплатна.
Поједине врсте биља које ће бити употребљене за прављене биљних препарата, треба засејати или засадити у врту. Ако у врту за њих нема места, једноставно их треба набрати. За спречавање и лечење биљних болести и уништавање лисних ваши треба употребљавати свеже биље, а ако га нема. послужиће и осушено.
За домаћа средства за прскање и ђубрива потребне су следеће биљке: коприва, преслица (раставић), гавез (Сyмпyтум оффиеинале), пелен, вратич у цвету (Танацетум вулгаре), рабарбара и разно друго биље: одољен (валеријана), црни и бели лук, лишће парадајза камилица, хајдучка трава (спориш).
Коприву, гавез, преслицу (раставић) и вратич треба потражити у природи, на ливадама и пољима, а затим их заједно са кореном пресадити у врт, на ивици дела са поврћем, где ће остати. Гавезу је потребна влажна земља. Користи се уместо гавеза и свестрано употребљива лековита биљка (Сyмпхyтум перегринум). Његови велики листови, изваљани помоћу флаше, користе се за лековите облоге. а биљка се употребљава за прављењц тинктуре и масти.
Коприва расте на доброј, хумусној земљи. И коприва је лековита биљка, а осим минералних материја садржи и азот. Раставић (преслицу) треба садити у нешто песковитију земљу.

Наставак у следећем броју

МОНАХИЊА АТАНАСИЈА (РАШИЋ)

Божић у манастиру

«Ходите да светкујемо данас, о, Богољубиви Саборе!
Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (Небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују!
Хајдете да уснама као милозвучним органима Запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!»
(Св.Јован Дамаскин)

Као и свуда по свету, Божић се радосно очекује и дочекује у манастиру. Сама атмосфера ишчекивања рођења Богомладенца доноси радост. Рађа се Онај Који је дао свима живот, рађа се за спасење наше, рађа да би у Телу искупио нашу палу природу, да би нам показао како треба да живимо на земљи.
Последња недеља пред Божић се пости строжије, на води. Постоји неко неписано правило да се од Св. Спиридона до Божића не једе риба. Монаштво се спрема за Св. Причешће, исповеда се.
Посипа се слама по целој кући, и у цркви, и по келијама, на Бадњи дан. Неко оде рано ујутро, још за мрака, да насече бадњак, храстово дрво, и то по 3 дрвета, која се наслоне на зид цркве, а по једно се стави испред куће, док се мање гране унесу у келије. Положајник, који доноси дрвеће, куца на врата три пута уз поздраве и чека сe отпоздрав домаћина. Када уђе, радосно га дочекују певањем Божићњег тропара, а старешина манастира га посипа пшеницом, и воћем, као и чланове обитељи, који радосно, као деца, скупљају или хватају тај подарени благослов. Онда иду радосно од келије до келије уз певање Божићњег тропара и посипају сламу.
Тамо где има стоке, и постоји штала, оде се и у шталу и поспе слама за благослов.
Увече се сви окупе око ватре, ложи се Бадње дрво уз појање и жеље да колико је варница толико буде братије и сестара, оваца, јагањаца и слично… На Бадње дрво се обично стави икона Рођења Христовог, и целива. Негде се и верни народ окупи испред манастирске цркве уз велику наложену ватру, на коју и они придодају своје бадњаке, док свештеници каде ватру и читају молитве за здравље и спасење свих. Обично се прочита и Божићна посланица Патријарха.
У манастиру се прави чесница, обично погача, у коју се стави динар за благослов, и онда се тај хлеб сутрадан ујутро, на Божић, дели свима. Прво парче се оставља са стране, у част Господа, друго иде за положајника, оног који први уђе то јутро у кућу, а даље се дели по старини свим укућанима. Ко добије динар из чеснице, сматра се благословеним, и добије и неки дар од старешине. Понегде се уместо динара ставља у хлеб мали запис на папиру, обично цитат из Светог Писма.
У неким крајевима (у Банату, нпр.) уместо погаче прави се мало сувља баклава као чесница.
На Божић обично је ноћу Свечано Јутрење и Света Литургија, а након тога трпеза.
Претходне три недеље празнују се празници Материце, Детинци и Оци, који се такође радосно обележавају и у манастиру. На Материце сестре вежу Игуманију, на Детинце оци и матере вежу монаштво, а на Оце сви вежу духовне оце и свештенике и Игумане. Обично их вежу бројаницама, или неким врпцама. Одвезују се поклонима.
Слама стоји и у цркви и у конаку све до «малог» Божића, то јест до Нове године, 1/14. јануара.
Понегде се свечано украшавају кандила тако што се у тањирић испод кандила поспе мало пшенице у круг и она се данима по мало залива, док не исклија и израсте трава из ње, која у густом бокору овенчава кандило.
Келије су окићене гранчицама бадњака, испред иконе и кандила обично се стави воће и пшеница које су били посипани на Бадњидан.
Цела атмосфера одише радошћу, јер нам је дошло Избављење, Избавитељ се родио, као Један од нас, да узме на Себе све наше грехе.
Сваки монах се стара да припреми душу као малу пећину – да прими Христа. Да му буде у души чисто, свето, тихо. Да у њему обитавају само анђели који славе Бога, а од животиња – само корисне, то јест, само врлине – које загревају Богомладенцу боравак у нашим душама.
Свако гледа да буде у скромном, побожном осећању да би могао и у њему да се роди Богомладенац. Да буде мир у души и радост тиха, не од овог света. Радост смирена, која сведочи силом Истине да је Бог Предвечни са нама, кроз Свог Сина, Који узе наше обличје, које прво Он нама подари, и учини крајње снисхођење и љубав, кад се Он, Смемоћни Бог, смести у људско Тело, прими нашу природу, да би је обожио и искупио.
Мајка Божија, највећа од свих од жена рођених, присутна, дели нашу радост, и спушта нам у наше душе, умове и срца Божићну радост, коју је и она сама доживела.
Она нам је омогућила да и ми доживимо како се у пећини наших душа рађа благодат Богочовека.
Радост Божића све испуњује. Радују се Небо и земља.
Анђели певају. Свети ликују.
И сва твар одаје хвалу и част Богомладенцу.
И ми, монаси, као деца Божија, и и као следбеници Мајке Божије, Која је сву Себе посветила Господу, радосно славословимо, и као деца и пастири припадамо колевци- радујући се Најлепшем од свих, Богодетету Христу.

„Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Монашка имена кнегиње Милице

Због малолетства својих синова књегиња Милица се није закалуђерила одмах након косовске битке и смрти кнеза Лазара (28. јуна 1389. г.), већ је преузела управу земље у то тешко доба. Око 1392. године она још није калуђерица и у повељи се назива Милицом. То значи да је њено не само породично, већ и званично име било Милица. Године 1395. она је калуђерица и назива се Евгенијом. Тим именом се она назива у свим повељама и писмима након 1395. године. Интересантан је њен потпис на једној повељи Лаври Светог Атанасија: „Евгенија монахиња кнегиња“, која је издата у манастиру Жупањевци 01. августа 1398. године, на молбу стараоца Лавре и проте Јеремије, који су је нашли у „Доксому под Сером“, када јој се „прилучи ићи к великому господару“. Тај пут „великом господару“ је без сумње позната дипломатска мисија двеју монахиња, Евгеније и Јефимије, о којој знамо од Константина философа (Гласник 42, стр. 266-267) и Цимблаковог описа преноса моштију Свете Петке (изд. Kalužniacki, Werke des Patriarchen von Bulgarien Euthzmius, Wien 1901.стр.434). Евгенија је ишла на Сер, јер је тамо био султан с војском, спреман да предузме војни поход. Као „госпођа Евгенија“ јавља се последњи пут 12. септембра 1405. године. Тог дана је била на Расини и наредила да се пише Дубровнику. Било је то време „када се господин деспот жењаше“. Након два месеца она је умрла. „Месеца нојевриа 11. дан престави се монахи Ефросини, подружие светаго кнеза Лазара“ И у две касније објављене повеље она се назива Ефросина, а тако је зове и њен син деспот Стефан у повељи Дубровчанима од 2. децембра 1405. године. Он потврђује „вса простагме и законе“ „како што су имали законе у прве године господе србске и у цара Стефана и у родитеља госпоства ми, светаго кнеза Лазара, и свето почивше госпође и мајке Кира Ефросини“ Ефросином је зове и деспот Ђурађ Бранковић у потврди повластица раније датих Дубровнику, а повеља је од 27. децембра 1428. године.
Кнегиња Милица се јавља са два монашка имена, и ту констатацију даје Јиречек у својој Историји Срба (IV, стр. 179), док Милојко Веселиновић, писац једне непотпуне расправе о Српским калуђерицама (Глас 80) и не говори ништа о монашким именима кнегиње Милице.
Претпоставка је да се два монашка имена појављују јер је кнегиња Милица као калуђерица Евгенија негде између 12. септембра и 11. новембра 1405. године узела на себе велики монашки образ. Том приликом је узела и друго монашко име, Ефросина. На ово мишљење наводи нас један интересантан запис из XV века. Запис говори о калуђерици која је у великом образу добила друго име: „Бог да прости калуђерицу другују Јелисавету (напред се говорило о некој калуђерици Јелисавети), понеже великим и светим образом Марина нарицајет се, в будушти век, амин.“
Овим се може објаснити појава два монашка имена књегиње Милице. Исто тако не можемо претпоставити да њен рођени син не зна њено монашко име и да је погрешно назива у повељи. Такође не можемо да замислимо да деспот Стефан греши у њеном имену, и то још у званичној повељи. У аутентичност повеља деспота Стефана и деспота Ђурађа не постоје сумње.

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

Мађарски злочини над Србима 1941.

Окупација Бачке априла 1941.

Последња јединица разбијене југословенске војске која је прошла кроз Нови Сад био је трећи коњички пук из Суботице. Резервиста, мајор Поповић, учествовао је у дизању новосадских мостова у ваздух. Два дана у Новом Саду није било војске, а какав-такав поредак одржавала је државна полиција која ће окупатору предати власт.

Априлски покољ 1941.

Мађарски окупатор је ушао у Нови Сад из правца Бачке Паланке због страха од догађаја у Сиригу. Професор доктор Милан Рунић тврди да је главни узрок тог окупаторовог потеза (који крије наша историографија) била опсесија хортијеваца да у Новом Саду има четника. Услед тога и због отпора на који су наишле у Сиригу, окупаторске снаге су ушле из правца Бачке Паланке кроз Футошку улицу. Тек у поподневним сатима је мађарска војска ушла у Темеринску улицу дознавши од домаћих Мађара да је тај део града, Салајка, насељен српским становништвом и да се ту наводно крију четници. Окупатор је наредио да капије остану отворене и заређао по кућама.
Иако стварних четника није било, пекар Ставра из Гундулићеве улице, четник из Првог светског рата, са тавана је једном пуцао на „штуку“ која је летела према Београду, што је вероватно послужило месним Мађарима да оптуже целу Салајку за четништво, иако је Ставрина жена била Мађарица. Хортијевци су побили Салајчане у потезу до Кисачке улице. На углу Доситејеве и Алмашке улице, на стоваришту пекаре „Шаран“ власнице Александре Коларски, остала је хрпа лешева. У априлском погрому је само на Салајки и Подбари истребљено око 700 Срба, о чему сведочи Јелка Брзак, гробарева кћерка, која потврђује да су сви лешеви тих страдалника погребени на Алмашком гробљу. Војна енциклопедија наводи да је 15. априла 1941. године у Новом Саду убијено око 720 људи, претежно Срба.
Током запоседања Бачке, услед инсценираних сукоба којима је створена привидна витешка битка „храбре“ мађарске војске са „четницима“, побијено је најмање 8.350 грађана. У политичком извештају Светозара Тозе Марковића од 10. октобра 1942. напомиње се да су хортијевци до октобра 1941. године погубили 15.000 душа, око 60.000 затворили у концентрационе логоре и протерали, а у јануарској Рацији 1942. побили „око 10.000 душа у Шајкашкој и Новом Саду“.
Преко 10.000 људи је опљачкано током априлске окупације. Вредност опљачкане имовине износи 539.251.271 предратних динара. Тим чином је прекршена Хашка конвенција (члан 46, 47. и 48.) из 1907. године за шта нико није одговарао, као ни за све друге нечовечности у Хортијевој такозваној Великој Мађарској. У „ужој“ Мађарској није поштеђена аутохтона српска заједница. Тело свештеника Милоша Апића из Сантова нађено је 25. априла 1941. године у дунавском рукавцу, изломљених удова и са два метка у глави. Истражни судија из Мохача је наложио обдукцију и тело је потом покопаноу највећој тајности. На стотине мађарских Срба је затворено, нарочито интелигенција. Одлуком генералштаба и Министарства унутрашњих послова, од српске и јеврејске интелигенције су састављени такозвани радни батаљони, а поједини Срби су стрпани у логоре. Априла 1941. у Марцалу је основан логор 440 у који су затворени многи „неповерљиви“ Срби, староседеоци Мађарске. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора није могла да наведе прецизан број присилно регрутованих војника који су као „топовско месо“ жртвовани на Источном фронту, али „утврђује“ да је „страховит проценат“ погинулих.
Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Бачкој и Барањи, утврдила је поименце 412 мученика који су издахнули услед зверских мучења у новосадској „Армији“.
Државна комисија је установила да је најмање 21.671 особа са територија окупираних од Хортијеве Мађарске отерана на присилне радове. Мађарске власти су поверљивим документима наложиле присилни рад са циљем да допринесу ратним походима нацистичке Немачке и да униште припаднике српског, словенских и јеврејског народа.
Према мађарским подацима, после 1918. године у Бачку се населило 2.675 добровољаца, 373 четника, 1.072 Словенаца, 36 Румуна, 186 Бугара, 35 Албанаца, 195 Чеха и Словака, 1.425 Руса и 851 других. Мађарска новинска агенција јавља из Суботице да је до 30. априла 1941. године исељено преко 10.000 људи и да треба истерати још најмање 100.000 Срба. Мађарска влада је од немачких окупационих власти у Београду затражила одобрење да протера 150.000 Срба из целе Мађарске, што јој није одобрено. Уместо у Србију, до краја маја 1941. године у кланицу НДХ, Јасеновац, протерано је 42.000 бачких Срба.
„Патрон Буњеваца“ (статус који је Хорти себи пришио) протерао је из Рате код Суботице око 1.500 Буњеваца, а у Бајмоку су његове трупе побиле неколико десетина припадника те етничке заједнице. Априла 1941. године је Национални савез инжењера и грађевинара Мађарске сачинио србомрзачки и буњевачкомрзачки Меморандум Делвидеки Отхон, у којем пише:
„Православно српство увек би било тело у телу нације, које заражава цео организам и само коренитим изрезивањем тога може се доћи до правилног лечења. Међу ове треба уврстити и Буњевце који нису одани Мађарској. Зато њих заједно са осталим непожељним лицима треба протерани преко Дунава и Драве. Напоље с њима!“
Преживели сведок мађарског логора „Барч“, Данило Урошевић, наводи да нису обележени гробови страдалника тог логора, па се за „више стотина умрлих логораша“ не зна где су закопани. О патњама у логору Шарвару сведочи „безброј крстова на шарварском гробљу и безброј необележених гробова ван гробља“. Непотписани аутор обавештајног документа Срби у „јужној Мађарској“ пише да је до 1942. године, када је тај документ написан, у мађарским логорима и затворима помрло или побијено око 2.000 душа.

АЛЕКСАНДАР ВЕЉИЋ

Лазар Пачу-генијални српски економиста

Свако кризно време захтева најбоље стручњаке који се могу ухватити у коштац са највећим проблемима. Ову лекцију који ми данас не примењујемо наши преци су усвојили пре више од стотину годину. Тачније поставили су за министра финансија Лазара Пачуа.
Лазар Пачу је рођен 1855. у војвођанском месту Чуруг у свештеничкој породици. Основну школу завршава у Чуругу, гимназију у Новом Саду, а студира медицину у Цириху и Берлину. По завршетку студија у Београду оснива лекарску ординацију. Постаје један од твораца модерног лечења реуматизма. Придружује се Народној радикалној странци Николе Пашића и постаје политички активан.
Године 1889. напушта медицину и постаје управник државних монопола. На том месту остаје још три мандата у исто време поставши и комесар државне банке и управитељ Београдске задруге.
По доласку краља Петра Карађорђевића на власт постаје министар финансија. Затекавши празну државну касу приступио је отписивању свих неважних трошкова, смањењу плата државних службеника и акцији већег наплаћивања пореза (рецепт којег данашњи генијалнци не могу да се сете). Резултати нису изостали. После једне године његовог управљања остварена је добит у буџету у износу од преко шест милиона динара. Учврстио је српски динар, а његовом мудром политиком Србија је успела да финансијски издржи удар Балканских и почетка Првог светског рата. Остао је упамћен као частан и непоткупљив политичар о чему сведоче бројне анегдоте. Умро је у Врњцима 1915. године.

Вересија никоме

Краљу Петру I Карађорђевићу требало хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред исплати ову суму од владареве плате.
Др Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: “Не може”!
Згранутом секретару своју одлуку објаснио је овако: “Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000 динара. Овде не може! И квит!
Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

ИВАН ГРБИЋ