Друштвена критика – војни бескућници

                                                                        

Соба од 10 квадрата. Њих двоје. И једно дете. Тридесет таквих породица живи на једном спрату. Заједничко купатило за цео цео спрат, као и заједничке бриге, проблеме и муке. Они су војници који су се борили за нас. Сада се нико не бори за њих.Трагедија Палка Поњигера и његове супруге Илонке подсетила је јавност на тежак живот војних бескућника и инвалида рата. Палко и Илонка су били Словаци. Палко је служио у нашој војсци. Одузет стан у Сарајеву му никада није враћен, а нови у Србији, никада није добио. Имали су мало дете. Оно које је чудом преживело скок брачног пара са шестог спрата војног самачког хотела „Звездара“. Сви су сада око њега и новинарски лешинари и душебрижници, који су требали да мисле о овој породици док је било икакве наде, а не сад кад је све готово.

Живот војних бескућника је чемеран. Хиљаде официра и њихових породица живе са минималним примањима, на дну друштвене лествице и без икакве наде у бољи живот. Смештени су по војним амбулантама, касарнама и самачким собама оронулих хотела. Њихове судбине никога не занимају. Њих сматрају за псе рата, противнике НАТО-а, Милошевићеве слуге. А они су само војнички исправно слушали наређења и спасавали оно што се спасти може.

На сахрану војног бескућника Палка и његове супруге Илонке нико из министарства одбране није дошао. Није испаљен почасни плотун ни одата почаст. Ништа друго није могло ни да се очекује.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ