Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: протођакон Радомир Ракић

Библија–најпажљивије преписивана књига

Средства информисања су муњевито пронела вест како научници на Хебрејском универзитету у Јерусалиму дуже више од пола века раде на једном од најабмициознијих пројеката проучавања еволуције библијског текста, и да су, дошли до закључка да свети текстови које су људи поштовали у прошлости, нису исти као они који се данас проучавају. Наиме, радом на критичком издању Библије открили су да су разлике данашње верзије у односу на прошлу, последица словних грешака, грешака у преводу, али и у препису. Нека неподударања су већа, па је, како се наводи, Књига Јеремијина за седмину дужа на грчком језику од оне која постоји у 2.000 година старим списима са Мртвог мора, а неки стихови, укључујући и оне о пророчанству о повратку вавилонских војника у Храм, временом су, наводно, додати.
Са протођаконом Радомиром Ракићем, врсним познаваоцем Светог писма и дугогодишњим секретаром Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог Завета разговарали смо о библији, грешкама које су се јављале и новим преводима ове најчитаније књиге свих времена.

Није потребно много мудрости да се сваки хришћанин понекад запита да ли су свети текстови Библије исти од постања до данас. Ви сте недавно изнели у јавност своје стручно мишљење о преводима Новог Завета. Реците нам, молим Вас, о чему се ради?
То је вечито питање које људе занима – да ли је ова Библија коју данас држимо у рукама, иста као она првобитно написана.
Поменутим критичким издањем и упоређивањем више превода јеврејски научници сигурно ће покушати да установе што бољи библијски текст, али то не мора да значи да ће он радикално одударати од званичног јеврејског текста Старога завета. Хришћани, међутим, тиме неће ништа изгубити од својих пророчанства. Наиме, кад имате библијски текст из петог и из осмог века, то не значи да је овај из петог века бољи и аутентичнији. Можда су њега преписивали са лошег предлошка, а могуће је да је преписивач из осмог века нашао поузданије предлошке.

Какве су се грешке поткрадале у Светом Писму вековима уназад и шта нам можете рећи о немачком институту у Минестру о проучавању еволутивног пута Библије?
Грешке у Светом писму могу се поделити на случајне и намерне. Случајне грешке долазиле су због непажње преписивача или из жеље преписивача да поједина места упрости како би, по његовом схватању, била лакша за читање. Дешавале су се и ненамерне промене реда речи, или понављање истих речи због непажње преписивача. Намерне грешке и промене, пак, рађене су у најбољој намери како би текст читаоцу био што разумљивији. Па и те и такве грешке у преписивању нису од толиког значаја да се може и посумњати у изворни текст Библије, и углавном се тичу неважних података, али не и, рецимо, месијанских места у Старом завету, што ће рећи оних стихова који предсказују долазак Месије, Помазаника –Христа, што је за хришћане најбитније.
Када је реч о нашем терену, у Минстеру, у Немачкој, хришћани имају свој институт који успоставља оно што би био најтачнији текст Новога завета. Ту раде најпозванији и најстручнији библисти, најблиставија имена из света текстуалне критике библијског текста. Упошљени су као стручни сарадници и поједини православни библисти, нпр. у припреми чувеног 27. издања Новога завета сусрећемо име Јована Каравидопулоса, професора из Солуна, по чијем се Уводу у Нови завет ради у нашим богословијама, а и иначе преведена су његова тумачења Матејевог и Марковог јеванђеља, све у издању Далматинске епархије.
Обично се мисли да се треба бојати таквог научног истраживачког рада, у смислу да ће се изнаћи неки другачији текст који би потиснуо досадашње верзије Библије, па самим тим и догматске истине које на њему почивају. Посебно је то, може се рећи, прижељкивано код појединих неверујућих хришћана или већ код нехришћана у време проналажења библијских рукописа Старога завета у кумранским пећинама од 1947. до 1956.г. Тако је у Загребу у издању једне друштвене установе објављен извесан број кумранских небиблијских рукописа под препотентним насловом „Кршћанство прије Криста“ (наиме, рукописи су преписивани пре Рођења Христовог), мада то није била намера преводиоца Еугена Вербера. И уопште, сматра се да се можда негде, у некој библиотеци, у некој пећини крије нека верзија Библије, свеједно да ли на јеврејском или грчком, која би довела у сумњу јеврејске и хришћанске верске истине. Такав „подухват“ је ипак изостао.

Кажете да сваки превод треба поздравити јер је добар превод. Па ипак?
Па и самој Цркви се постављају питања: Какве је промене било на тексту у току преписивања појединих књига до проналаска штампарије? Како су извршени преводи и кад с јеврејског (за Стари завет), одн. грчког (за Нови завет) оригинала? Да ли хришћанска Црква данас има у суштини исто учење које је Исус Христос предао и које су његови апостоли записали? Је ли текст данашње Библије толико аутентичан да су догматске одредбе засноване на њему исправне? Може ли се васпоставити првобитни текст Старога завета или пак Новога завета?
Покушаћемо да одговоримо овако: ми немамо не само ниједан оригинал класичног дела старине, него ниједну копију из истог века кад је извесно дело настало. За ауторе класичних дела постоји врло често велики временски распон између аутографа (оригинала) и најстарије апографа (копије). На пример, 1400 година за рукопис Софоклових трагедија; исто толико за дела Есхилова, Аристофанова и Тукидидова; 1600 година за дела Еурипидова; 1300 година за Платонова дела; 1200 за Демостенова дела; 500 година за дела Тит Ливија и 400 година за Вергилијева дела. Међутим, за Нови завет имамо преписе од 250-300 година после аутографа (оригинала). Уз то, док за класичне писце имамо веома мали број копија појединих дела, нпр. за Есхилове трагедије 50; за Софокла око 100; за Еурипида, Цицерона, Овида и Вергилија по неколико стотина, – дотле за Нови завет имамо преко 4.000 рукописа само на грчком језику! Осим тога, имамо велики број цитата код старих писаца, а тај број рукописа и фрагмената се умножава и пружа богат материјал за научно истраживање првобитног текста, како Новога тако и Старога завета. Дакле, и хришћани поздрављају сваки напор и напредак у смеру васпостављања што оригиналнијег библијског текста, у овом случају, Старога завета.
Па и кад је кроз историју текста било интерполација (уметака) или других мењања текста, то у суштини није било такве природе да би могло утицати на стварање другачијег богословља, јер су црквени писци увек обраћали нарочиту пажњу да смисао учења остане увек исти, ма како да су се поткрадале неке грешке у преписивању.

Који је превод Библије у православној цркви највише цењен и заступљен?
Јеврејска Библија је преведена у Александрији на грчки језик на два века пре Христа, и по броју преводилаца названа је Септуагинта (лат. LXX), или код нас – превод Седамдесеторице. Са тог превода су света браћа Ћирило и Методије и њихови настављачи превели Свето писмо на словенски језик. Тај превод је у Православној цркви стекао толики значај да се сматра освештаним, и због тога се користи и на богослужењу. Значи, у Православној цркви, литургијски говорећи, уважава се линија: Септуагинта – словенска Библија – српски превод, а не: јеврејска Библија – српски превод.
Свакако, за научну употребу треба преводити са изворног јеврејског језика, па подухват у Јерусалиму у сваком случају треба поздравити. Тим више, треба поздравити и сваки нови превод, јер, кажу струњаци, добар превод је најбоље тумачење!
Ђура Даничић је 1868. г. објавио цели превод Старога завета на српски језик, и то са латинског, са превода који је с јеврејског у 16. веку сачинио извесни Тремелиус, али је сва лична имена и све топониме донео према Библији на словенском, да би се што више наслонио на српску црквену традицију. Он је био одличан филолог и у његовом преводу нема страних речи.
После њега једино се правник и лексикограф Лујо Бакотић одважио да преведе Стари завет, као и Нови, са латинског. Овај превод је веома веран своме латинском предлошку, Јеронимовој Вулгати. Иначе, сва песничка места у Библији (а има их много, да споменемо само Псалме, Песму над песмама, Плач Јеремијин, Проповедника!) превео је у стиху, што је први случај у нас. Ипак, његов превод није прихваћен у Цркви, одн. није ауторизован.
Вук је, да подсетим, 1847. г. објавио свој превод Новога завета са црквенословенског, испомажући се руским преводом, а Нови завет превео је 1934. и Димитрије Стефановић, професор Богословског факултета, а потом и његов наследник на катедри Емилијан Чарнић 1972. године, – оба превода су сачињена са оригиналног грчког. Могло би се рећи да су оба превода кабинетска, умногоме буквална, без Вукове језичке раздраганости и лепоте, а коју је очувала Синодална комисија. Нису ауторизовани, не само из разлога што су дело појединаца, него и због извесних погрешака.
Православна и Римокатоличка црква доносе и девтероканонске књиге уз протоканонске (то су књиге Старога завета које су у јеврејској Библији), углавном из разлога што оне имају богослужбену засведоченост, имају богослужбену употребу или, боље, из њих се чита на богослужењима. И с књижевне тачке гледишта, то су изванредни књижевни састави.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Advertisements

11. јануара 2012. - Posted by | Број 25, Интервју, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: