Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Да ли ће породица опстати?

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ Овом реченицом, велики Лав Толстој почиње свој роман „Ана Карењина“. Каква мудра мисао! Вековима уназад, написано је много прозних дела, стихова и мудрих мисли о жени, мушкарцу и браку као једној заједници, која упркос свему, опстаје све до данас. Савременом човеку је тешко да замисли како је изгледао живот у та прастара времена. Жене су биле господарице свега. Тај храбри мушкарац у лову неустрашив пред дивљим зверима и разним непријатељима, у свом дому је покорно извршавао наређења своје жене. И касније, кад је главну реч у брачној заједници преузео мушкарац, и тада је жена била стуб породице, васпитач њихове деце која су је слушала без поговора. Брак је одувек био светиња а венчањем и права правна институција. У многим земљама света нераскидива је веза мушкарца и жене јер „оно што је Бог саставио, нико да не растави“. Речи које се изговарају приликом свечаног чина венчања су за цео живот. Тада се будући супружници заветују да ће волети, поштовати и чувати једно друго док их смрт не растави. Круна свега је да ће „остати заједно у добру и у злу“. То је нешто много лепо што нам овај живот тада пружи. Често сам слушала своју баку Наталију као у име ових (за њу) светих речи, опрашта, жртвује се или моли Бога за здравља свога мужа (учесника у оба светска рата) и – нормално за здравље своје деце. Било је нечег узвишеног у начину како су и колико некадашњи бракови опстајали и славили „сребрне“ и „златне“ свадбе са својом децом, унуцима, родбином и пријатељима. Да има правде Нобелову награду за мир, сигурна сам добиле би многе жене за своју пожртвованост, трпељивост и истрајност у браку. Немојте мислити да сам пристрасна и да су наше баке тј. наши стари трпели једни друге на мученички начин. Не! Руковођени постојаном љубављу и несебичном жељом да воле једно друго и кад више нису млади, лепи, допадљиви, давала им је снагу да нађу ону искру љубави из младости која ће им сијати и грејати им срца до краја живота. Данас, сви некуда журе. Прекратак им је дан да све постигну. Забораве (веома често) на своје најближе. Забораве ону велику љубав на почетку брака; деца су им у другом плану иако због њих толико пуно раде и одсуствују од куће. Уморни, нервозни, пуни немоћног беса долазе кући. Кућа, не кућа, то је зграда већ дом – е, то је нешто сасвим друго. Они који после целодневне гужбе, нервирања и умора дођу у свој дом, то је као брод кад после буре на пучини, уплови у мирну луку. Такви остају заједно! „Доме, слати доме!“ Никакве недаће и зла овога света неће их спречити да упуте топле речи љубави својим најближим, својој жени, својој деци… Наш језик је пребогат дивним речима којима могу да се искажу најтананија, најнежнија осећања: мила, душо, срећо, сунце моје, животе мој! У браку где се свакодневно чују ове речи, пријатно је живети без обзира које и какве невоље доноси свакодневица. Нажалост, има и оних који поклекну, не издрже… Стиче се утисак да је пуно разведених бракова, да „више нико никог неће да трпи“. Разиђу се и, нормално, онда трпе деца јер су присиљена да живе само са једним родитељем. Често се питам где је нестала она силна љубав на почетку брака, шта је узрок да се погазе обећања дата у најсвечанијем тренутку у животу? Знам, брз темпо живљења, борба за животну егзистенцију, равноправност полова, самосталност жена које зарађују, некад више и од свог супруга. Све су то непобитне чињенице, али не за развод брака, напротив, да брак опстане у свој својој лепоти живљења, у богатству осећања које несебично треба давати, делити… Не каже се узалуд да је „подељена срећа – двострука срећа“. Свакодневно чујемо коментаре да је „браку одзвонило!“ не слажем се са тим! Напротив! Уливају ми наду у успешан брачни живот сви они које чујем на улици, у парку, трамвају кад кажу: душо моја, звездице моја сјајна, мила моја… Кад иду загрљени или се држе за руке. Још је лепше видети млади брачни пар са дететом у средини – сво троје се држе за руке… Прелепо! Значи, брак може да опстане и данас после свих савремених збивања, новотарија, разних бура „Сциле и Харидбе“ – може се упловити у мирну брачну луку, у свој дом окружен љубављу и топлионом најближих и најдражих. То је оно што је најдрагоценије у животу. Градите своје породично гнездо, свој топли, пун љубави дом. Видели сте (сигурно) колико је несреће када се то гнездо разруши. Дочекајте старост мирни, спокојни и сигурни. Ником не дозволите да вам разруши дом. Уништиће вам оно најдрагоценије, уништиће вам живот, а он је само један и зато толико вреди.

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

Advertisements

17. марта 2012. - Posted by | Број 26, Тема броја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: