Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе.
Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима.
И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже.
У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
– Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

Advertisements

11. јануара 2012. - Posted by | Број 25, Култура

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: