Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Ново Српство се рађа

Имам 28 година, црну косу и очи, висок сам 175 центиметара, волим класичну музику, рођен сам у Љубљани и – Србин сам. Признајем, на почетку нисам имао свијест о томе тко сам и шта сам. Доживљавао сам себе као јединствено биће у којем су на сасвим посебан и непоновљив начин смијешане све моје различите карактеристике. Нисам лучио битно од небитног. Сви ти саставни елементи онога шта сам, не без поноса, доживљавао сам као своје ЈА, били су ми једнако значајни. Некакво тражење „заједничког називника“ између себе и околине није ми падало на памет. Био ми је много ближи неки Загорац који воли Умберта Ека него мој мусави рођак-тракториста на Банији.
Онда је дошла 1990. година. Од свих мојих карактеристика моја је околина извукла једну једину – то шта сам Србин, истурила је на мене као етикету проклетства и узела је као разлог своје мржње. Патолошке мржње, сотонске, глупе. Зашто баш ту, како сам тада доживљавао – релативно небитну компоненту мене? Зашто не неку другу? Боју очију, косе… или љубав према погрешној врсти музике. Са стидом признајем: хтио сам се на почетку „правити Хрватом“ да бих од себе некако одлијепио ону силну мржњу и нетрпељивост што ју је моја најближа околина набацивала на мене, на моје најближе. Али како? Кајкао сам ко блесав, али – био сам и даље само Србин који ето још говори и загребачким сленгом тј. опаснија врста „четника“. Да сам као и неки моји сународњаци замијенио православље за коњуктурнију вјерску припадност, знао сам – остао бих само „онај Трофазни што је прешао на католичанство“.
Испрва аморфна мржња почела је врло брзо попримати сасвим реалне облике: отац је остао без посла, мајка је отишла „на чекање“. Брат се једног дана вратио кући сав крвав – истукли су га у школи јер је признао да навија за Црвену Звезду. Ноћу су нас називали, пријетили, псовали нам мајку четничку, нацију, вјеру. Нетко је извршио велику нужду пред вратима стана. Након првих батина пред факсом бојао сам се ићи на предавања. Па онда они посјети сународњака, разговори шаптом о томе шта је тко начуо да нам спремају. Приче о обиљежавању улазних врата станара-Срба. Па разбијено вјетробранско стакло на татином ауту. Позивања на информативне разговоре у полицију. Претреси „због оружја“. Мамино панично „Боже, поновно ће нас све поклати као у Глинској цркви“. Опсадна стања ноћу. Полусан и ишчекивања хоће ли нас покупити. Тату смо као најугроженијег послали у Њемачку, брата тетки у Нови Сад. Мама и ја остали смо „чувати стан“. Да није те 1990. године било ове отрежњавајуће мржње вјеројатно бих и ја постао кентаурски мелез, Хрбин (као – желиш се представити као Хрват, ал’ се на вријеме загрцнеш). Та њихова мржња љуштила је са мене слој по слој „братства и јединства“, идеја о троименом народу, илиризма, Штросмајера, и довела до језгре онога шта сам одувијек био. Почео сам тражити одговоре из оних неколико књига које сам имао код куће. Потонуо сам у националну историју, тражио по националној књижевности. Од комшије сам позајмио још. Открио сам и владику Велимировића, прочитао „Нож“, по први пута одслушао пажљиво мамине банијске приче из II свјетског рата о клањима и бјежањима које су ми раније биле силно досадне. Танка црвена нит која је све то повезивала у конзистентну цјелину пружила ми је по први пута јасно разумијевање живота у који сам био уроњен. Свеопшта мржња у којој смо се давили, а мрзили су нас дословно сви (тзв. „нормалне Хрвате“ уопште нисам сретао, чуо, видио) почела је добивати свој реални смисао. Зар није сасвим нормално што нас мрзе? Зар није исто тако нормално да једнако патолошки, мада малчице пригушено (ваљда због свјетске јавности) мрзе и Јевреје? Није ли то универзална прича о мржњи неталентираног Салијерија према супериорном генију Моцарту којег је додирнуо прст Божји, у Формановом „Амадеусу“? О зависти Сотоне према Божијој дјеци. О мржњи неслободнога средњовјековног кмета према слободном вагабунду-трубадуру. Мржња Хрвата према нама није се дакле могла подвести под оно што је Фројд прозвао „нарцизмом малих разлика“ – понашање које се мало разликује од нашега доживљавамо као критику наше властитости. Јер није ријеч о малим већ о огромним разликама. У Хрватима, тој давно увенулој гранчици на српском стаблу, остао је утиснут подсвијесни енграм, матрица сијећања из које црпе свој кардинални осјећај инфериорности у односу на нас. Митолошко исходиште свих робовских легенди сеже увијек до тачке у којој се сјечају „златног доба“, времена у којем су и они били слободни.
Док су њихове помамљене хорде јуриле градом тражећи „снајперисте“, док су нас претресали, хапсили, пљачкали, силовали, одводили на разно-разне Пакрачке пољане, убијали на кућноме прагу, чекао сам да дођу и по нас (знате већ ону архетипску српску реченицу из Јасеновца: Ради ти дијете свој пос’о!). Тражио сам одговоре. Знати, па макар ми то било и посљедње. Углавном, више их се нисам плашио. Напросто, чекао сам их. Да дођу или не дођу. Да одраде или не одраде свој пос’о. Зашто бих ја у међувремену живио као кокош? Жели ли ми ова власт Планете мајмуна одузети живот – ево им га! Као хришћанин, жалио сам то убого инфериорно племе што је као своје поглавице истурило некакове Вукојевиће, Цањуге, Баковиће… јер бољих доиста никада нису ни имали. Дао Бог да им такови владали наредних хиљаду година!
Прошао је рат. Гледам оно шта је остало од мог опљачканог, растјераног и полумртвог народа овдје у Загребу. Како уплашени шетају гетом, како шапућу сто пута прежвакане фразе, како дишу са пола плућнога крила, мијењају вјеру, како кријући гледају ТВ Бања Луку, траже хрватске претке да би се оправдали пред комшијама. Како да гледам то, а да се не присјетим НДХ-шког програма о три дијела српског националног корпуса: трећину побити, трећину раселити, трећину покрстити. Проживљене трауме овог јадног остатка испреплићу се лажним сијећањима до димензија неког будућег мита. Слободу коју су као од Бога изабрани народ баштинили, потиснули су, мијењајући тај Божји дар за уплашену егзистенцију вјечно лојалних кметова: бити као Хрвати. Национални им је понос сведен на пијано баљезгање у Просвјети након 7 боце пиве. Родитељи што дјецу дају на католички вјеронаук да се „боље уклопе у средину“. Срби који не знају ћирилицу, којима Видовдански мистериј не говори ништа, који су пљунули и на православље и на традицију и на слободарство. Свој крст часни и слободу златну трампили су за шаку куна, за обећање да их неће дирати пољубе ли једном дневно султану папучу.
Одем повремено на „хаџилук“ у Београд. Они тамо забуљени у своје појединачне судбине, у неке сасвим небитне ствари, у своје приватне мракове, ништа не разумију. Као да причам са Марсијанцима. Осјећам како су им погрешни људи у погрешно вријеме говорили погрешне ствари, како су им (да ли случајно?) огадили нашу националну идеју, трошећи и бацајући кроз прозор хиљадугодишњу интелектуалну уштеђевину, колективно памћење, слободарство темељено на Традицији, моћ колективних архетипова. Само Бог зна зашто, али слободни трубадури почели су да сањају свој сан о кметству, о сигурности и поузданој извјесности неслободе. Зато су се ствари почеле овдје помјерати са мртве тачке. Ваљда по оној логици – када је мрак најцрњи јутро је најближе. Усред свеопштега хрватскога мрака рађа се једно сасвим ново, другачије Српство. Не само Српство Милоша Кобилића, Хајдука Вељка, Црног Ђорђа, Аписа, не само Српство Светога Саве, Мокрањца, Диса, Андрића… већ и Српство постмодерне и Интернета да ишчекивано настави мисију коју је своме изабраном народу дао Господ Бог. У име тога новога Српства ово пишем, у име тога спреман сам сићи и у пакао, поднијети било шта, дубоко свјестан чињенице да испуњавам тиме само дијелић Божјега наума са мојим напаћеним народом.

СТЕФАН НЕМАЊА РАШАНИН

О ћирилици

Ћирилица је симбол српства. Она је његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас. (Лазо М. Костић, Канадски Србобран 17. март 1955. године)

Advertisements

17. марта 2012. - Posted by | Број 26, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: