Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Најзначајније Српкиње

Није ретко да и у овоме времену чујете крајње дискутабилне ставове о улози жене у данашњем друштву. Код појединих феминисткиња то се претворило у нацистичке ставове и мржњу према мушкарцима. Поједини мушкарци, често поражени у својим областима од жена су почели да их мрзе и посматрају као нижа бића.
Да мрзитељи ни са једне ни са друге стране нису у праву показује наша историја. У свакој области у којој су се истакли мушкарци, било је и жена. Српкиње су биле владарке, ратнице, књижевнице, глумице, сликарке, глумице, научнице, уметнице… А у исто време оне су биле и брижне мајке и одане супруге. Представљамо вам наш избор тридесет најзначајнијих Српкиња које су задужиле нашу земљу и заслужиле вечито памћење и поштовање.

Светитељке

Света Анастасија је била супруга великог жупана Стефана Немање родоначелника лозе Немањића. Световно име јој је било Ана. Не постоје историјски извори о њеном пореклу. Ана се са Стефаном Немањом венчала у младости. Добили су три сина: Вукана, Стефана и Растка (Свети Сава). Остало је забележено да се Ана бринула о образовању деце и да је била препуна врлина. Истога дана када је њен муж отишао са престола она се монаши 1096. и добија име Анастасије. СПЦ је слави 5. јула.

Кнегиња Милица Хребељановић је рођена у владарској породици Немањића. Отац јој је био кнез Влатко у народу познатији као Југ Богдан. Са непуних двадесет година ушла је у брак са кнезом Лазаром Хребељановићем, кнезом Рашке са седиштем у Крушевцу. Имали су седморо деце. После мужевљеве смрти у Косовској бици управља државом. По доласку њеног сина Стефана на власт монаши се у манастиру Љубостиња и добија име Евгенија. Умрла је 1405. године. Њен спомен се у СПЦ слави 1. августа.

Мати Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. Удала се за прогнаног српског кнеза Стефана. Живели су у Албанији, а по добијању сина прелазе у Италију. После мужевљеве смрти одлази у Срем где подиже цркву у Купинову у којој је сахранила мужа. Монаши се у манастиру Светог Сретења близу манастира Крушедол. Ту борави до смрти 1520. године. Мошти су јој Турци спалили 1716. Недуго после смрти народ је сматра за светитељку, што је и црква потврдила. Слави се 30. јула.

Владарке

Јелена Анжујска је била супруга српског краља Стефана Уроша и мајка краљева Драгутина и Милутина. Њено право порекло није познато, али се претпоставља да јој је отац био Мађар, а мајка Францускиња. По смрти мужа управља једним делом земље. Замонашила се у манастиру Св. Николе у Скадру и ту живела до смрти. Отворила је прву женску школу у Србији, преписивачку школу и библиотеку. Њена највећа задужбина је манастир Градац, а подигла је и обновила још неколико манастира. Слави се 12. новембра.

Кнегиња Љубица Обреновић је пореклом из породице Вукомановић. Удала се за кнеза Милоша Обреновића. Показала је велико интересовање за државничке послове, па је често долазила у сукобе са Милошем. Већина њених потеза су били исправни и у корист српског народа. Њена резиденција (конак кнегиње Љубице у Београду) је данас музеј. По доласку Карађорђевића на власт одлази у прогонство. Умрла је 1843. године у Новом Саду, а сахрањена је у манастиру Крушедол.

Краљица Наталија Обреновић је била супруга краља Милана Обреновића. Рођена је у браку руског пуковника и молдавске принцезе. Долазила је у честе сукобе са мужем јер се залагала за чврсте везе са Русијом, док је Милан био за савез са Аустроуграском. У народу је била популарна због велике помоћи рањеницима. Разводи се од Милана због његовог неверства и бива протерана из земље. За време владавине сина Александра борави у земљи. Умрла је у највећем сиромаштву 1941. у Шпанији.

Краљица Марија Карађорђевић је била супруга југословенског краља Александра I. Рођена је у румунској краљевској породици. Имала је веома добро образовање. За време Првог светског рата негује рањенике. За краља Александра I удаје се 1922. године. Имали су троје деце: Петра II, Томислава и Андреја. По погибији мужа у Марсеју брине се о деци и посвећује хуманитарном раду. Била је веома поштована у народу. Заједно са сином 1941. године одлази у Енглеску. Умрла је у 1961. године у Лондону.

Принцеза Јелисавета је кћерка југословенског кнеза Павла и кнегиње Олге. Још као дете прогнана је са породицом из земље. Школује се на престижним светским факултетима, а завршава студије уметности. Покушава да радом у УН заустави грађански рат у Југославији. Године 1990. оснива фондацију која помаже ратом погођено становништво и сиромашне. Великом радом успева да осветли дело свог оца Павла. Народ ју је заволео због шарма, елоквенције и лепоте. Живи у Београду.

Жене борци

Чучук Стана је била велики борац и жена хајдук Вељка Петровића. Хајдук Вељка је упознала 1812. када га је прекорила што његови момци краду девојачке спреме. Хајдук Вељко је био очаран њеном лепотом и храброшћу. Одмах је проси за жену. Раме уз раме са мужем се борила против Турака, неколико пута је рањена. Знала је да одлично јаше, а у пуцању је била прецизнија чак и од мушкараца. По погибији мужа живи у Панчеву. Други пут се удаје за грчког капетана Јоргаћа. Умире 1849. у Атини.

Милунка Савић је највећа хероина Првог светског рата. Борила се као добровољац у Балканским ратовима. У Првом светском рату се истакла као бомбаш у Колубарској бици. За херојство је добила Карађорђеву звезду и француско одликовање Легија части. После рата ради као помоћно особље у банци. Мучена је у логору Бањица за време Другог светског рата и претучена пред својом децом. Комунисти је сматрају за непожељну особу. Да би преживела радила је као чистачица. Умрла је 1973. године.

Милка Бакић, познатија као Милка Равногорка је херој из Другог светског рата. Радила је као учитељица у селу Бресница. По избијању рата ступа у равногорске редове. Била је члан врховног штаба ЈВуО током целог рата. Од стране комуниста је после Другог Светог рата осуђена на затворску казну. Одробијала је дванаест година. По изаску из затвора емигрира у САД. Одликована је орденом Белог орла 1970. године. Написала је мемоаре у којима је описала свој живот. Умрла је у Америци у граду Милвоки 1999.

Оливера Јевтић је најпознатија и најтрофејнија српска атлетичарка. Од почетка каријере тренира за ужички клуб „Младост“. Добитник је највећих српских признања за спорт од којих се истичу: „Златна значка“ и Најбољи спортиста Србије Олимпијског комитета. На Београдском маратону је четири пута освајала прво место. Победу је односила и неколико пута на Бостонском маратону. Освојила је друго место на Светском првенству 1996. и шесто место на Олимпијским играма 2004.

Јасна Шекарић је вишеструка српска, европска, олимпијска и светска победница у стрељаштву. Рођена је у Осијеку, где се у детињству почела бавити стрељаштвом. По доласку у Београд отпочиње њена велика каријера. Члан је стрељачког клуба Црвена звезда. Освојила је једну златну, три сребрне и једну бронзану медаљу на Олимпијским играма. Три пута је била проглашена за најбољег стрелца света. У каријери је освојила више од 90 медаља. Добитник је највећих српских признања за спорт. Мајка је двоје деце.

Књижевнице

Јефимија, прва српска књижевница је рођена као Јелена Мрњавчевић. По смрти мужа Угљеше Мрњавчевића у Маричкој бици је прешла у Србију. Живела је на кнежевском двору и била сведок смрти кнеза Лазара и пада српске државе под Турке. Била је саветница кнегиње Милице. Заједно са Милицом се и замонашила узевши име Јефимија. Живеле су у манастиру Љубостиња. Аутор је три ремек дела: Туга за младенцем Урошем, Запис на Хиландарској завеси и Похвала кнезу Лазару.

Ксенија Атанасијевић је најзначајнија српска жена филозоф и први доцент на Београдском универзитету. Дипломирала је филозофију са класичним језицима, а докторирала је на делима Ђордана Бруна. Писала је филозофске радове. Постала је прва жена предавач на универзитету. То јој чаршија није могла опростити. Тадашња жута штампа јој смешта афере, а колеге је нападају само зато што је жена. Измучена од борбе одлази у пензију 1936. После рата је комунисти прогоне. Умире 1981.

Исидора Секулић је била једна од најзначајнијих српских књижевница и члан САНУ. Остала је упамћена као најпаметнија и најзнаменитија Српкиња свог доба. Писала је радова о најзначајнијим српским књижевним умовима, есеје, преводила је са неколико језика, а објавила је и неколико путописа. Написала је неколико романа и збирки приповедака од којих је назначајнија „Кроника паланачког гробља“. Пензионисана је 1931. године. Постала је прва жена академик 195о, а умрла је 1958. године.

Десанка Максимовић је највећа српска песникиња. Одрасла је у ваљевском селу Бранковина где је и већи део живота провела. Завршила је гимназију у Ваљеву и студирала на Филозофском факултету у Београду. Била је удата за Руса Сергеја Сластикова. У својим песмама је описала Србију, нашу богату историју, дух народа, љубавне заносе. Била је инспирисана православљем, природним лепотама, српским сељаком. Њене родољубиве и љубавне песме су и данас веома популарне и радо се цитирају.

Светлана Велмар-Јанковић је српска књижевница и члан САНУ. Њен отац је био познати предратни писац Владимир Велмар-Јанковић, члан владе Милана Недића. Завршила је студије француског језика у Београду. Радила је као уредник у издавачкој кући „Просвета“. У својим романима је на занимљив начин описала историју Београда. Написала је неколико драма и прича за децу. Добитник је НИН-ове награде и награде „Иво Андрић“. Члан је САНУ од 2009. године.

Глумице

Жанка Стокић је назначајнија предратна српска глумица. Рођена је у селу Раброво. Веома млада се придружује позоришној трупи. Потпуну афирмацију доживљава на сцени Народног позоришта у Београду. Остала је упамћена по врхунским извођењима дела Бранислава Нушића. Приморана због тешке шећерне болести не престаје да глуми током Другог светског рата. Комунисти јој то не опраштају. Осуђена је на губитак националне части и принудни рад. Умрла је 1947. године.

Марија Црнобори је највећа послератна српска и југословенска глумица. Рођена је у месту Бањоле у данашњој Хрватској. Глуму је завршила у Загребу у класи чувеног Бранка Гавеле. Кратко време глуми у Загребу и Ријеци. Године 1947. прелази у Београд и ступа у ансамбл Југословенског драмског позоришта чији је и данас члан. Истакла се улогама јаких жена и у изврсним интерпретацијама дела класичних писаца. Добитник је највећих признања за глуму.

Оливера Марковић је била једна од најбољих српских глумица. У младости је основала позоришну трупу у којој је глумила, режирала и писала текстове. По завршетку Академије постала је члан Београдског драмског позоришта. Глумила је у преко 150 позоришних представа, 50 филмова и неколико серија. Снимила је и неколико музичких албума, а највише је волела да пева руске романсе. Њен први муж је био чувени глумац Раде Марковић, а син Горан је филмски режисер. Умрла је 2011.

Мира Ступица је по многима највећа жива српска глумица. Још као ученица Треће београдске гиманзије почиње да глуми. Потпуну афирмацију доживљава на сцени Југословенског драмског позоришта где тумачи улоге у делима класичних и модерних писаца. Остала је упамћена као једина права наследница Жанке Стокић у представи „Госпођа министарка“. Одиграла је и неколико десетина улога у најзначајнијим српским и југословенским филмовима. Добитник је неколико признања за глуму.

Соја Јовановић је прва и најзначајнија жена режисер у Србији. Њен деда је био Милош Јовановић предратни дворски фотограф. Снимала је романтичне филмове у којима је приказала живот из оптимистичног угла. Истакла се екранизацијом дела Бранислава Нушића. Њен филм „Поп Ћира и поп Спира“ је први српски и југословенски дугометражни филм у боји. Генерације српске деце су расле уз њен филм „Орлови рано лете“. Била је и позоришни редитељ. Умрла је 2002. године.

Сликарке и научнице

Милена Павловић Барили је једна од највећих српских сликарки. Рођена је у Пожаревцу. Студира у Београду и Минхену. Прву изложбу у Београду је имала 1928. године. Земљу напушта 1930. и одлази у Шпанију. Читаву деценију путује по Европи, дружи се и излаже своје радове са највећим уметницима тога времена. У том периоду се окреће метафизичком романтизму. Истиче се и као илустратор најпознатијих часописа тог времена. Године 1939. одлази у САД. Умире у Њујорку 1945. године.

Надежда Петровић је најзначајнија српска сликарка. Рођена је у Чачку, али се са породицом сели у Београд. Школује се у Београду и Минхену. До Првог светског рата имала је неколико значајних изложби у Београду и европским престоницама. Сликала је портрете, природне лепоте и знамените српске грађевине. На њеним сликама доминирају велике површине и колористички вртлози. За време Балканских и Првог светског рата ради као болничарка. Умире од пегавог тифуса 1913. у Ваљеву.

Оља Ивањицки је била позната српска сликарка. Рођена је у руској емигрантској породици. Живела је у Крајевцу до доласка на студије вајарства у Београд. Иако је студирала вајарство највише се бавила сликарством. Са истомишљеницима оснива групу „Медиала“ која се борила за уметност и веровала у њену моћ. Осим сликарства бавила се и мултимедијом, костимографијом, архитектуром и писањем. Имала је 99 изложби у Србији и свету. Преминула је 2009. године у Београду.

Јелисавета Начић је прва жена архитекта у Србији. Рођена је у имућној трговачкој породици. Уписала је архитектуру на београдском Универзитету. Дипломирала је 1900. године. Пројектовала је зграду школе „Краљ Петар“ у Београду и творац је идејног плана за цркву Светог Александра Невског на Дорћолу. Пројектовала је степенице на Калемегдану и на данашњем Бранковом мосту. Отворила је и свој атеље у којем је изливен Мештровићев споменик „Победник“. Умрла је у Дубровнику 1955. године.

Милева Марић-Ајнштајн је била српска математичарка и једна од најзначајнијих научница нашег народа. Рођена је у имућној породици у Тителу. Хемијски факултет у Цириху је уписала 1896, али се убрзо пребацује на одсек науке и техике. На предавањима упознаје Алберта Ајнштајна за којег су убрзо удаје. Брак је био буран, што због губитка деце, што због Албертовог неверства. Предмет великог занимања јавности је њихов заједнички рад. После развода живи са сином у Цириху где и умире 1948. године.

Уметнице

Василија Радојчић је била певачица српске изворне и народне музике. Рођена је Крагујевцу где је завршила гимназију. Студирала је француски језик на Филолошком факултету у Београду. Каријеру отпочиње на Радио Београду шездесетих година и почиње да снима за ПГП РТС. Њена извођења народних песама постају веома слушана. Прославила се савршеним интерпретацијама и гласом који је препун емоција. Добитник је најзначајнијих награда за допринос српској култури. Умрла је 2011.

Оливера Катарина је српска глумица и певачица. Рођена је у Београду, где завршава Академију за филм, радио и телевизију. Играла је у тридесет српских филмова од којих је најзначајнији „Скупјачи перја“ који је добио награду у Кану. Као интерпретатор народне, ромске и забавне музике снимила је десетине плоча и имала на стотине наступа. Преко 70 пута је напунила париску Олимпију. Написала је аутобиографски роман. Прогањана је од стране комуниста због изразито српских ставова.

Мајка

Српска мајка која је приказана на фотографији Жоржа Скригина највећи је симбол страдања и историје нашега народа. Иза ове фотографије крије се тешка и трагична прича. Мајка Милица Тепић са својим сином Бранком на леђима и кћерком Милицом бежи од разјарене усташке силе. Њен муж Бранко је убијен. Кућа и имање спаљени. Остала је само она и двоје нејаке деце. Три године после рата умрла је од туге. Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела.
И дан-данас српска мајка страда борећи се за сваки залогај свог детета, бива отпуштена са посла ако се случајно усуди да затрудни и шиканирана ако покушава да се бори. У земљи у којој су престали да важе сви морални закони ако је мушкарац малтретира или силује она је крива а не он. Најстрашније од свега тога је то што се оправдање за овакав поступак проналази у некаквој традицији нашега народа.
Најсветлија личност наше историје српска мајка мора добити сва признања и похвале за све је учинила јер доста је чамила у мраку незнања, незахвалности и глупости.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

11. јануара 2012. - Posted by | Број 25, Тема броја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: