Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Мирис дјеце

„Брате , изађимо у поље!
Родило је жито,“
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.

А ја не волим кад толико роди,
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу,
Оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
Нека га поједу птице ,
Немој га дјеци у уста.

Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.

Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
Кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће, ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,

да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.

(Љубица Живић из села Старо Грацко, у јулу 1999. године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.)

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ

Advertisements

11. јануара 2012. - Posted by | Број 25, Поезија

1 коментар »

  1. „Има много простора за манипулацију али има много заиста љепоте која је врло блиска књижевности и не можете никада, бар у овом времену, повући ту границу између књижевности и новинарства. Бавећи се овим послом ви заправо откривате умјетност, откривате читаве свијетове који су за вас подстицајни, који вам окрећу неке странице унутрашње, застрашујућом брзином, доводе вас у позицију да реагујете као умјетник. Годину дана, или можда више од године дана будио сам се са реченицом Љубице Живић из села Старо Грацко која је изгубила три сина, од којих двојицу на жетви 1999-те године. Она је знала да су њени синови погинули и да нема више ни једне одрасле мушке руке у свом дому, знала је све шта се десило и треба да оде да дочека своје страдале синове у центар села где ће их допремити КФОР. И сада у таквој ситуацији она изговара једну реченицу која је постала домаћи задатак и највећи задатак онога што ја стварам. Она изговара реченицу: „Отишла сам да осетим мирис своје деце“. Узалудно је објашњавати, узалудно је говорити узалудно је упућивати на слојевитост ове реченице. И данас се враћам тој реченици, данас се враћам, Бог зна колико пута дневно, тој реченици објашњавајући је себи и покушавајући да од ње направим пјесму.“

    Коментар од Деспот | 18. марта 2013. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: