Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Божић у манастиру

«Ходите да светкујемо данас, о, Богољубиви Саборе!
Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (Небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују!
Хајдете да уснама као милозвучним органима Запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!»
(Св.Јован Дамаскин)

Као и свуда по свету, Божић се радосно очекује и дочекује у манастиру. Сама атмосфера ишчекивања рођења Богомладенца доноси радост. Рађа се Онај Који је дао свима живот, рађа се за спасење наше, рађа да би у Телу искупио нашу палу природу, да би нам показао како треба да живимо на земљи.
Последња недеља пред Божић се пости строжије, на води. Постоји неко неписано правило да се од Св. Спиридона до Божића не једе риба. Монаштво се спрема за Св. Причешће, исповеда се.
Посипа се слама по целој кући, и у цркви, и по келијама, на Бадњи дан. Неко оде рано ујутро, још за мрака, да насече бадњак, храстово дрво, и то по 3 дрвета, која се наслоне на зид цркве, а по једно се стави испред куће, док се мање гране унесу у келије. Положајник, који доноси дрвеће, куца на врата три пута уз поздраве и чека сe отпоздрав домаћина. Када уђе, радосно га дочекују певањем Божићњег тропара, а старешина манастира га посипа пшеницом, и воћем, као и чланове обитељи, који радосно, као деца, скупљају или хватају тај подарени благослов. Онда иду радосно од келије до келије уз певање Божићњег тропара и посипају сламу.
Тамо где има стоке, и постоји штала, оде се и у шталу и поспе слама за благослов.
Увече се сви окупе око ватре, ложи се Бадње дрво уз појање и жеље да колико је варница толико буде братије и сестара, оваца, јагањаца и слично… На Бадње дрво се обично стави икона Рођења Христовог, и целива. Негде се и верни народ окупи испред манастирске цркве уз велику наложену ватру, на коју и они придодају своје бадњаке, док свештеници каде ватру и читају молитве за здравље и спасење свих. Обично се прочита и Божићна посланица Патријарха.
У манастиру се прави чесница, обично погача, у коју се стави динар за благослов, и онда се тај хлеб сутрадан ујутро, на Божић, дели свима. Прво парче се оставља са стране, у част Господа, друго иде за положајника, оног који први уђе то јутро у кућу, а даље се дели по старини свим укућанима. Ко добије динар из чеснице, сматра се благословеним, и добије и неки дар од старешине. Понегде се уместо динара ставља у хлеб мали запис на папиру, обично цитат из Светог Писма.
У неким крајевима (у Банату, нпр.) уместо погаче прави се мало сувља баклава као чесница.
На Божић обично је ноћу Свечано Јутрење и Света Литургија, а након тога трпеза.
Претходне три недеље празнују се празници Материце, Детинци и Оци, који се такође радосно обележавају и у манастиру. На Материце сестре вежу Игуманију, на Детинце оци и матере вежу монаштво, а на Оце сви вежу духовне оце и свештенике и Игумане. Обично их вежу бројаницама, или неким врпцама. Одвезују се поклонима.
Слама стоји и у цркви и у конаку све до «малог» Божића, то јест до Нове године, 1/14. јануара.
Понегде се свечано украшавају кандила тако што се у тањирић испод кандила поспе мало пшенице у круг и она се данима по мало залива, док не исклија и израсте трава из ње, која у густом бокору овенчава кандило.
Келије су окићене гранчицама бадњака, испред иконе и кандила обично се стави воће и пшеница које су били посипани на Бадњидан.
Цела атмосфера одише радошћу, јер нам је дошло Избављење, Избавитељ се родио, као Један од нас, да узме на Себе све наше грехе.
Сваки монах се стара да припреми душу као малу пећину – да прими Христа. Да му буде у души чисто, свето, тихо. Да у њему обитавају само анђели који славе Бога, а од животиња – само корисне, то јест, само врлине – које загревају Богомладенцу боравак у нашим душама.
Свако гледа да буде у скромном, побожном осећању да би могао и у њему да се роди Богомладенац. Да буде мир у души и радост тиха, не од овог света. Радост смирена, која сведочи силом Истине да је Бог Предвечни са нама, кроз Свог Сина, Који узе наше обличје, које прво Он нама подари, и учини крајње снисхођење и љубав, кад се Он, Смемоћни Бог, смести у људско Тело, прими нашу природу, да би је обожио и искупио.
Мајка Божија, највећа од свих од жена рођених, присутна, дели нашу радост, и спушта нам у наше душе, умове и срца Божићну радост, коју је и она сама доживела.
Она нам је омогућила да и ми доживимо како се у пећини наших душа рађа благодат Богочовека.
Радост Божића све испуњује. Радују се Небо и земља.
Анђели певају. Свети ликују.
И сва твар одаје хвалу и част Богомладенцу.
И ми, монаси, као деца Божија, и и као следбеници Мајке Божије, Која је сву Себе посветила Господу, радосно славословимо, и као деца и пастири припадамо колевци- радујући се Најлепшем од свих, Богодетету Христу.

„Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Advertisements

11. јануара 2012. - Posted by | Број 25, Духовност

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: