Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Полувековно скривање цара Николаја

Велика љубав српског и руског народа потврђена је много пута, а најочитије у примеру Св. цара Николаја који је ушао у Први светски рат да би помогао нашем народу и земљи. После Октобарске револуције у Русији у знак захвалости за ову помоћ краљ Александар Карађорђевић је примио у нашу земљу руске избеглице које су бежале од комунистичког терора. Руски емигранти су оставили велики траг у нашој култури, уметности, духовности. Заједно са Србима покренуто је и неколико акција које су требале да осветле и прославе личност Св. цара Николаја. Планирано је подизање спомен капеле у Панчеву и споменика Светом цару, али се у томе није успело. О споменима цару Николају који су остали сачувани у Београду писали смо у једном од прошлих бројева.
Један од тих спомена је недавно откривен у манастиру Жича. У питању је фреска цара Николаја која је и дан-данас једини приказ овог светитеља у нашим црквама. Фреска се налази у цркви Светог Николе у манасторском комплексу Жиче. Цркву је осликао Рус Николај Маједнорф 1937. године са благословом Св. владике Николаја. Сам владика је предложио уметнику да у цркви представи највеће руске светитеље кнеза Владимира и преподобног Серафима Саровског. На композицији је и Св. цар Николај, а употребљени су и српско-руски мотиви да би показили јединство два братска народа.
Одмах по доласку комуниста на власт 1945. године монахињама из Жиче је наређено да фреска не сме да буде видљива. Да би је спасили од уништења тадашњи духовник манастира отац Доситеј прекрио је фреску папиром. Тајна о њој је строго чувана међу сестринством манастира.
Недавно је ова фреска откривена и поново је засјала пуним сјајем. Благи покровитељски лик цара Николаја и даље штити Србију и показује ко нам је увек био прави и верни пријатељ.

Скривање спасило фреску

Једна од најстаријих монахиња у манастиру Жича мати Доротеа у изјави за медије о фресци је рекла: „Фреска се није смела показати. Није се могла ни споменути. Прекрили су је плавим пак-папиром и понашали се као да она не постоји. Боја на плавом папиру је бледела. Постајала је сивкаста и све више се изједначавала са патином на зиду који је такође био у сивим тоновима. То је, у извесном смислу, добро дошло и спасло фреску да не буде уочљива.“

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ

Advertisements

17. марта 2012. - Posted by | Број 26, Историја

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: