Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Промоција Повеље краља Милутина

Музеј у Приштини, Центар за очување наслеђа Косова и Метохије „Мнемозине” на челу са Бранком Јокићем и ЈП „Службени гласник“ објавили су ново издање Повеље краља Милутина манастиру Бањска која је настала пре седам векова. Књига је изузетно значајна како по садржају тако и по начину на који је рађена, у тврдом кожном повезу али на начин како је рађен минхенски псалтир, рекао је новинарима на конференцији за штампу у прес-центру Удружења новинара Србије, приређивач прве књиге нове Гласникове едиције „Српске средњевековне повеље“ сачињене у два дела, господин Ђорђе Трифуновић.

Сведочанство о правном и домаћинском устројству Србије

Свака страница Повеље је у првом тому овог капиталног дела издвојена, обрубљена и представљена у изворној величини. У другом тому уз превод на савремени српски језик налазе се и фототипи оба издања повеље-београдско Љубомира Ковачевића и бечко Ватрослава Јаргића.
Повеља краља Милутина манастиру Бањска драгоцено је сведочанство о правном и домаћинском устројству средњевековне Србије, документ историјске географије и историјске граматике, живи извор српскога језика, ризница и пој старих имена.
Повеља је писана најлепшим српским писмом из 14. века а рађена је на основу дигиталне верзије изворног преписа који је у облику књиге откривен у цариградском Старом Сарају а данас се чува у истанбулском Музеју Топкапи.
Приређивач књиге Ђорђе Трифуновић подсећа да је један од најзначајнијих писаних споменика српске културе, рукописни свитак Светостефанске хрисовуље, први пут рашчитан крајем 19. века а потом штампан у два издања у Београду и Бечу.
Повеља је, готово сигурно, у оригиналу била у форми свитка и преписана је зарад лакшег руковања будући да је више пута годишње јавно читана. Реч је о аутентичном препису из тог времена у облику књиге. Уз превод повеље на савремени српски језик, штампана су у аутентичном облику оба њена претходна издања, београдско (Љубомира Ковачевића) и бечко (Ватрослава Јагића), студија Ђорђа Трифуновића о историјату повеље са прилозима међу којима и девет до сад необјављених писама Стојана Новаковића и Ватрослава Јагића о штампању повеље. Ту су још и студије академика Александра Ломе и Гордане Томић као и два прилога Виктора Савића.
Духовни увод или аренга, којом повеља почиње, је писана чистим књижевним језиком и доказ је Милутиновог литерарног и естетског образовања. А сама повеља писана је народним језиком и представља драгоценост за језичка испитивања.

Прича о златним печатима

Приређивач овог изузетно значајног дела „Повеље краља Милутна манастиру Бањска“, Ђорђе Трифуновић добро познаје историјат београдског и бечког издања која су готово истовремено изашла из штампе 1890. године. Оба су резултат „експедиције“ мађарских научника којима се придружио и пољски историчар Јозеф Кажињовски, који су у истамбулском архиву пронашли Повељу. Кажињовски ју је преписао и потом ју је Српска краљевска академија објавила док је мађарски тим Повељу однео у Будимпешту одакле је посредовањем дипломате Бењамина Калаја преисана у Бечу и објављена.
Ова књига је драгоцена, између осталог, и због тога што показује и право на ту земљу коју је краљ Милутин даровао манастиру Бањска и монасима. А има и једна прича да су Повељу пратила три златна печата која су чуван у њој, напомиње г-дин Ђорђе Трифуновић.
Српских рукописа из 14 века, поред свих страдања, има чак преко 1000, а то је, према Трифуновићевим речима веома велики број, који је доминантан над руским и бугарским.

Осам катуна манастиру и монасима

Краљ Милутин, обновивши порушени и разорени храм Св. Стефана првомученика у Бањској и хотећи „да никако не буде архиепископији, ни митрополији ни епископији, већ само игуманству за општежиће монасима“, дарова му, „75 села и заселака“ – од Срема, преко Ибра, Хвосна и Раса, до Плава и Зете – „осам катуна са више од 500 влашких (пастирских) породица, неколико планина и на годину сто спрудова соли у Св. Срђу и 200 перпера у новцу у Брскову“.

СЛАВИЦА ЂУКИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Историја | Поставите коментар

Препоручујемо

Књижевност

Једно од првих дела Св. владике Николаја „Религија Његошева“ обрађује дело Његоша на филозофски и теолошки начин. Ова књига је неопходна за детаљније упознавање Његошеве поетике, филозофије и богословља.

Дело Јевгенија Замјатина „Ми“ представља први дисутопијски роман. Инспирисан комунизмом аутор у фикцији прави свет у којем је све савршено. Да ли је то могуће прочитајте у овој књизи

Суровст Титових затвора, безумље система, тешка физичка и психичка мучења, друштво полтрона и потказивача. Све је то описано у књизи „Године које су појели скакавци“ Борислава Пекића.

Највеће дело Меше Селимовића „Дервиш и смрт“ говори о сукобу тоталитарног режима и малога човека. Да ли је могуће достићи правду у овоме свету? Књига је извандредно спојила старо време са питањима садашњице.

Филм

Руски филм „Пушкин-последњи дуел“ описује догађаје који су претходили Пушкиновој смрти, дворске интриге, част, као и царску истрагу пишчевог убиства.

Балет

21. јануару у Сава центру ће се београдској публици представити Национални балет на леду из Санкт Петербурга са представом „Успавана лепотица“.

Представе

У Народном позоришту у Београду постављена је драма „Зли дуси“ по делу Ф. М. Достојевског. Одлични глумци, сценирао и режија оставиће вас без даха.

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Култура | Поставите коментар

Интервју: протођакон Радомир Ракић

Библија–најпажљивије преписивана књига

Средства информисања су муњевито пронела вест како научници на Хебрејском универзитету у Јерусалиму дуже више од пола века раде на једном од најабмициознијих пројеката проучавања еволуције библијског текста, и да су, дошли до закључка да свети текстови које су људи поштовали у прошлости, нису исти као они који се данас проучавају. Наиме, радом на критичком издању Библије открили су да су разлике данашње верзије у односу на прошлу, последица словних грешака, грешака у преводу, али и у препису. Нека неподударања су већа, па је, како се наводи, Књига Јеремијина за седмину дужа на грчком језику од оне која постоји у 2.000 година старим списима са Мртвог мора, а неки стихови, укључујући и оне о пророчанству о повратку вавилонских војника у Храм, временом су, наводно, додати.
Са протођаконом Радомиром Ракићем, врсним познаваоцем Светог писма и дугогодишњим секретаром Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог Завета разговарали смо о библији, грешкама које су се јављале и новим преводима ове најчитаније књиге свих времена.

Није потребно много мудрости да се сваки хришћанин понекад запита да ли су свети текстови Библије исти од постања до данас. Ви сте недавно изнели у јавност своје стручно мишљење о преводима Новог Завета. Реците нам, молим Вас, о чему се ради?
То је вечито питање које људе занима – да ли је ова Библија коју данас држимо у рукама, иста као она првобитно написана.
Поменутим критичким издањем и упоређивањем више превода јеврејски научници сигурно ће покушати да установе што бољи библијски текст, али то не мора да значи да ће он радикално одударати од званичног јеврејског текста Старога завета. Хришћани, међутим, тиме неће ништа изгубити од својих пророчанства. Наиме, кад имате библијски текст из петог и из осмог века, то не значи да је овај из петог века бољи и аутентичнији. Можда су њега преписивали са лошег предлошка, а могуће је да је преписивач из осмог века нашао поузданије предлошке.

Какве су се грешке поткрадале у Светом Писму вековима уназад и шта нам можете рећи о немачком институту у Минестру о проучавању еволутивног пута Библије?
Грешке у Светом писму могу се поделити на случајне и намерне. Случајне грешке долазиле су због непажње преписивача или из жеље преписивача да поједина места упрости како би, по његовом схватању, била лакша за читање. Дешавале су се и ненамерне промене реда речи, или понављање истих речи због непажње преписивача. Намерне грешке и промене, пак, рађене су у најбољој намери како би текст читаоцу био што разумљивији. Па и те и такве грешке у преписивању нису од толиког значаја да се може и посумњати у изворни текст Библије, и углавном се тичу неважних података, али не и, рецимо, месијанских места у Старом завету, што ће рећи оних стихова који предсказују долазак Месије, Помазаника –Христа, што је за хришћане најбитније.
Када је реч о нашем терену, у Минстеру, у Немачкој, хришћани имају свој институт који успоставља оно што би био најтачнији текст Новога завета. Ту раде најпозванији и најстручнији библисти, најблиставија имена из света текстуалне критике библијског текста. Упошљени су као стручни сарадници и поједини православни библисти, нпр. у припреми чувеног 27. издања Новога завета сусрећемо име Јована Каравидопулоса, професора из Солуна, по чијем се Уводу у Нови завет ради у нашим богословијама, а и иначе преведена су његова тумачења Матејевог и Марковог јеванђеља, све у издању Далматинске епархије.
Обично се мисли да се треба бојати таквог научног истраживачког рада, у смислу да ће се изнаћи неки другачији текст који би потиснуо досадашње верзије Библије, па самим тим и догматске истине које на њему почивају. Посебно је то, може се рећи, прижељкивано код појединих неверујућих хришћана или већ код нехришћана у време проналажења библијских рукописа Старога завета у кумранским пећинама од 1947. до 1956.г. Тако је у Загребу у издању једне друштвене установе објављен извесан број кумранских небиблијских рукописа под препотентним насловом „Кршћанство прије Криста“ (наиме, рукописи су преписивани пре Рођења Христовог), мада то није била намера преводиоца Еугена Вербера. И уопште, сматра се да се можда негде, у некој библиотеци, у некој пећини крије нека верзија Библије, свеједно да ли на јеврејском или грчком, која би довела у сумњу јеврејске и хришћанске верске истине. Такав „подухват“ је ипак изостао.

Кажете да сваки превод треба поздравити јер је добар превод. Па ипак?
Па и самој Цркви се постављају питања: Какве је промене било на тексту у току преписивања појединих књига до проналаска штампарије? Како су извршени преводи и кад с јеврејског (за Стари завет), одн. грчког (за Нови завет) оригинала? Да ли хришћанска Црква данас има у суштини исто учење које је Исус Христос предао и које су његови апостоли записали? Је ли текст данашње Библије толико аутентичан да су догматске одредбе засноване на њему исправне? Може ли се васпоставити првобитни текст Старога завета или пак Новога завета?
Покушаћемо да одговоримо овако: ми немамо не само ниједан оригинал класичног дела старине, него ниједну копију из истог века кад је извесно дело настало. За ауторе класичних дела постоји врло често велики временски распон између аутографа (оригинала) и најстарије апографа (копије). На пример, 1400 година за рукопис Софоклових трагедија; исто толико за дела Есхилова, Аристофанова и Тукидидова; 1600 година за дела Еурипидова; 1300 година за Платонова дела; 1200 за Демостенова дела; 500 година за дела Тит Ливија и 400 година за Вергилијева дела. Међутим, за Нови завет имамо преписе од 250-300 година после аутографа (оригинала). Уз то, док за класичне писце имамо веома мали број копија појединих дела, нпр. за Есхилове трагедије 50; за Софокла око 100; за Еурипида, Цицерона, Овида и Вергилија по неколико стотина, – дотле за Нови завет имамо преко 4.000 рукописа само на грчком језику! Осим тога, имамо велики број цитата код старих писаца, а тај број рукописа и фрагмената се умножава и пружа богат материјал за научно истраживање првобитног текста, како Новога тако и Старога завета. Дакле, и хришћани поздрављају сваки напор и напредак у смеру васпостављања што оригиналнијег библијског текста, у овом случају, Старога завета.
Па и кад је кроз историју текста било интерполација (уметака) или других мењања текста, то у суштини није било такве природе да би могло утицати на стварање другачијег богословља, јер су црквени писци увек обраћали нарочиту пажњу да смисао учења остане увек исти, ма како да су се поткрадале неке грешке у преписивању.

Који је превод Библије у православној цркви највише цењен и заступљен?
Јеврејска Библија је преведена у Александрији на грчки језик на два века пре Христа, и по броју преводилаца названа је Септуагинта (лат. LXX), или код нас – превод Седамдесеторице. Са тог превода су света браћа Ћирило и Методије и њихови настављачи превели Свето писмо на словенски језик. Тај превод је у Православној цркви стекао толики значај да се сматра освештаним, и због тога се користи и на богослужењу. Значи, у Православној цркви, литургијски говорећи, уважава се линија: Септуагинта – словенска Библија – српски превод, а не: јеврејска Библија – српски превод.
Свакако, за научну употребу треба преводити са изворног јеврејског језика, па подухват у Јерусалиму у сваком случају треба поздравити. Тим више, треба поздравити и сваки нови превод, јер, кажу струњаци, добар превод је најбоље тумачење!
Ђура Даничић је 1868. г. објавио цели превод Старога завета на српски језик, и то са латинског, са превода који је с јеврејског у 16. веку сачинио извесни Тремелиус, али је сва лична имена и све топониме донео према Библији на словенском, да би се што више наслонио на српску црквену традицију. Он је био одличан филолог и у његовом преводу нема страних речи.
После њега једино се правник и лексикограф Лујо Бакотић одважио да преведе Стари завет, као и Нови, са латинског. Овај превод је веома веран своме латинском предлошку, Јеронимовој Вулгати. Иначе, сва песничка места у Библији (а има их много, да споменемо само Псалме, Песму над песмама, Плач Јеремијин, Проповедника!) превео је у стиху, што је први случај у нас. Ипак, његов превод није прихваћен у Цркви, одн. није ауторизован.
Вук је, да подсетим, 1847. г. објавио свој превод Новога завета са црквенословенског, испомажући се руским преводом, а Нови завет превео је 1934. и Димитрије Стефановић, професор Богословског факултета, а потом и његов наследник на катедри Емилијан Чарнић 1972. године, – оба превода су сачињена са оригиналног грчког. Могло би се рећи да су оба превода кабинетска, умногоме буквална, без Вукове језичке раздраганости и лепоте, а коју је очувала Синодална комисија. Нису ауторизовани, не само из разлога што су дело појединаца, него и због извесних погрешака.
Православна и Римокатоличка црква доносе и девтероканонске књиге уз протоканонске (то су књиге Старога завета које су у јеврејској Библији), углавном из разлога што оне имају богослужбену засведоченост, имају богослужбену употребу или, боље, из њих се чита на богослужењима. И с књижевне тачке гледишта, то су изванредни књижевни састави.

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Интервју, Култура | Поставите коментар

Филмска критика: Шта стварно једемо?

НАЗИВ: ХРАНА
РЕЖИСЕР: РОБЕРТ КЕНЕР
ГОДИНА: 2009
ЖАНР: ДОКУМЕНТАРНИ
ГЛАВНЕ УЛОГЕ: ЕРИК ШЛОСЕР, МАЈКЛ ПОЛАН, ГЕРИ ХИРШБЕРГ

У времену у којем је преко 90% информација чисти маркетинг и где се већина филмова снима да би се оправдале ратне интервенције, нов начин живота или плебсу дала јефтина забава, појаву сваког филма који се критички односи према савременом друштву треба поздравити. Филм „Храна“ не само да је у овоме успео, него је и откривши све оно што се налазило испод тепиха наше цивилиције, људе отрезнио и натерао да промене неке аспекте свог живота. Посебно је похвално што ово остварење није ушло у домен фантазија и теоретисања заверама што је нажалост био случај са неколицом филмова сличне тематике.
У чему је тајна успеха филма „Храна“. Прво у великој храбрости да се открију тајне великих прехрабрених корпорација које држе целокупну производу животних намирница. Друго у једноставном објашњењу компликованих процеса, као и у избору компетентних саговорника тј. некорумпираних научника и истраживача.
Једна од првих реченица у филму је да корпорације не желе да сазнају шта је уствари храна коју сви ми једемо, јер је после нико неће хтети да купује. Заузимајући овакав почетни став аутори филма нам предочавају велику измену начина производње хране у неколико претходних деценија. Упоређујући развој производње пилетине у прошлости са данашњим добијају се невероватни подаци. Период узгоја пилића је генетском модификацијом дупло смањен а додата му је и велика количина белог меса. Какве то последице оставља? Пиле неразвијених костију буквално не може да хода и само служи за производњу меса. Исто је и урађено са кравама које се више не хране са травом већ искључиво кукурузом. Стравични нехигијенски услови у којима животиње живе довели су до неколико епидемија бактерија од којих је најтежа била пошаст ешерихије коли. Потресна је исповест мајке чији је син преминуо од само једног зараженог хамбургера. Да ствар буде још страшнија нико из компаније која је произвела месо није кажњен, а заражено месо је било у продаји још неколико седмица! Како су компаније упспеле у томе? Једноставном корупцијом, поготово у Америци где у одборима за заштиту грађана и контролу хране седе људи повезани са индустријом меса. Ситуација је слична и у производњи поврћа, које је генетски модификовано. Такође већи део производа више није природан, већ је вештачки направљен најчешће од скроба из кукуруза.
У техничком смислу филм „Храна“ је савршено урађен комбинујући одличне снимке фарми са исповестима земорадника и стручњака. Успевши у својој замисли аутори „Хране“ показали су нам велику храброст, стручност и истинољубивост.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Култура | Поставите коментар

Мирис дјеце

„Брате , изађимо у поље!
Родило је жито,“
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.

А ја не волим кад толико роди,
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу,
Оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
Нека га поједу птице ,
Немој га дјеци у уста.

Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.

Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
Кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће, ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,

да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.

(Љубица Живић из села Старо Грацко, у јулу 1999. године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.)

ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Поезија | 1 коментар

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чаћа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Јеси ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

ВЛАДИМИР НАЗОР

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Поезија | Поставите коментар

Поверење

Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе.
Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима.
И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже.
У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
– Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

ЈЕЛЕНА ЈЕРГИЋ

11. јануара 2012. Posted by | Број 25, Култура | Поставите коментар